Himare za sve pare
Dan prvi…
Karavan od nas četvoro krenuo je na put. Usled nedostatka prostora u gepeku, nabacali smo stvari na zadnje sedište, toliko da je gospodinu poveći kofer dobro poslužio kao udoban jastuk, dok je u ritmu muzike hrkao. Na mestu suvozača Di je naizmenično dodavala vodu, pa kolače gospođici Bubi, koja se zdušno trudila da njeno sedište bude kanta za sve mrvice koje joj nisu zatrebale. Ja sam vozeći uživala u lepom pejzažu, prateći oznake za Elbasan, Rogozine, pa potom Lušnje. Sve u svemu, ličili smo na jedan putujući svinjac.
Gospodin se promeškoljio na zadnjem sedištu, tek kada smo stigli u Ardenicu, manastir izgrađen u XIII veku, najviše poznat po Skenderbegovoj ženidbi Donkom Kastriot u istom, davne 1451. godine. Ove godine je odlučio da bude turista, ostavši u hladu senke drveta ispod koje smo parkirali automobil i pošteno se razbudi. Di je dobila titulu avanturiste, pa joj nije preostalo ništa drugo, osim da se priključi gospođici Bubi i meni.
Laganim korakom smo se uspele do ulaza u manastir, gde nam je čovek sa šeširom prodao ulaznice po ceni od 100 leki, uz koje je priložio prospekt o svetinji na engleskom jeziku. Prošetao je sa nama po zdanju, koje je odisalo mirisom cveća i tamjana. Na stepeništu konaka sam ugledala sveštenika u odori. Bila je nedelja i upravo se završila liturgija.
Čovek sa šeširom, videvši gospođicu Bubu sa kojim žarom se trudila da sva pažnja bude usmerena na njene akrobacije prilikom fotografisanja, pozvao nas je da uđemo u centralnu crkvu i dozvolio da slikamo unutrašnjost iste, iako nam je prethodno rukom pokazao da je fotografisanje dozvoljeno samo u porti manastira. Kupilo ga je njeno ludiranje, rekavši da ima unuku njenih godina. Prineo je i stolicu na rasklapanje da se gospođica popne i zapali sveću. Mahao nam je kada smo se kaldrmom spustili ka izlazu. Moram primetiti da im je ljubaznost jača strana.
 |
| Ardenica |
Albanija je zemlja koja me je za samo tri godine iznenadila ekspanzijom u svakom pogledu. Neverovatno je kojom brzinom su se razvili, uredili, popravili, zakrpili, izrasli, izgradili, očistili. Pre tri godine smo prošli istim ovim putem, kada smo svako malo završili sa prekidima asfaltiranog puta, policije je bilo na svakih nekoliko kilometara, a kroz razrušeni i razrovani grad Fier smo putovali ravno sat vremena.
Godine 2018. je milina voziti ovom deonicom. Uživanje je proći kroz Fier, pa čak i centralnom ulicom. Fasade svih zgrada u centru grada su ciljano obojene u crvenu, žutu, zelenu ili braon boju. Gradsko jezgro se uklopilo u šarene kocke, koje preseče pokoji ogroman mural. Poželela sam da stanem i prošetam preporođenim, čistim gradom. Fier iz 2016. godine i Fier iz 2018. godine su dva različita grada.
Od Fiera do Valone vodi auto put. Može se reći, pravi auto put, sa malo užom zaustavnom trakom, na kome nema naplate putarine. Sa desne strane puta gledajući ka moru, pružaju se polja soli koje poprimaju roza boju.
Ulazimo u predgrađe Valone. Avanturisti i turista konstatuju da je Valona pravi grad, lepo uređen, sa širokim bulevarima koji su opasani novim uređenim zgradama. Tu i tamo, ima radova na putu i trenutno sređuju centralni kružni tok kod same luke. Uz obalu vodi put presečen drvoredom palmi. Sa desne strane je gradska duga peščana plaža koja deli Jonsko i Jadransko more, ne tako lepa i u ovom periodu ne previše okupirana. Sa leve strane se prostire niz uređenih hotela. Prvi susret sa Valonom nas je ostavio bez reči. Ma ne, ne zbog preterane lepote, već zbog uređenosti samog mesta. Boga mi, Albanija se trudi, jako se trudi da izraste u turističku destinaciju za poželeti. I skidam im kapu na tome.
 |
| Valona |
Do Orikuma smo jezdili obalnim putem, uz koji su se ređale zeleno plave uvale, ali mahom okupirane hotelima, gde su oznakama „PRIVATE BEACH“ diskretno rekli da se dole baš i ne možemo spustiti.
