Vojvođanski đir…
Septembar 2020. godine…
Prošao je dan kako smo doputovali sa Stare planine. Napolju sunce peče, nemam mira, imam još nekoliko dana odmora. Pakuj se gospodine turisto, idemo za Vojvodinu. Opet? Da, opet, pa imamo toliko toga za videti! Okej, ali samo pod uslovom da obiđemo dvorac Dunđerski. Iako sam već prošla tim stazama, prelako obećavam, tako će biti… samo krenimo već jednom…
Na brzinu sam smislila maršrutu. Liči mi da smo dosta kasno krenuli, trebali smo ustati ranije. Mislim da će nam kratak dan biti za sve što sam naumila. Nema jurenja, govorim sebi, opušteno, pa koliko stignemo.
Na obilaznici oko Beograda dugogodišnji radovi, a iza njih na intenzivno plavom nebu gomila belih pravilnih pufnastih oblaka, naslikanih kao u animiranom filmu. Kod Novog Sada isključujemo se za Zrenjanin. Put prava linija, vodi kroz ravnicu. Prolazimo pored Babinog salaša. Tek smo krenuli, nećemo stajati.
Jedan od potresnijih spomenika nalazi se nedaleko od Žablja...
Stižemo do Spomen kompleksa Crna ćuprija. „Mrtvu tišinu“ povremeno prekida graktanje ptica koje nadleću glave skulptura i sleću na njihova ramena. Ceo prizor sa rupama u telu nesrećnih ljudi i pticama koje ih nadleću izgleda baš potresno.
Spomenik iz 1962. godine delo je vajara Jovana Soldatovića, a predstavlja pogrom srpskih i jevrejskih žitelja Žablja streljanih tokom Novosadske racije, od strane mađarskih fašista 1942. godine.
Sada se na ovom mestu nalazi Golf klub. Srećom nije bilo igrača, pa smo bez obraćanja pažnje da nas loptica ne skuca u glavu, mogli razgledati kompleks. 😉
Zrenjanin sa svojih 10 mostova koji su premostili Begej sa pravom nosi naziv "Grad mostova"
Nastavljamo ka gradu koji se nekada zvao Bečkerek, potom Petrovgrad, a danas Zrenjanin, glavnom gradu Banata, gradu sa jednom rekom i deset mostova. Begej je premostilo osam mostova, dva mosta nekadašnje meandre reke, sadašnja jezera, dok se jedan most nakon pregrađivanja rečnog toka našao na suvom između dva jezera. Nekoliko puta sam obilazila Zrenjanin, najčešće dolazeći na neki od koncerata u sklopu Zrenjaninskih dana piva.
Na obodu Zrenjanina nalazi se kupalište Peskara. Ona je bila najveći razlog ponovnog dolaska u grad. Bio je radni dan, škola je već počela i bilo je jasno da će jezero biti prazno. Okupilo se tek par kupača.
Na moru ne volim pesak, niti peščane plaže. Međutim, ovde mi je izuzetno prijalo spustiti se njime do vode. Prvi utisak, ako izumemo obalu koju vidimo nasuprot nama, je definitivno kao da smo na moru. Ambijentu su doprineli slamnati suncobrani, pa i drvene ležaljke. Poželela sam da se okupam. Šteta, nismo poneli „opremu“. Verujem da je u sezoni kupalište pre pre puno i da jezero nema kapacitet da primi toliko kupača, što domaćih, što pridošlih iz okolnih krajeva. Zato je za potpuno uživanje najbolje birati radni dan i kraj sezone. Plaža je otvorena od 8-20 časova.
Ceo kompleks sastoji se od tri jezera, najvećeg koje se i zove Peskara, a uređeno je za kupanje, srednjeg u kome nije dozvoljeno kupanje, gde se uz dozvolu može baviti ribolovom i malog jezera u kome je bilo par sredovečnih kupača avanturista entuzijazista. Malo jezero izgleda divljije i nikako nije pitomo kao uređena Peskara.
