Vremeplov kroz etno selo Tiganjica
Dve hiljade i trinaesta godina. Polovina aprila je, sunce se promolilo iza oblaka. Negde mi se putuje. Zovem Sančo Pansa i Cecu, sa pitanjem da li su zainteresovani za put ka Vojvodini. U glavi mi se mota obilazak nekoliko salaša, par kaštela, Zrenjanina, jednog dvorca, vetrenjače na Zobnatičkom jezeru, a na početku svega toga etno sela Tiganjica. Prihvataju bez razmišljanja.
Nakon osam godina, ponovo sam obišla etno selo prilikom puta za Kikindu. Za razliku od prve posete, sada je selo delovalo pusto. Moguće je da smo takav utisak stekli zbog celokupne situacije. A možda razlog leži i u tome što je na kraju krajeva u februaru još uvek zima, pa čak i ako sija sunce, okolina izgleda sumorno i sivo. Nema tih veselih prolećnih boja koje ukazuju da se priroda budi nakon zimskog sna. U aprilu je slika već poprilično drugačija.
Na ulazu u etno selo Tiganjica sačekaće vas vetrenjača
Etno selo Tiganjica se nalazi u Banatu, nadomak Zrenjanina, pre sela Stajićevo na samom magistralnom putu Beograd – Zrenjanin. Dok smo prilazili ulazu, prvo šta nam je zapalo za oko bila je vetrenjača građena od opeke. Nije se promenila u ovom raskoraku od osam godina. A i što bi? 🙂
Kuće u etno selu predstavljaju tipičan primer banatske arhitekture
Kuće koje dominiraju dvorištem su primer tipične banatske arhitekture. Kod njih jeste došlo do promene, po meni na bolje, jer su obe banatske kuće, inače zidane od prirodnih materijala i to od blata, peska, ćerpiča i slame, okrečene u belo i baš autentično izgledaju.
U restoranu Trofej možete probati stare vojvođanske specijalitete
Restoran Trofej nije bio otvoren. Svakako nismo ni imali u planu da obedujemo, jer je bilo relativno rano i nismo bili gladni, ali isto tako znam da ovde možete probati klasične vojvođanske specijalitete počev od paprikaša, preko jela ispod sača, do specijaliteta od divljači ili ribe. Ne mogu dati svoj sud o hrani i ukusu, jer ni pre osam godina ovde nismo ručali.
U selu postoji mini zoo-vrt. Pri prvobitnoj poseti smo zatekli patke i noja, dok se sada u prvi plan istakla crna alpaka, koja je mirno pasla. Ostale životinje su se gegale po zaleđenom jezercu.
Ljubišin muzej broji 400 vrednih muzejskih predmeta
Osnivač etno sela je Ljubiša Ostojin i to davne 1994. godine. Njemu u čast podignut je i Ljubišin muzej koji broji 400 vrednih predmeta, a gde se pored ostalog, mogu videti i primerci pisaćih mašina, te starih peći. Pre osam godina smo pogledali muzejsku postavku, ove godine ne.
Na kraju sela se nalaze štale za životinje. Ove godine smo zatekli samo šarenu kozu koja se jedva okrenula i s’ leđa nas nevoljno ispod oka pogledala, kao da nam želi reći: „Hajde slikaj, pa da nastavim sa užinom“ i tri ponija koja nas takođe nisu konstatovala. Pre osam godina životinjsko carstvo je bilo daleko razdraganije. Gospoda. Uostalom pogledajte fotografije. 😀
Etno selo Tiganjica poseduje i smeštajne kapacitete
Pored svega ovoga u sred kompleksa smešteno je i dečje igralište, na kom smo se osam godina ranije Cele i ja svesrdno trudile da obogatimo kolekciju fotografija na klackalicama, dok je Sančo Pansa okidao foto aparatom, pokušavajući da zabeleži sve to. Ove godine smo gospođicu Bubu ostavili na čuvanje kod Mile i Dondula, pa nije imao ko da istinski koristi dečji parkić u skladu sa njegovom namenom.
U okviru sela postoji i smeštaj. Ako ste zainteresovani za boravak, možete im se obratiti za više informacija. Možda bi ovo na fotografijama mogle biti te kućice. Ko proveri, neka javi… 😉
Bonus informacija:
- Nedaleko od etno sela Tiganjica nalazi se specijalni rezervat prirode Carska bara. Ja uporno preskačem odlazak, ali kako nam Carska bara nije daleko i kako izgleda za odlazak u inostranstvo još uvek nema, verujem da će sa toplijim danima, doći vreme da se i mi otisnemo put ovog rezervata prirode.
Svi tekstovi i fotografije na blogu, kao i Instagram i Facebook profilu Putovanja iz mog pera podležu autorskim pravima, te samim tim njihovo preuzimanje, kopiranje i korišćenje bez eventualne saglasnosti nije dozvoljeno.