Nakon Orikuma kreće uspon ka nacionalnom parku Ljogara. Sa tačke mora popeli smo se na vrh Čika planine. Vetar fijuče. Pogled na jonsku obalu puca. Za ovaj put kažu da je jedan od opasnijih. Može se desiti da vas uhvati jeza, kada se približite ivici puta i kada vas od provalije deli samo jedna zaštitna ograda. Međutim, osećaj među oblacima je neprocenjiv. Uf, taj pogled sa vrhova Čika planine na tirkiz Palase. Spokoj.
 |
| Palasa |
Još nekoliko desetina minuta, vozili smo krivudavim putem napredujući ka Himari. Nakon ukupno šest sati vožnje od Ohrida, stigli smo do apartmana Amarildo, čiji je vlasnik Grk iz Italije. Amarildo i njegova supruga vode apartmane, ljubazni su, fini, a apartmani odlični. U pitanju su dve sobe, sa kuhinjom, kupatilom i velikom terasom na koju se izlazi iz obe prostorije. Pogled sa terase je na vrhove Čika planine, staro selo Himara i komšijin vinograd. Cena za troje odraslih je bila 20 EUR. Deca do 16 godina ne plaćaju boravak. Ako mene pitate, smeštaj je za svaku preporuku.
Brzopotezno sam krenula da vadim stvari iz kofera, pa ciljano podigla džavu da će se sutradan po najavi čika meteorologa stuštiti nevreme i da nam ništa drugo ne preostaje, nego da spakujemo pinkle i osolimo se na obližnjoj plaži. Dok je gospođica Buba skakala ushićeno i navijala: „JEEEEEJ PLA-ŽA, MO-RE“, Di – sveže prozvani avanturista i gospodin samoproklamovani turista su me molećivo pogledali, nadajući se da je sve samo neslana šala… Na njihovu žalost, a na sreću nas dve, nisam uslišila njihove molbe, pa smo se spustili na prvu plažu u nizu ka Dhermi, a da nije gradska. Završili smo na Livadh. Kukali su i kukali, te strm im je ulaz, te hladna im je voda, te nema peska, dok smo gospođica Buba i ja mahale ručicama i polako otplivavale od obale… Ciao bella… Ciao signore…😄
 |
| Livadh |
Dan drugi…
Ustala sam prva. Ostali su spavali dubokim snom. Iskrala sam se na prstima.
Dok se selo budilo, a nebo iznad sivelo, koračala sam po kamenčićima neasfaltiranim putem ka centru Himare sa idejom da pronađem pekaru i procunjam po okolini. Čula sam meket ovaca, jedna se odvoji od stada i prepreči mi put. Gleda ona mene, gledam ja nju. Krenem da fotografišem, a ona pozira. Napravila sam pokret da priđem korak bliže, kad ovca uhvati štur. Pridružila se svojima.
Sišla sam do centra cela i prošetala paralelnom ulicom sa šetalištem plaže. Malobrojni lokalci su me gledali sa čuđenjem dok sam ranom zorom škljocala foto aparatom. Svakom takvom sam podarila osmeh, mahnula rukom i nastavila da uživam u svom „poslu“.
U toj ulici sam pronašla pekaru, jedinu u Himari, gde bakice mese testo za svež hleb. Sporazumele smo se na engleskom jeziku, uz pokoju grčku reč. U okrugu Himare, odvajkada žive Grci, govore grčkim jezikom, dok im je albanski jezik drugi.
 |
| Himara |
Na ulazu u našu ulicu nalazi se crkva posvećena Bogorodici, jedna od mnogobrojnih crkvica na tom potezu. U pitanju je većinsko stanovništvo pravoslavne veroispovesti, pa je taj deo prepun što oronulih napuštenih crkvica, što manastira u kojima nema bogosluženja, što crkava u obnovi.
Nedaleko odatle na glavnom putu kroz novo selo Himara, nalazi se pećina iz IV veka PNE koja nije otvorena za javnost i prilaz pećini nije sređen.
Dok sam pravila đir po okolini, gospoda su se probudila, pa smo da preduhitrimo kišu, pojurili ka selu Dhermi, da istražimo njegovu okolinu. Spustili smo se glavnim putem ka centralnoj uvali, iznad parkirali automobil i odokativnom metodom procenili da je ta plaža na ovom potezu i najlepša. Kada smo ovekovečili svaki kutak plaže, pa i viljuške (reklama za restoran, rekla bih da je 😏), gospođica Buba i ja bacile smo se na kupanje, dok su Di i gospodin turista iznova i iznova kukali kako je voda hladna za njihove osetljive noge. Uhvatili su prirodan hlad poveće krošnje drveta, sve dok ih nisam ugledala da pomeraju plažni mobilijar par metara dalje ka gradskoj plaži. Upitah šta čine i dobih odgovor da smo se smestili na privatnu plažu. HMMM, ne mogu baš reći da pojednici imaju pravo da zaokupe deo javne obale, proglase ga njihovim vlasništvom i odlučuju ko će se gde kupati i smestiti. However, oblaci su nagoveštavali da će uskoro neki obimniji pljusak, pa smo se ubrzo pokupili sa plaže i krenuli u vožnju duž gradske plaže sela neasfaltiranim putem na kome smo videli mašineriju (čitajte bagere i kamione) koji uređuju plažu i put… Mogu reći da je prva plaža na koju smo se spustili i uvale desno od nje, na ovom potezu najlepši deo podnožja sela Dhermi, dok je samo turističko selo razvijeno sa dosta smeštajnih kapaciteta, marketa, pa i restorana, razbacanih duž padine brda i plaže.