Na centralnom trgu - Trgu slobode nalazi se većina znamenitih građevina
Prolazeći pored Ruske crkve, vrlo brzo stižemo na centralni zrenjaninski trg, Trg slobode, koji okružuju znamenite građevine Zrenjanina i to rimokatolička katedrala Svetog Ivana Nepomuka koji se smatra zaštitnikom reka i mostova iz 1868. godine, Gradska biblioteka Žarko Zrenjanin, Savremena galerija, Narodno pozorište, Narodni muzej i Gradska uprava nekadašnji Županijski dvor, barokno delo Josifa Fišera iz 1820. godine, dok trgom dominira spomenik Kralja Petra I.
Glavna šetačka ulica Kralja Aleksandra I Karađorđevića u kojoj se nalaze mnogobrojne znamenite kuće s kraja XIX i početka XX veka, kafići, prodavnice, restorani i banke, vodi ka Velikom pešačkom mostu. Na njegovom mestu je nekada sa ponosom stajala čuvena Bečkerečka ćuprija. Podignuta je 1904. godine od livenog čelika sa velikim brojem dekorativnih ukrasa i elemenata u stilu secesije. Zamenjena je sadašnjim Velikim pešačkim mostom 1969. godine. U nastavku je Žitni trg, koji je nastao u vreme početka rada stare bečkerečke pivare i to 1745. godine. Naziv je dobio po žitnoj pijaci koja se nekada nalazila na ovom prostoru.
Vraćamo se istim putem i izlazimo na obalu Begeja. Posmatramo palatu Lazara Dunđerskog, rađenu takođe u duhu secesije 1905. godine, na koju se nastavlja tadašnja pivara, koja je u posedu Dunđerski od 1891. godine. Zahvaljujući bogatstvu veleposednika Dunđerskog pivara je 1911. godine rekonstruisana. Sada se u varioni – prostorijama kuhinje piva nalazi Muzej piva, gde su izložene očuvane retke stare mašine kao što su parna i filter mašina, mlin za ječam, staro bure za pivo sa natpisom Dunđerski, kao i bačvarska klupa za izradu pivskih buradi iz 1881. godine.
Skrećemo u jednu od sporednih ulica i dolazimo do raskrsnice Jevrejske i Sarajlijine ulice i mesta gde je nekada stajala velelepna Sinagoga podignuta 1896. godine, a srušena aprila 1941. godine na samom početku nemačke okupacije. Sada se na tom mestu nalazi samo spomen ploča, kao sećanje na građevinu.
Ručali smo ćevape kod Waltera. Očekivala sam bolju hranu, jer su generalno hvaljeni, ali nisam bila preterano dirnuta. Želju na Baščaršiji nijedan ćevap ne može zameniti.
Prošetali smo do Malog mosta i divili se Palati pravosuđa u kojoj su smeštene zgrada suda i zatvora. Građevina je delo mađarskog arhitekte Šandora Ajgnera i završena je 1908. godine. Nalazi se pored jednog od jezera koja su nastala u koritu nekadašnjeg meandra reke Begej.
Put ka Arači vodi pored Banje Rusanda, koja je postala poznata još pre 150 godina po lečenju peloidom – lekovitim mineralnim blatom iz obližnjeg slanog jezera Rusanda.
U ataru sela Melenci, nedaleko od banje Rusanda na poljani pored magistralnog puta stoji usamljena stara Bošnjakova vetrenjača. Mlin na vetar podignut je 1899. godine. Pravljen je od kombinacije cigle i ćerpiča, kupastog oblika i nekada je imao krila za hvatanje vetra, koja sada nedostaju. Vetrenjača je po stilu gradnje jako slična onoj na Zobnatičkom jezeru.
