U Sibinju gradu u kome i kuće imaju oči
„Neko nas posmatra, neko nas stalno gleda“… možda je ova kultna pesma Ekatarine Velike mogla postati himna jednog od najlepših gradova Transilvanije. Možda, samo da su Rumuni za nju znali.
Sibinj je poznat kao grad u kome kuće imaju oči
Ne zovu ga zalud grad sa kućama koje imaju oči. One zaista izgledaju kao da su upravo oživele i iskočile iz neke bajke, baš one koju ste pred spavanje čitali deci. Iako zanimljivije zvuči da su prozori na krovovima kuća pravljeni zarad špijunaže od strane Nemaca, u šta se zaista i verovalo, prava istina je da su prozori napravljeni upravo tu, na tavanu, radi bolje ventilacije prostora. Ali, da su interesantni i da su se istakli kao jedna od specifičnosti Sibinja, ne mogu poreći, jesu.
U Donjem gradu živeo je niži stalež
Prišli smo Sibinju iz Donjeg grada u kome je nekada živeo niži stalež, mahom šegrti i zanatlije. Nije mi bilo teško zamisliti da se u tim kućama nekada odvijala sva proizvodnja Sibinja. Grejalo je oktobarsko sunce, koje je nesebično činilo da atmosfera u gradu bude vesela. Obasjavalo je belu kupolu restaurirane Evangelističke luteranske katedrale, sakralnog objekta koji je svakako jedan od simbola Sibinja i za koji kažu da se i vidi iz skoro svakog dela grada. Pored nas je proleteo biciklista. Nekolicina ljudi sedela je u kafićima. Kroz buljuk ljudi, ostavljajući iza sebe šarene fasade, prošetali smo kaldrmom ka stepenicama koje vode ka Huet trgu i Gornjem gradu koji je bio stecište bogatih porodica i sveštenstva.
Prošetajte do Casa Calfelor - gostionice za putujuće zanatlije
Kula sa stepenicama (rumunski Turnul Scarilor) podignuta je tokom XIII veka i jedina je očuvana pristupna kapija od tri preko kojih je moglo da se priđe utvrđenju. Prošavši kroz tunel kule sa stepenicama kročili smo na Huet trg.
Pažnju mi je privukao mlađi čovek, koji je bočno od stuba u koji je bilo zakucano stotinu eksera, popravljao gvozdeni okvir starog prozora. Sam stub predstavlja mesto na kome su sve putujuće zanatlije koje su prošle kroz Sibinj, kao uspomenu na svoje bivstvovanje u gradu, zabijale po jedan ekser, verujući da im taj čin donosi sreću. Čovek u prašnjavim pantalonama sa crnim šeširom na glavi jedan je od njih. Putuje svetom i na taj način zarađuje za život, popravljajući stare stvari. Iza stuba nalazi se Casa Calfelor. Nekada davno predstavljala je gostionicu i odmorište za putujuće zanatlije.
Najmanji od tri glavna trga je Huet trg
Na Huet trgu (rumunski Piata Huet) bilo je mirno. Ugledali smo stražnji ulaz koji vodi u veliku gotičku Evangelističku luteransku katedralu. Okušali smo sreću, pokucali i ušli unutra. Zatekli smo stariju damu koja nas je izvestila da toranj katedrale nije moguće obići, već samo unutrašnjost. Pogledali smo se tužnog izraza lica, zahvalili i tiho izašli napolje. Malo je reći da sam baš želela videti grad sa tog tornja, mahom jer ni pre devet godina u tome nisam uspela.
Korisna informacija:
- Radno vreme katedrale je od ponedeljka do subote od 9-17h, dok je nedeljom otvorena za posete od 12-17h.
- Cena ulaznice za odrasle je 5 leja, za studente i penzionere 3 leja, dok je ulaz za decu do 10 godina slobodan.
Kupola Evangelističke luteranske crkve se vidi iz gotovo svakog dela grada
Prišli smo Evangelističkoj luteranskoj katedrali spreda, te „opalili“ par fotki, pa nastavili da se divimo sveže sređenoj beloj fasadi crkve. Nekada je cela crkva bila oker boje. Mogu se pohvaliti činjenicom da sam je videla u oba izdanja.
Podignuta je 1520. godine, a u njoj je sahranjen guverner Transilvanije Samuel fon Brukental, kao i sin Vlada Cepeša, Mihnea cel Rau, poznatiji kao Mihnea Zli koji je upravo i ispred katedrale ubijen. Kada budete pogledali ka vrhu kupole obratite pažnju na četiri manje kule. One su strancima koji su dolazili u Sibinj ukazivale na činjenicu da čelnici grada imaju pravo pojedince osuditi na smrt.
Na Piata Mare posetite palatu Brukental u kojoj se nalazi Nacionalni muzej
Put nas je vodio ka Velikom trgu (rumunski Piata Mare) na kome se danas održavaju razni javni skupovi, a u prošlosti su se ovde vršila čak i pogubljenja. Formiran je 1366. godine i dugačak je čak 142 metra, a širok 93 metra.