 |
| Dhermi |
Obreli smo se ponovo ka glavnom planinskom putu, na kome se smestilo i izvorno selo Dhermi. Gospodin turista je sa gospođicom Bubi ostao da kunja u autu, bez ideje da se pentra po vrleti sela. Nas dve smo optimistički krenule ka selu, nadajući da će kiša sačekati još koji momenat dok nas ne zaspe svojim kapima.
Selo sadrži nekoliko crkava, neke su očuvane i u njima se drži služba, neke su razrušene, neke su u fazi obnove. Selom dominira zvonik crkve Panagia, a visoko na vrhu brda crkva Shen Merise. Kako smo se pele više i više, panorama je delom podsećala na neka hercegovačka sela, a delom na Dubrovnik. Da li zbog narandžastih krovova iza kojih se uzdiže visoka tamna gorostasna planina ili su mi ostale zapečaćene stare izbledele fotografije iz Hercegovine u albumu mojih roditelja, sa proputovanja ka hrvatskom primorju davnih 80-ih godina, ne znam, ali nesumnjivo sam tu panoramu već negde videla.
Nekako smo uspele da pronađemo stazu koja vodi do Bogorodične crkve na vrhu brda iznad Dhermija, prolazeći kroz razrušene kuće, šut i kamene tunele. Konstatovale smo da bi trebali više da porade na uklanjanju šuta i ostataka ruševina i urede ovo zanimljivo seoce, koje bi svakako moglo biti turistička atrakcija.
Kiša je počela da rosi i mi smo se sigurnijim putem spustile do glavnog puta.
Na pravcu za Himaru smo stali kod reke koja se spušta kanjonom Gjipe i pravi jezerca, vodopade i potočiće spuštajući se ka divljoj plaži i jednoj od najlepših na tom potezu… istoimenoj plaži Gjipe. Izazov je spustiti se na plažu celim kanjonom, izazov za koji mi nismo bili pripremljeni ovom prilikom.
 |
| Gjipe kanjon |
Počeo je pljusak i mi lagano jezdimo planinskim putem ka Himari. Ne preostaje nam ništa drugo, do odlazak u apartman.
Kada je kiša oglasila pauzu, gospođica Buba, Di i ja smo se uputile ka starom selu Himara koje se vidi sa naše terase. Splet kuća, obnovljenih i razrušenih, kao i crkava se smenjivao na putu do vrha. Sa terase starog sela pogled doseže do plaže Livadh. Pele smo se po ruševinama, napravile odlične fotografije, sve dok nas kiša nije poterala, da se klizavim kaldrmastim puteljkom strčimo do auta. Skroz mokre kao miševi, odvezle smo se do apartmana, gde je gospodin kroz osmeh procedio: E neka, tako vam i treba…😜
 |
| Himara old village |
Dan treći…
Kiša je padala celu noć. Dovijali smo se na koju stranu krenuti, kuda se oblaci kreću, gde će se ponovo stuštiti pljusak, šta obići. Odlučismo da krenemo na Jala plažu. Sve vreme su nas pratili sivo crni oblaci, koji su pretili da ostatak dana učine nemogućim za boravak napolju.
Spuštamo se dobro poznatim putem ka Jala plaži. Hop, stajemo na vidikovcu iznad i ja pokušavam da dokučim da li će nas pustiti da priđemo plaži ispod nekadašnjeg kafea The wave, budući da se i ovde izvode radovi. Ipak smo odustali, ali ništa ne prepuštam slučaju, kao zamenu imam ja keca u rukavu.😏
 |
| Jala |
Spretno, kao da sam u najmanju ruku, već bila na toj strani, objasnim gospodinu turisti da prođe celu Jala plažu i zemljanim putem krene ka plažama Akvarium. Prilično sam sigurna, kao da znam o čemu pričam, da je to taj put, pa jelte putovala sam ja Google Earth-om i znam kako izgleda taj predeo. 😏 Prošli smo zemljanu uzbrdicu, pa zemljano skretanje za uređenu vilu, pa zemljanu deponiju… Mnogo reči zemljano u jednoj rečenici, rekli biste… to je ništa… za naše zemljane gume, koje su to postale nakon kiše koja je natopila zemlju posle celonoćnog dejstvovanja. Dalje nismo mogli… put se pretvarao u stazu… Gospodin je izašao iz auta, likujući zbog svoje ubeđenosti da tu nema ništa, kad mu pogled pade na naše zemljane gume… Nastavak neću opisivati, niti gospodinovo raspoloženje. Reći ću samo da nije bio niti malo raspoložen da pešaka po blatu, pešači do dve uvale zvane Akvarium. Jedino što su me pustili, posle fijaska u koji sam ih uvalila, jeste da priđemo ivici stena, gde se nalaze dva bunkera i napravim „Prle i Tihi photo session“. 😏
Vratili smo se na Jala plažu i nakon jednog kupanja, produžili pešaka kamenom stazom, pa stepenicama pored obale ka uređenom hotelu sve vreme pogledom prateći Jalu.