Gospodin turista već počinje da negoduje. Sa njegove tačke gledišta, krenuli smo sa idejom da „gospodski“ obiđemo dvorac Fantast, a u stvarnosti još uvek se vrtimo po nepreglednim vojvođanskim ravnicama preskačući gustu visoku travu, kako bi doprli do stare oronule vetrenjače. Ova slika se baš i ne uklapa u njegovu viziju dobrog provoda…
Krećući na ovo putovanje moj cilj je bio odlazak u Specijalni rezervat prirode Slano Kopovo i obilazak Arače, ostataka srednjovekovne romaničke katedrale. Trebalo je nadalje usaglasiti planove i ideje i stići sve do zalaska sunca. Putevi po ravnici jesu pravi, lagani, ali je potrebno vreme da se sve to izvoza. Delovalo mi je, gledajući mapu, da je Slano Kopovo tu. Međutim, ono se nalazi u sredini, odnosno centru okolnih puteva. Znala sam da do Arače vodi neasfaltiran put i isto tako ćutala. Morao je za gospodina turistu ostati neki faktor iznenađenja, inače bi bio uporan, gotovo rešen da tamo nećemo ići. Lomila sam se kuda krenuti, da li do slanog jezera ili do Arače, te prelomih da krenemo do Arače. Kada sam pre nekoliko dana pročitala da je veći deo rezervata izgoreo u nedavnom požaru sve sa živim svetom nastanjenim kod jezera, obuzela me je tuga i žal što nisam rešila odlazak u korist Slanog Kopova. Bogu hvala, Arača je još uvek tu i da sam samo znala, nju sam mogla videti naknadno iako me je, malo je reći, ostavila bez daha.
Arača - kakav lokalitet
Nakon 5 km neasfaltiranog puta, gospodin turista je demonstrativno ostao da sedi u autu i mašta o dvorcu Dunđerski, dok ja od oduševljenja nisam znala gde pre da gledam.
Arača je podignuta početkom XIII veka, na temeljima starije crkve iz XI veka. Građena je od tesanog kamena, mermera i opeke. Biva uništena i opljačkana 1280. godine, pa nakon toga u XIV veku po nalogu kraljice Jelisavete Kotromanić i obnovljena, kada je dodat i gotički zvonik. Jedno vreme je pripadala despotu Stefanu Lazareviću, pa potom Đurđu Brankoviću, dok je nisu spalili Turci, da bi tokom XX veka bila ponovo restaurirana.
Pred sam zalazak sunca stigli smo do toliko očekivanog dvorca Fantast. Mislim da je gospodin turista toliko izgoreo u svojoj želji da vidi dvorac, da je bez nekog posebnog oduševljenja pristupio dvoru.
Dvorac Bogdana Dunđerskog izdiže se iznad nepreglednih vojvođanskih ravnica
Dvorac sa četiri kule u stilu neogotike podigao je bogati veleposednik Bogdan Dunđerski 1925. godine. Nazvao ga je Fantast, po svom omiljenom konju, a budući da je bio veliki ljubitelj ovih životinja, imao je svoju ergelu koja je brojala više od 1400 konja. Kada je Fantast uginuo, sahranio ga je na svom imanju.
Pored dvorca podignuta je i kapela u neovizantijskom stilu posvećena Svetom Đorđu, koju je oslikao čuveni slikar Uroš Predić. Iza dvorca nalazi se veliki bazen u kome sada nema vode. Bogdan Dunđerski nije imao naslednike, nije se ni ženio, iako je ceo život bio zaljubljen u Maru Dinjaški, ženu njegovog kovača, pa je dvorac ostavio u nasleđe Matici srpskoj. Međutim, nakon rata dvorac je dodeljen kombinatu PIK Bečej. Kasnije je isti pretvoren u hotel, a tu namenu ima i danas.
Radno vreme ergele je od 10-17 časova svaki dan i tada možete jahati konje za 200 dinara ili iznajmiti fijaker sa kočijašem za 800 dinara. Mi smo u dvorcu bili dosta kasno, bilo je prilično pusto i ništa od navedenog nije moglo da se radi. Prošetali smo po imanju i ubrzo se uputili za Beograd.
Ako ste obišli neke od ovih lokaliteta iz teksta, volela bih da čujem vaše utiske…
Vidimo se i na Instagramu.
Svi tekstovi i fotografije na blogu, kao i Instagram i Facebook profilu Putovanja iz mog pera podležu autorskim pravima, te samim tim njihovo preuzimanje, kopiranje i korišćenje bez eventualne saglasnosti nije dozvoljeno.
Možda će ti se svideti i
Sokobanjanje
Kako sam planinarila po Vojvodini