Na trg smo izbili iz ulice Samuela fon Brukentala, na čijem preseku se inače nalazi i njegova palata, danas pretvorena u Nacionalni muzej, koji je otvoren čak tri godine pre Luvra u Parizu. Ispred muzeja sveže je podignut spomenik nekadašnjem guverneru Transilvanije i ličnom savetniku Marije Terezije, Samuelu fon Brukentalu, koji je ujedno i zaslužan što mi danas možemo videti veliki broj umetničkih dela izloženih u samom muzeju.
Odmah pored Nacionalnog muzeja nalazi se Gradska kuća, a pored nje i Rimokatolička crkva Svete Trojice. Značajna je još i Plava kuća u kojoj je bila stacionirana bivša centrala Gestapoa.
Sa trga je dopirala velika galama. Nedaleko od Brukentalove palate bila je postavljena bina sa koje su preko razglasa čitali imena ljudi, dok su dotični prozivani prilazili i primali medalje. Koliko sam mogla zaključiti, upravo je bila završena lokalna trka i na trgu je bilo prilično frekventno i bučno.
U Donjem gradu možete videti ostatke odbrambenih kula gradskog bedema
Glavna šetačka ulica Nikolaja Balčeskua bila je razdor našeg dotadašnjeg idiličnog obilaska grada. Čim je ugledao kafanu, hranu i pivo, gospodin turista je naprasno odlučio da mu je neophodan predah. Međutim, njegove iznenada nastale „potrebe“ se nisu podudarale sa mojim planovima. U glavi sam vrtela još nekoliko sibinjskih atrakcija, plus žarko sam želela da što pre stignemo u Sigišoaru.
Nikako nismo mogli da se dogovorimo čija će briljantna ideja prevagnuti, pa se gosn turista naprnjio. Nastavio je da se srdi sve dok nismo ponovo stigli u Donji grad, do bedema koji je opasavao Sibinj i obišli tri kule od ukupno četiri očuvane i to Turnul Archebuzierilor – nadbiskupsku kulu, Turnul Oralirol – grnčarsku kulu i Turnul Dulghelilor – tesarsku kulu u kojoj se sada nalazi i muzej. Demonstrativno nije hteo da obiđe ni zidine, pa smo kroz kolorit malih spojenih starih kuća, požurili ka Malom trgu (rumunski Piata Mica).
Korisna informacija:
- Radno vreme Tesarske kule u periodu od 01.04.-31.10. je od utorka do nedelje od 10-19h, dok je u periodu od 01.11.-31.03. radno vreme od 10-18h.
- Ponedeljkom kula nije otvorena.
Sa vrha Savet kule pruža se panoramski pogled na Piata Mare i Piata Mica
Stigli smo do Savet kule (rumunski Turnul Sfatului) koja spaja Veliki i Mali trg. Podignuta je tokom XIV veka, a ime je dobila po blizini gradske većnice. Vremenom je služila kao osmatračnica, zatvor, pa čak i kao skladište za žito. Vođen datim obećanjem da ćemo vrlo brzo nakon obilaska još par lokacija sesti u restoran, gospodin je pristao da se popne na vrh sedmospratne Savet kule. I naravno, nakon što je prešao 141 uski stepenik, presede mu.
Iako u kuli na svakom spratu postoji postavka u vidu umetničkih slika, maketa i raznih predmeta, a na šestom spratu i mehanizam sata, nismo predugo na svakom stajalištu odmarali, već smo pohrlili na vrh tornja, kako bismo osmotrili Piata Mare i Piata Mica, sa visine od nekoliko desetina metara, te uživali u vidiku, kad već sa Luteranske katedrale u toj nameri nismo uspeli. Kako bismo se domogli što boljeg pogleda, zadihani smo trčkarali u krug od prozora do prozora, dok smo iščekivali da se nova tura ljudi popne na poslednji sprat kule i napravi neprijatnu gužvu.
Iako mi to nije posao, potpuno sam se unela u ulogu vodiča, te sam gosn turisti rukom redom pokazivala: „Ovo je Luteranska katedrala, sada smo je obišli… vidiš… a ovo je Mali trg – tu se odvijala prodaja dobara… a ono malo crno tamo u daljini je Most laži.
Korisne informacije:
- Cena ulaznice za Savet kulu je samo 2 leja.
- Radno vreme kule je od 10-20h.
- Iako piše da se ulazi u grupama od najviše pet ljudi, plus je navedeno vreme ulazaka, ova odredba se uopšte ne poštuje. Dok smo mi obilazili Savet kulu, pandemijske mere se nisu poštovale i ljude su puštali unutra, kako je ko dolazio, ne po prethodno utvrđenom pravilu.
Na Piata Mica mogu se videti trgovačke kuće i Muzej farmacije
Izašli smo na Mali trg (rumunski Piata Mica). Sve je vrvelo od ljudi i vladala je neka radosna atmosfera u vazduhu. Možda je tome doprineo i šareniš građevina na trgu. Odmah naspram šarenih kuća, ispred kojih su bile postavljene terase kafića i restorana, pružao se red drvenih kućica u kojima se vršila prodaja raznih suvenira iz Sibinja.