 |
| Jala |
Vraćajući se sa Jale, pre uključenja na glavni put, skrenuli smo na sporedni neasfaltirani puteljak i došli do crkve Shen Spiridon Vuno iz 1778. godine. Ovde se izvode radovi, takođe. Nisam ni pokušala da uđem u crkvu. Čitala sam da je zatarabljena.
 |
| Shen Spiridon Vuno |
Krenuli smo za Himaru, ponovo. Razmišljam da li da im ponudim još jednog keca iz rukava. Pitam se da li će proći i ovaj put. Govorim im da do rta iza Himare postoji neasfaltiran put, a posle staza koja vodi do restorana Kico Meniko na obali mora u zelenoj uvali. Videla sam na internetu da ima dobre preporuke. Pa ja moram tamo stići. Opet izigravam navigaciju i usmeravam gospodina na put oko stadiona, koji počinje da se penje u brdo. Stigli smo do jedne vile za iznajmljivanje i dalje smo morali da uposlimo noge. Staza do uvale je strma, pa je gospodin počeo ponovo da negoduje, ponajviše zbog povratka, a i nije mi više bilo za verovati, sa njegovog gledišta bezbrižnog turiste koji je odlučio da bude na ovom letovanju. 😉
Di je bila raspoložena za spust, pa smo se brzinski stuštile do dole, dok je gospodin ostao sa gospođicom Bubi da puhće. Stigle smo do zelene uvale, koja bi uzgred bila još fascinantnija da je bilo sunčeve svetlosti, kada nas je prekinuo jedan gospodin, iskočivši niotkuda. Pozdravi nas čika i priupita odakle smo, pa ne sačekavši odgovor, opet upitno: Italia? Ne, kažem ja – Srbija. Gospodin oduševljeno podiže dva palca na gore i poče da skandira Srbija… football… Ja se nasmejah i uzvratih… hmmm… pa videćemo sutra uveče, igramo sa Brazilom. Kaže on meni: Brasil, no, no. I okrene palac na dole. Upravo tako smo i mi završili svetsko prvenstvo u fudbalu.😏
Na obali, pa čak i ovde, gde je nepristupačno, nalaze se dva bunkera. Opet sam uposlila foto aparat, kad začuh gospođicu Bubu kako me zove, dok gospodin negodujući ide za njom. Ostali smo ovde uživajući još neko vreme. Restoran koji se video u blizini nije bio otvoren, a gospodin koga smo srele je rekao da radi samo u sezoni i da uglavnom dolaze lokalci.
 |
| Kico Meniko |
Kako smo se umorili od pešačenja, odlučujemo da na plaži Prinos, jednoj od plaža Himare ručamo. Biramo tavernu Stoli. Hrana i usluga su bile pristojne. Račun za 4 porcije, salatu, vino, pivo i vodu je bio oko 20 EUR. Odmah ispod taverne nalazi se plaža, na koju smo se stepenicama spustili da se gospođica Buba konačno okupa i poigra u pesku, iako sunca nije bilo ni u najavi.
 |
| Prinos |
Suštinski, ceo dan smo proveli u šetnji, za neke neuspeloj, za neke delimično uspeloj, jer su se kiša i oblaci naizmenično smenjivali, pa smo se i mi u skladu sa vremenskim prilikama kombinovali. Nije baš da sam bila srećna zbog toga, ponajviše, jer mi je falilo više plivanja i sunčeve svetlosti zbog fotografija. Šetnja pod ovim uslovima, oblačnim, ne i kišnim, je svakako bila lakša, nego na 50 stepeni, ali ja više volim kombinaciju šetnje i mora po sunčanim danima. Ovde je bilo gotovo nemoguće kombinovati ove dve stvari.
