U tom Somboru
Kako bih drugačije počela priču o Somboru, gradu o kome su mnogi pevali, nego najpoznatijim stihovima.
U tom Somboru,
Svega na volju,
Svega ima, to istina,
Pa i žene piju vina,
U tom Somboru.
Sa ružičastog jezera uputili smo se u Sombor. Mape pokazuju da se u blizini banje nalazi dvorac Baba pusta. Izgradio ga je Karolj Fernbah 1906. godine u namenu porodične vile. Podseća na Špicerov dvorac, mahom zbog toga što ga je zadesila ista sudbina. Iz velelepnog dvorca koji ima četvrtastu kulu nalik zvonar kuli poslednjih godina sve je odneto, pokradeno i uništeno. Navigacija nas je vodila par kilometara po užem asfaltnom putu, dok putešestvije neslavno nismo završili u njivi. Napuštenom dvorcu smo pokušali da priđemo i iz sela Aleksa Šantić, međutim mapa je pokazivala nekoliko kilometara vožnje po makadamskom putu. Gospodin turista nije želeo da se truckamo po neravnom terenu i uz glasno negodovanje produžismo ka Somboru. Više o dvorcu možete pogledati u ovoj priči.
Šetnja Sombor gradom
Sa svojih 30 i kusur godina nisam još videla Sombor grad. Nije mi bio usput, nekako sam uvek mislila. Sada je bila idealna situacija, jer je bio bliži nego ikad. Suboticu smo obišli prošle godine, pa se Sombor ovaj put pokazao kao odličan izbor. Razlog više poseti Somboru je i planiran nastavak puta ka Bačkoj tvrđavi, na „tom“ delu zemlje, koji zbog mraka što nas je preduhitrio na kraju ipak nismo uspeli da ostvarimo.
Parkiramo ispred katoličke crkve Presvetog trojstva. Uredno sređena šarena cvetna leja deli nas od ulaza u crkvu.
Na istoj strani ulice kojom se krećemo nalazi se Gradska biblioteka Karlo Bijelicki, u kojoj je smešteno dečje odeljenje. Narandžasta građevina ispred koje se nalaze biste Herceg Janoša, Laze Kostića i Veljka Petrovića, tri vrsna književnika, dvojice rođenih u Somboru, jednog usko vezanog za grad jer je u njemu proveo kasnije godine svog života.
Ispred Gradske kuće upravo se zatvarala pijaca i na naše iznenađenje bilo je mnogo ostavljenog smeća. Verujem da se, kao i sa svake druge pijace, ovo đubre skloni, ali slika u tom trenutku i nije bila baš lepa. Trudila sam se da uhvatim kadar Gradske kuće bez tog ružnog „priloga“.
Odmah preko puta Gradske kuće nalazi se Galerija Milan Konjović, koja je dom njegovih najvećih umetničkih dela, kao i zadnjeg crteža koji je neposredno pred smrt naslikao. Kako je gospođica imala svoj plan obilaska, koji se u poslednje vreme ne poklapa baš uspešno sa našim, nismo ulazili u galeriju. Iza galerije nalaze se Narodno pozorište i Gradski muzej u koji je sa uspehom preneta cela fasada sa sunčanim satom Jovana Čokora, koja je prvobitno bila na zidu Župnog dvora crkve Presvetog trojstva.
U Somboru gradu je Laza Kostić spevao jednu od najljubavnijih pesama srpske književnosti...
Preko Trga Svetog trojstva požurismo za gospođicom ka glavnoj šetališnoj ulici u kojoj se nalazi kuća u kojoj je Laza Kostić Lenki Dunđerski spevao pesmu Santa Maria della Salute, a ispred nje spomen klupa velikom pesniku.
Desnom stranom prođosmo pored spomenika Veljka Petrovića i Gradske biblioteke, koja sadrži više od 340 000 knjiga, te dođosmo do fontane, gde je gospođica uspela da se sporečka sa dečakom njenog uzrasta i demonstrativno ga zgazi na patiku. Dok je on ronio krokodilske suze, mama mu je saopštila da se nije ni trebao mrštiti na gospođicu, ta nije uljudno, a mi pokupismo „našeg kavgadžiju“ i uputismo se pored Karmelićanskog samostana ka nekadašnjoj Županiji, danas Gradskoj upravi Sombora.
U Gradskoj upravi nalazi se remek delo Ferenca Ajzenhuta "Bitka kod Sente"...
Nije bilo mnogo šetača. Trg cara Uroša je delovao lepo, ali prazno. Kod Gradske uprave je bilo izuzetno tiho i mirno. Ogromna gvozdena vrata bila su zatvorena. Nismo bili u prilici da uđemo unutra i vidimo remek delo mađarskog slikara Ferenca Ajzenhuta Bitku kod Sente, sliku koja je bez rama veličine 28 kvadratnih metara, što je čini najvećom slikom na prostoru bivše Jugoslavije. Sa ramom koji je urađen od drveta sa pozlatom, ovo ulje na platnu je veličine 40m2.
U Parku heroja kod Gradske uprave nalazi se Etno restoran Fijaker. Ušuškan u zelenilu, poseduje jezerce, mini vodenicu i pogled na Karmelićanski samostan. Hrana je bila odlična, a Tamjanika još bolja.
Nakon kratkog obilaska grada, sa zadovoljstvom mogu da se vratim na početak ove priče i složim da u tom Somboru, svega na volju, svega ima, to istina, pa i žene piju vina, u tom Somboru.
I kao zaključak jasno se nameće ideja da sledeći vikend krenemo ka Bačkoj tvrđavi, produžimo ka Somboru, te obiđemo sve do sada propušteno, ručamo u nekoj ribljoj čardi ili etno selu, pa nastavimo ka Subotici.
Da li vam se dopada ideja? 🙂
Za još ovakvih fotografija i informacija zapratite moj Instagram profil.
Zavirite i na portal Putuj Srbijom kako biste dobili nove ideje gde putovati širom naše zemlje.
Svi tekstovi i fotografije na blogu, kao i Instagram i Facebook profilu Putovanja iz mog pera podležu autorskim pravima, te samim tim njihovo preuzimanje, kopiranje i korišćenje bez eventualne saglasnosti nije dozvoljeno.
Možda će ti se svideti i
Pećinarenje po Belom majdanu
Jednostavno – manastir Kaona
