Nakon osam godina, ponovo sam obišla etno selo prilikom puta za Kikindu. Za razliku od prve posete, sada je selo delovalo pusto. Moguće je da smo takav utisak stekli zbog celokupne situacije. A možda razlog leži i u tome što je na kraju krajeva u februaru još uvek zima, pa čak i ako sija sunce, okolina izgleda sumorno i sivo. Nema tih veselih prolećnih boja koje ukazuju da se priroda budi nakon zimskog sna. U aprilu je slika već poprilično drugačija.

Na padini brda, onoj do koje sunce teže dopire beleo se preostali sneg, dok se na površini jezera prostirao krivudavi trag od napuklog leda. Sunce je sijalo kao da leto smenjuje proleće, a crveni zreli plodovi šipka su nagoveštavali da stiže jesen. Četiri godišnja doba smenila su se u jednoj slici. A bio je 15. februar.

Spremni? Sledi priča o nekim banatskim manje poznatim lokacijama. Ustvari, moraću da se ispravim. Prva lokacija koju smo obišli nije u Banatu. Nalazi se u blizini Beograda. Da li ste znali da se u selu Brestovik nalazi Rimska grobnica iz III veka Moram priznati da me je, dok sam istraživala gde putovati i šta neobično videti, iznenadilo saznanje da ovakvu zaostavštinu koja datira iz III veka imamo nadomak Beograda, na opštini Grocka u selu Brestovik. Ako se uzdate u navigaciju, teraće vas na groblje. Ako se uzdate u savete meštana, kao recimo mi, proći ćete kroz privatno dvorište, pored psa čuvara, koji će zalajati na vas i kamenim stepenicama popeti…

Iznad Beograda digla se neka siva magluština. I nema nekih izgleda da ćemo mnogo što šta videti ovog vikenda. Haj’mo da okušamo sreću sa Fruškom Gorom. Beli majdan nam izmiče već drugi – treći put. Ovoga puta neće. Odlučila sam! Magla ne posustaje. Prati nas celim putem. Prolazimo skretanje za Rakovački kamenolom. Pratimo znake pored puta i uočavamo malenu tablu sa oznakom Beli majdan. Skrećemo na neasfaltiran puteljak i nakon desetak metara parkiramo automobil. Izlazimo napolje, nadajući se da ćemo udahnuti barem malo „čistog vazduha“. Pa ipak smo u srcu Fruške Gore. Bilo bi logično. Nažalost, zaplahnuo nas je oblak čađi i smrdljivog dima iz odžaka susedne kuće. Stavila sam…

„Oj Karlovci, mesto moje drago,Ko detence došao sam amo,Igra beše jedino mi blago,Slatko zva ja med i smokvu samo.Dete malo – golušavo tiče,Dođe tiče pa se tu naviče.“ Branko Radičević, Đački rastanak Ovu sremsku varošicu poznatu po Branku Radičeviću, Karlovačkoj gimnaziji, bermetu i kuglofu prvi put sam posetila tokom đačke ekskurzije u osnovnoj školi, kada smo se peli na Stražilovo, dok nam je „duša bila u nosu“. Od 2003. godine vođena opojnim ukusom raznolike lepeze vina, nebrojeno puta sam se sa uživanjem vraćala Karlovcima, iznova i iznova, svake godine, sa nestrpljenjem iščekujući kraj septembra i Karlovačku berbu grožđa, poznatiju pod sveopšte prihvaćenim nazivom Grožđebal. Tih godina isključivo sam bila zainteresovana za…

Dve nedelje ranije, u danima kada se vetar svesrdno trudio da raščisti svo zagađenje na koje smo osuđeni, mahom tokom zimskih meseci, otisnula sam se put Banata, kako bi oči upile delić lepote kojom su grofica i grof Bisingen bili počašćeni krajem XIX veka… Dvorac Bisingenovih Barem sam tako mislila dok sam čvrsto držala volan odupirući naletima jakog vetra, zbog koga su vetrenjače pokraj puta neumoljivo okretale svoja limena krila. Iako je gospodin turista taj vikend opredelio za usoljavanje mesa koje treba pripremiti za dimljenje i sušenje, kao i pravljenje smese za kobasice, pa i mešanje čvaraka, nisam se dala omesti, nego odlučih da sama pođem u Vlajkovac. Pored dvorca…

Ustajem pre gospodina turiste. Kroz tamne draperije nazire se sivilo jesenjeg jutra, kojim nas Beograd, iako to ne želimo „časti“ ovih dana. U glavi mi je od sinoć plan za odlazak do Bačke tvrđave. „Ovog puta, moramo obilazak realizovati“, govorim sebi, „krajnje je vreme da kompletiraš svih sedam tvrđava Dunava“. Bačka tvrđava mi se mota po glavi već neko vreme. Planirana je pre par meseci po povratku iz lepog Sombora grada. Međutim, pao je mrak i mi smo ravnim vojvođanskim šorom produžili ka Beogradu. Miris jutarnje kafe probudio je turistu. Vrtenjem po stanu, pokušavam da ubrzam njegov ritual ispijanja kafe, jer dani su kraći, magla se razbistrila, a zubato sunce…

Kroz Pančevo sam više puta prolazila prilikom puta za Vršac ili Zrenjanin. Nikada nisam zašla u centar grada. Nije mi bio u opciji za obilazak, iako se nalazi nadomak Beograda i put do grada kratko traje. Sve do ovog vikenda. Mahom ljudi nisu oduševljeni onim što u Pančevu vide. Prvenstveno jer je Pančevo industrijski grad, sa velikim brojem zatvorenih, oronulih, neodržavanih nekadašnjih postrojenja. Istina, sve to stoji. I mi smo šetajući videli podosta napuštenih fabrika, visokih dimnjaka koji dominiraju vidokrugom, oronulih fasada starih austrougarskih kuća, ali na mene Pančevo nije ostavilo loš utisak. Naprotiv, jako mi je prijala jesenja šetnja i planiram da je uskoro ponovim. Oronule fasade su neodoljivo inspirativne…