Odlučili smo za kraj današnjeg dana da povedemo Di do Ali Pašine tvrđave. Mi smo tvrđavu već obišli, 2016. godine. Di je prvi put ovde. Ulaz je i dalje 100 leki. Na tvrđavi je sve ostalo isto, osim što je nov nar izrastao ispred glavne kapije, još uvek nedovoljno zreo. Po izlasku sa tvrđave, kao i 2016. godine ponovo smo videli mladence koji su sa fotografima polako napredovali ka glavnoj kapiji. Kada smo se spustili do spruda koji spaja poluostrvo sa kopnom, ugledasmo i 10-ak Jimny-ja koji su ličili na one „safari ture“.
 |
| Ali Pašina tvrđava |
Dan četvrti…
Vreme nam nikako nije išlo na ruku. Danas je kiša lila gotovo ceo dan. U periodima kada kiša stane, mi istrčimo na plažu. U Himari nije bilo izgleda da će kiša utihnuti, pa smo sreću sa suncem okušali begom ka Sarandi. Spustili smo se na plažu Lukove. Ispostavilo se da smo bili malobrojni odvažni kupači, u glavnim ulogama nanovo gospođica Buba i ja. Ostatak „tima“ je zdušno odbijao da priđe vodi. Ta strašna hladna voda, zamislite, pokvasiće ih. 😏 Čekajući da nas kiša ponovo okupa, popila sam preostalu Temjaniku, uživajući u prelamanju talasa. Gospodin i Di su se pretplatili na Korču. U nedostatku iste, Peja je bila dobra zamena. Kažu, Stela nije po njihovom ukusu.
 |
| Lukove |
Na GE sam pronašla crkvu Shen e Premtes koja se nalazi u selu Lukove, oronula je i napuštena. Imala sam ideju da je pronađem, ali mi je vreme pokvarilo planove. Nosila sam se mišlju i da ponovo probamo spust do plaže Lumra, kao prve godine, ali zbog kiše koja je natopila zemlju, rizikovali bi da se zaglavimo na strmom terenu. Zbog toga smo, bežeći od kiše, ipak završili na putu ka utvrđenom manastiru Kakome, sagrađenom u XIV veku, a posvećenom Bogorodici. Spominjala sam ovu svetinju u prethodna dva pisanija. Prošle godine sam pokušala da odem do manastira i odustala. Narod kaže treća sreća, pa utuvim ja sebi u glavu da je ove godine idealna prilika za ne propustiti da osvojim brdo na čijim padinama se nalazi Kakome manastir. Polako navodim vodu na svoju vodenicu i počinjem sa objašnjavanjem da manastir nije daleko od puta, da nema sunca, neće nam biti teško, pokazujem rukom na svetinju u daljini i kažem: „Eto vidite“. Oni me gledaju i misle se: „Bolje da prihvatimo, udaviće nas, ako i ove godine ne ode tamo“. Tako i bi. 😊
Mogu vam reći da do manastira vodi staza, na nekim delovima dobra široka, na nekim izrovana uža, sa dosta krupnog kamenja, penje se, pa spušta, opet penje i u suštini nije baš blizu. I sigurna sam da su me Di i gospodin više puta u sebi spomenuli, ali su put stoički podneli, bez mnogo kuknjave i puhtanja. 😏
Manastir je zapušten, trava je preduga, nije pokošena i raznorazne životinje se muvaju tuda. Uplela sam se u veću paukovu mrežu, pokušavajući da uhvatim što bolji kadar. Srećom pa džinovskom pauku, u čiji sam dom upala, nisam postala plen. Sve u svemu jedno zanimljivo zdanje, za koje je šteta što nije održavano.
 |
| Kakome manastir |
Vratili smo se u apartman. Nisam imala mira. Na GE sam pronašla plažu Gjiri i Filikurit, fenomenalnu uvalu, nedaleko od Himare, tačnije plažu iza rta koji gleda na plažu Potami. Čitala sam da se na plažu mora spustiti kanapom i da nije naivno. Stoga, ostavih gospodina da zabavlja gospođicu Bubu, pokupih Di i krenusmo da izigravamo Robinzone. Popele smo se autom do vrha brda na kome se nalazi restoran Sunset i odakle se Himara vidi kao na dlanu. Pronašle smo mogući put do plaže i krenule u tom pravcu, međutim, odjednom se put izgubio, pa bi nesumnjivo morale ići kroz visoku travu i bodljikavo žbunje, nasumično, bez prave ideje gde je ustvari plaža. Odustajemo. Rekoh sebi da će nešto ostati i za sledeću godinu. Pročitala sam na net-u da do ove plaže može da se otplovi brodićem iz Himare, ali kako je u periodu kada smo mi boravili bilo jako loše vreme, nije uopšte bilo izgleda da lokalci do tamo i voze. Možda se u sezoni nekom posreći.
 |
| Himara |
Predveče smo prošetali do centra sela Himara, uživali u sladoledu poslastičarnice Pasticeri i posmatrali neobičnu vožnju starijeg dečaka, koji je vezao kanapom plavu gajbicu za biciklu i u nju stavio malog dečaka u beloj majici. Sve vreme dok je vozio po kaskadnom šetalištu je gledao u mobilni telefon.
Dan peti…
Za današnji dan su meteorolozi prognozirali pokoji zračak sunca bez padavina, dok su za popodne najavili kišu i vetar. Tako i bi.
I mi smo se u skladu sa vremenom ponašali, te odlučili da se provozamo do gornjeg starog sela Qeparo.