Na Malom trgu se mogu videti trgovačke kuće iz perioda od XIV do XVI veka. Takođe, na trgu se nalazi i jedna od najstarijih apoteka otvorena u Sibinju 1568. godine, u kojoj je sada smešten Muzej farmacije. Iako smo imali veliku želju da posetimo muzej, u toj nameri nismo uspeli, jer isti nije bio otvoren.
Pređite preko Mosta laži i vodite računa da budete iskreni
Nastavili smo ka Mostu laži, kraćem pešačkom mostu, jedinstvenoj građevini od kovanog gvožđa, podignutoj 1859. godine na mestu na kome je nekada bio drveni most. Legenda kaže da je most dobio ime po neuspelim poslovnim dogovorima i neostvarenim ljubavnim susretima. Međutim, najizglednije je da je ime mosta poteklo upravo od nemačke reči Liegenbrucke koja znači ležeći most, budući da se isti oslanjao na dva nasipa. Međutim kako na nemačkom reči ležati i lagati imaju sličan izgovor, vremenom ležeći most postade most laži.
Upućeniji veruju u legendu koja kaže da na mostu treba govoriti isključivo istinu i samo istinu, jer je most vrlo osetljiv na laži i čim prepozna neistinu počinje da trese gvozdenu konstrukciju, kako bi lažova „zbacio sa svojih pleća“. Naravno, u pitanju je samo legenda, ne i istinit događaj, te ne trebate brinuti. Neće most nikome ništa nažao učiniti, što naravno ne znači da uopšteno u životu treba pribegavati lažima i istima se koristiti.
Lučne stepenice iz XIII veka spajale su Donji i Gornji grad
Krenuli smo ka autu. Sećate se, parkirali smo u Donjem gradu? Čim smo se spustili sa stepenica koje vode od Trga Huet ka Donjem gradu, naišli smo na baštu restorana Butoiul de Aur, najstarijeg restorana u celoj Rumuniji. Otvoren je 1452. godine, a u prevodu na naš jezik ime restorana bi glasilo Zlatno bure. Dato obećanje moralo je biti ispunjeno, te smo seli na najudaljeniji sto sa pogledom na lučne stepenice iz XIII veka koje su spajale Donji i Gornji grad.
Predah smo pravili u najstarijem restoranu u Rumuniji Butoiul de Aur
Mlada konobarica, puna entuzijazma, zamolila nas je da joj pokažemo kovid sertifikate. Kako nismo bili pripremljeni, jer su nam štampani primerci ostali u autu, preturismo po telefonu i nađosmo tražena dokumenta u elektronskom formatu. Devojka je pokušavala da ih očita, međutim bezuspešno. Samo nam je kroz smešak rekla: „Verovatno aparat neće da ih očita, jer niste vakcinisani u EU“. Tu mi kliknu u glavi da smo na ulazu u Rumuniju onih pola sata proveli čekajući i preznojavajući carinika, upravo iz razloga što nije mogao da iščita naš kovid sertifikat.
Raspalismo po pivu i vinu, a ubrzo i po ručku. Kada smo malo odmorili, uputili smo se ka autu i ubrzo našli na putu za Sigišoaru. Iako je već počeo da pada mrak, isti nas nije omeo da uživamo u zaista živopisnom putu koji vodi od Sibinja do Sigišoare. Bilo mi je jedino krivo, što ćemo u grad stići kada se mrak potpuno spusti na zemlju, identično kao i prilikom obilaska Sigišoare pre devet godina.
Još nešto za videti:
- Nedaleko od istorijskog dela grada nalazi se Muzej Astra. U njemu možete videti primere seoskih domaćinstava iz cele zemlje, razne vetrenjače, vodenice i crkve. Muzej ima zaposlene koji obavljaju poslove u domaćinstvima, kako bi kuće izgledale što verodostojnije.
- Posetite pravoslavnu crkvu Svete Trojice, pravljenu po uzoru na Svetu Sofiju u Istanbulu.
Utisci o Sibinju
Oh, koliko volim Sibinj. Divan mi je grad, toliko da bih redovno mogla da ga posećujem i istražujem. Glavno staro jezgro grada je lako za obići i za to nije potrebno mnogo vremena. Međutim, baš sam poželela da sledeći put prespavamo u Sibinju i gacamo malo oko tih neverovatnih fasada, obiđemo pokoji muzej, stanemo kod svake table i detaljno je iščitamo. Onako da baš svojski uživamo.
Svi tekstovi i fotografije na blogu, kao i Instagram i Facebook profilu Putovanja iz mog pera podležu autorskim pravima, te samim tim njihovo preuzimanje, kopiranje i korišćenje bez eventualne saglasnosti nije dozvoljeno.
You May Also Like
Kako sam zavolela Sigišoaru zauvek
Hunedoara – zamak kojim su vitezovi hodali
