Gledam kalendar… polovina juna je… prelistavam nažvrkane proračune…Italija – stavka trajekt bode oči… nikako da cena padne…Krit – uh, opet taj Krit, mislim se… ove godine malo više volje za džina nego prethodne, ali gospođica na prelazu iz četiri u pet godina, pa cena za trajekt upitna…Kea – opet se vraća ta neostvarena želja… Kriva sam, priznajem… prolete nekoliko godina, a ja na vreme nikako da počnem sa slanjem upita za smeštaj… bacim pogled onako suptilno na booking… potajno se nadam… ima finih ljudi na Kei koji će ponuditi dobar smeštaj za pristojne novce… pa last minute je… tešim sebe…Ali… (što bi Turci rekli, a nama ostade od njih)… JOK……

Nakon završenog radnog dana oko 17 časova krenule smo na putešestvije put Grčke. Stižemo do Volosa u noćnim satima. U planini ispred nas, vide se svetla kuća koja odaju utisak kao da se nakon 100 m moramo popeti pod uglom od 90 stepeni. Još tada ne shvatam da će ova činjenica doprineti tome da ću kročiti na takav tip puta, kakav u životu videla nisam. Da se razumemo, vozila sam zaista po svakavim putevima i imam dugačak vozni staž. Takođe, volim da vozim i uživam u tome. Međutim, vozač na ovim putevima ne može uživati. Ne postoji niti jedan pravac gde biste mogli eventualno dok vozite krajičkom oka razgledati okolinu.…