Zamolila sam gospodina da stane na putu kod tvrđave Porto Palermo, jer sam prethodno smislila dobar kadar crkve Sveti Nikola sa tvrđavom u pozadini. 😏
 |
| Porto Palermo |
Uz vijugavi put ka selu Qeparo smo susreli grupu vremešnih nemačkih turista kako opremljeni štapovima, dubokim cipelama i rančevima prate lokalnog vodiča i napreduju ka selu. Mogu samo reći: Svaka čast gospodo! I meni je želja da budem kao vi kad porastem. 😀
Na ulazu u selo su nas sačekala tri magarca i dok je gospođica Buba pokušavala da stupi u „kontakt sa životinjama“ i da ih „điha“ naišla je stara baka sa svojim unukom vodeći još jednog magarca opasanog sedlom. Videvši gospođicu Bubu kako ih oduševljeno gleda, ponudi joj da sedne na magarca, što je razume se, gospođica jedva dočekala, ali ne i njen unuk. Mališa je pustio krokodilske suze moleći baku da stavi njega na magarca, pa smo ubrzo morali da regulišemo situaciju i spustimo gospođicu Bubu, kako bi sprečili međunarodni incident. 😏
Za to vreme, gospodin se pridružio grupi malopre spomenutih turista ćaskajući sa njenim članovima. Napravili smo krug oko sela, u kome se nalazi i trospratna kula Ali Paše. Za mene je ovo selo bilo, kako bi rekli, highlight okruga Himare.
 |
| Qeparo old village |
Spustili smo se na glavni put i krenuli u pravcu plaže Borsh, pa sa brda iznad, proverili teren i prilaz mestu gde se reka Borsh uliva u more i uputili u tom pravcu. Gospođica Buba je oduševljeno pojurila za stadom koza, koje su do njenog dolaska s mirom pasle u slivu reke. Još uvek ne shvata da ove životinje nisu pitome i ne mogu biti njene drugarice. 😀
 |
| Borsh |
Gospodine je nestao u zaleđu plaže. Nedugo potom pojavio se na vidiku noseći u ruci oleandre kojih u ovom delu zemlje ima premnogo. Poneli smo nekoliko biljaka u apartman. Sa ove plaže smo pokupili još neke suvenire, kao bela debla drveta, koje je more izbacilo na obalu. Sada krase zid naše dnevne sobe.
Ponovo smo se obreli na glavni put. Nedaleko od plaže, nalaze se izvori sa restoranom Ujevara. Ovde smo bili prošle godine, pa svratismo ponovo. Ovaj put usluga, a ni hrana nisu bile na nivou, pa smo brže bolje pohrlili ka smeštaju, kada se iz neba ponovo prolomio pljusak.
 |
| Ujevara |
Dan šesti…
Danas je promolio pokoji sunčev zračak. Ceo dan sam foto aparat držala u pripravnosti. Dosadilo mi je da fotografije budu tmurne, kao gotovo sve od prethodnih dana. Volim lepe, osvetljene, vesele, živahne fotografije. Ove današnje, delom jesu takve.
Krenuli smo ka selu Drimades i stigli na plažu. Odvezli smo se do krajnjeg desnog dela, gde se nalazi stena sa rupom kroz koju se silazi na drugi deo plaže, a koja odaje utisak divljine. Što se dalje vere po stenama i prelazi kamenje, ređaju se divlje uvalice sa tirkiznom bojom vode. Poslednja uvala u nizu je malo duža plaža, na kojoj nije bilo posetilaca. Ove plažice su nas kupile.
 |
| Drimades |
Na centralnoj plaži sela se nalazi skulptura Don Kihota. Okej, to sigurno nije Don Kihot, ali smo ga mi tako krstili. Neodoljivo je podsećao na Servantesovog junaka. 😏
 |
| Don Kihot |
Lepo vreme i dalje traje, pa gledamo da ga do maksimuma iskoristimo. Spuštamo se na plažu Livadh i odlučujemo da ručamo u taverni Vangjeli. Na google-u sam pronašla dobre recenzije za restoran, pa mogu reći da smo se i mi složili sa istim. Posle ručka smo vreme do predvečerja proveli na levom kraju plaže koji se zove Apelistra beach, kod kafića Blue bay Himare. Gospođica Buba je očito mislila da je na trci, pa je bosa špartala po drvenom mostu, Dva dana kasnije, smo joj uspešno iz nogica povadili suvenire sa mosta iliti zasluženo trnje… 😊
 |
| Himara |
Dan sedmi…
Za ovaj dan sam se spremala celo letovanje. Ili bolje reći, pripremala sam ostatak karavana za odlazak do Gjipe plaže. Definitivno sam godinama maštala o ovoj plaži i ove godine je nisam smela propustiti. Opet sam im pokušala objasniti kako će izgledati naš spust do plaže uz prideve najlepša, božanstvena, divlja, kojima sam opisivala plažu, ne pojašnjavajući da se tuda moramo vratiti takođe pešaka i ne stavljajući akcenat na težinu puta. 😊
Plan je bio da ceo dan provedemo na plaži, ponesemo hranu i piće, tačnije sve što nam je potrebno za celodnevni boravak. Jesam im saopštila da je put dug 1,5km i da je to otprilike 20-ak minuta pešačenja. Dole. Ne i gore. Posebno kada gospođica Buba poželi da je nosam na krkače, a gospodin pod punom ratnom opremom mora da se vrati na parking. Tada povratak traje više nego duplo.
