Kroz Pančevo sam više puta prolazila prilikom puta za Vršac ili Zrenjanin. Nikada nisam zašla u centar grada. Nije mi bio u opciji za obilazak, iako se nalazi nadomak Beograda i put do grada kratko traje. Sve do ovog vikenda. Mahom ljudi nisu oduševljeni onim što u Pančevu vide. Prvenstveno jer je Pančevo industrijski grad, sa velikim brojem zatvorenih, oronulih, neodržavanih nekadašnjih postrojenja. Istina, sve to stoji. I mi smo šetajući videli podosta napuštenih fabrika, visokih dimnjaka koji dominiraju vidokrugom, oronulih fasada starih austrougarskih kuća, ali na mene Pančevo nije ostavilo loš utisak. Naprotiv, jako mi je prijala jesenja šetnja i planiram da je uskoro ponovim. Oronule fasade su neodoljivo inspirativne…

Septembar 2020. godine… Prošao je dan kako smo doputovali sa Stare planine. Napolju sunce peče, nemam mira, imam još nekoliko dana odmora. Pakuj se gospodine turisto, idemo za Vojvodinu. Opet? Da, opet, pa imamo toliko toga za videti! Okej, ali samo pod uslovom da obiđemo dvorac Dunđerski. Iako sam već prošla tim stazama, prelako obećavam, tako će biti… samo krenimo već jednom… Na brzinu sam smislila maršrutu. Liči mi da smo dosta kasno krenuli, trebali smo ustati ranije. Mislim da će nam kratak dan biti za sve što sam naumila. Nema jurenja, govorim sebi, opušteno, pa koliko stignemo. Na obilaznici oko Beograda dugogodišnji radovi, a iza njih na intenzivno plavom…

Kako bih drugačije počela priču o Somboru, gradu o kome su mnogi pevali, nego najpoznatijim stihovima. U tom Somboru,Svega na volju,Svega ima, to istina,Pa i žene piju vina,U tom Somboru. Sa ružičastog jezera uputili smo se u Sombor. Mape pokazuju da se u blizini banje nalazi dvorac Baba pusta. Izgradio ga je Karolj Fernbah 1906. godine u namenu porodične vile. Podseća na Špicerov dvorac, mahom zbog toga što ga je zadesila ista sudbina. Iz velelepnog dvorca koji ima četvrtastu kulu nalik zvonar kuli poslednjih godina sve je odneto, pokradeno i uništeno. Navigacija nas je vodila par kilometara po užem asfaltnom putu, dok putešestvije neslavno nismo završili u njivi. Napuštenom dvorcu smo pokušali da priđemo…

Vojvodinu sam uvek volela. Nekako je u meni budila mir. Spokoj. Da li je ta ravnica činila da se tako osećam? Ne znam. Ali znam da se Vojvodina razlikuje od južnijeg dela Srbije. Ljudi su nekako usporeni, blagi… polako ćemo, sve ćemo lagano… Ušorene ulice, uređena sela, austrougarska kultura i disciplina. Čini mi se da je svest o životnoj sredini za nijansu na višem nivou od ostatka Srbije. Volim kada obilazim sever zemlje. Putujemo ka samoj granici sa Mađarskom. Do banje Pačir. Nakon isključenja sa auto puta, prolazimo kroz tipična vojvođanska sela. Sa jedne i druge strane šora uredno pod konac nanizane su prizemne kuće. Pored kuće visoka kapija, pa dugo dvorište.…

U ova neka čudna vremena, nakon gotovo tri i po meseca čuvanja, jedan vikend smo se odvažili da procunjamo malo po Vojvodini. Dobro sam osmotrila okolinu i razmislila gde bi bilo najmanje rizično otići. Prednost je što putujemo svojim automobilom, pa nemamo dodatni stres oko gužve i blizine drugih ljudi, a o čemu misle oni koji putuju nekim drugim prevoznim sredstvima. Odabrala sam da budemo u prirodi, na vazduhu, negde gde nećemo sretati ljude. Od letovanja na Hvaru davnih osamdesetih godina, u mislima me prati opojan miris polja lavandi nadomak Jelse. Obožavam njenu ljubičastu boju i divan miris, dok se lagano njiše na povetarcu. Nadomak Novog Sada, tačnije Petrovaradina u…