Stigli smo nadomak jonske lepotice Gjipe. Voda je čist tirkiz, ima suncobrana i ležaljki, a u pozadini se nalazi kamp i kanjon Gjipe. Čudno je, mada sam se već susretala sa ovim nepisanim pravilom, recimo na Kitiri i plaži Kalami, da je najnepristupačnija plaža, upravo i najpopularnija. Ovde je, verujte bilo veoma frekventno, uzimajući kao reper sve plaže koje smo ove godine posetili.
Voda je bila kristalno čista. Takvu vodu sam još doživela na Platia Ammos na Kefaloniji i Agistros plaži na Skijatosu. Di je bila raspoložena za istraživanje, pa smo se popele na brdo koje vodi ka plaži Me Shpela, tačnije sledećoj uvali u pravcu Jale. Nisam bila siguna da li se na plažu može spustiti kopnenim putem. Vodom znam da može i negde sam našla podatak da iz Jale vode na Shpelu i Gjipe bodićima, a i videla jesam iskrcavanje ljudi koji su došli iz tog pravca.
No vratimo se našem kopnenom prilazu Shpeli. Krenule tako Di i ja, optimistički, Di u patikama i kupaćem kostimu, ja u japankama i golih nogu. A žbunje, zamislite, baš sada našlo da pusti trnje i grebe li nas grebe… Obiđosmo nas dve celu uvalu, a kroz žbunje se Shpela jedva nazire. Tu smo shvatile da kopnenog puta, tačnije raskrčenog kopnenog puta definitivno nema i ne preostade nam ništa drugo do da se vratimo ranjenih ruku i nogu sa našeg neuspelog pohoda. 😌
Kada smo malo odmorile, dvojac je bio spreman ponovo za akciju. Ovoga puta krenusmo u kanjon da vidimo dokle ćemo stići. Pošle smo kroz kamp, pa lagano stazom ušle u kanjon. Fascinantno. Dve ogromne stene i put među njima kroz koji teče reka. Prvi deo je presušio, ali već nakon stotinjak metara se nazire vodeni tok.
 |
| Kanjon Gjipe |
Nismo ovde ostali baš ceo dan, kao što smo prvobitno planirali. Vratili smo se po najjačem suncu oko 15h i povratak je bio naporan, a trajao je 50-ak minuta. Svejedno, nije mi bilo žao. Doći Albaniji treći put, a ne videti Gjipe, potpuno je nedopustivo.
 |
| Gjipe |
Dan osmi…
Eto, prođoše „kišni“ dani za odmor u Albaniji, te dođe vreme da krenemo za Ohrid. Pozdravili smo se sa domaćinima i lagano krenuli ka Valoni. U selu Drimades stali smo u pekari na glavnom putu i kupili mirisna peciva za put.
Kod Orikuma pratimo putokaze za selo Tragjas, gde se nalaze izvori istoimene reke. Tačnije Tragjas Grand hotel je zauzeo mesto gde su izvori, pa smo se zadržali tek toliko da napravimo pokoju fotografiju.
 |
| Tragjas |
Približavamo se Valoni, sve vreme vozeći obalom mora. Ovaj put je dosta opterećen i srećom po nas, gužva se odvijala u suprotnom smeru od onoga u kome smo mi išli, jer je bilo jutro i turisti su pohrlili iz Valone po okolnim plažama. Trudila sam se da ne razmišljam kakva je tek gužva u sezoni, kada je sad ovakvo stanje. Pratili smo situaciju i tražili mesto da parkiramo i da se spustimo u neku uvalicu, ali smo redom prolazili hotelske plaže, a parkiranje je postajalo nemoguća misija. Stali smo kod jedne stambene zgrade na improvizovani zemljani parking, gde je ubrzo dotrčao čupavi tinejdžer, tražio nam 2 EURA za parking. Kada smo mu dali novac dečko se brzinom svetlosti izgubio. Nama silazak na privatnu plažu nije upalio, tačnije nismo ni pokušali da siđemo, pa smo produžili za Valonu.
 |
| Valona |
Odlazimo ka manastiru Zvernec, prethodno stajući u borovoj šumi i izlazeći na Otrantska vrata, moreuz koji spaja Jadransko i Jonsko more. Po boji i mirisu mora, rekla bih da smo već izašli na Jadransko, ni upola lepo kao Jonsko more.
Ubrzo stižemo do pešačkog drvenog mosta koji spaja kopno sa ostrvom na kome se nalazi manastir Zvernec, podignut u XIII veku. Vidljivi su tragovi starog mosta i debla koja vire iz vode. Jasno je da je ovaj sadašnji krivudavi drveni most, novije gradnje. Po ostrvu smo napravili šetnju i do stare crkvice u zaleđu ostrva.
 |
| Zvernec |
Ovaj dan je bio jedan od onih koji smo čekali tokom celog boravka u Himari. Sunčan, bez trunke oblaka. Moram reći da takav dan baš i nismo priželjkivali za putovanje natrag. Ponajviše iz razloga što na vrelom asfaltu Valone, pod ovakvim uslovima, nije bilo moguće ništa videti, osim bezglavo tražiti senku drveta ispod koje bi našli spas.
Izvrteli smo se po širokim bulevarima Valone u potrazi za brzom hranom. Našli smo giros Angelos, koji je za 170 leki ispunio sva očekivanja, pa i više od toga. Odvezli smo se do Muradije džamije, sagrađene 1542. godine od strane glavnog arhitekte Otomanskog carstva Mimar Sinana. Iznad džamije se pruža staza kojom se doseže do tačke gde se nalazi bektaši tekija Kuzum Babe, a odatle pogled puca na grad. Do Kuzum Babe može se doći i autom, okolnim putem.
Sunce je učinilo svoje i mi smo se povukli ispred naših očekivanja, polako ostavljajući Valonu i njene lepe fasade iza sebe.
 |
| Valona |
Zaključak
Sve više i više mi se Albanija dopada. Okrug Himare jeste najlepši deo južnog primorja. Razvili su se munjevitom brzinom, pomaci se vide na svakom koraku. Iznenadila sam se koliko su truda uložili da očiste i čistim drže ovaj deo obale. U Himari kasno predveče, prišla nam je žena u prsluku „gradskog zelenila“ koja je sakupljala smeće na plaži. Zaista je retkost bila videti neku prljavštinu. Kanti za đubre je na šetalištu bilo sasvim dovoljno, što u Ksamilu recimo nisam primetila da ima. Puteve su takođe sredili i iznenađujuće dobro sada sve to izgleda. Sporazumevanje je na engleskom, dovoljno za osnovne potrebe. Ljudi su prijateljski nastrojeni, spremni za priču i pomoć. Prodavnica ima dosta, pa ne morate brinuti ako ste nešto zaboravili kupiti, ubrzo ćete naići na market.
Albanijo, eto mene prvom prilikom ponovo kod tebe. 😀
Još nešto za videti
U Valoni smo planirali obilazak Muzeja nezavisnosti. U neposrednoj blizini centra se nalaze i ostaci ogromnih zidina koje su opasavale antičku Valonu, tada zvanu Aulona. Ovde je i skulptura nezavisnosti. Nekoliko kilometara udaljena od Valone, nalazi se i tvrđava Kanine.
U Orikumu se nalaze ostaci antičkog pozorišta, kao i crkva Marmiroi posvećena Bogorodici, koja se pominje u spisima iz 1307. godine, a pretpostavka je da je crkva građena u 10. veku.
Obilazak Apolonije je takođe izostao ovaj put.
Ono šta bi moglo biti zanimljivo je obilazak plaže Gramata brodićima iz sela Dhermi. Na plaži su u steni uklesani natpisi iz III veka PNE, a i iz kasnijeg perioda.
Bilo je u planu još nekoliko skrivenih uvala, ali vreme nas nije poslužilo, a i prilaz plažama nije baš blagonaklon.
Zapažanja
Hrana je u ovom delu bolja nego južnije u predelu Sarande. Barem nam se sada tako zalomilo. Ovde su mahom Grci i oni drže taverne.
Mi smo jeli giros u Suvlakeri Margarita.
Odličan sladoled je u poslastičarnici Pasticeri na glavnom putu. Ovde smo jeli i odlično trileće.
Na plaži Prinos u Himari smo ručali u taverni Stoli. Mogu je preporučiti. Na plaži Livadh smo ručali u taverni Vangjeli i takođe je mogu preporučiti.
Kurs je bio 1EUR=124,7 leki u menjačnici na glavnom putu. U menjačnici koja se nalazi na putu za šetalište, neznatno niži. Svuda možete platiti u EUR valuti, ali ne preporučujem, jer će vam uglavnom obračunati niži kurs. Ovo neka vam bude informacija, samo za nuždu.
I dalje u prodavnicama nisu omogućili plaćanje karticama, kao ni na benzinskim pumpama.
Odlično maslinovo ulje Himara, nisam, na moje veliko čuđenje, uspela da pronađem ni u jednoj prodavnici u samoj Himari. Više imaju neka rafinisana maslinova ulja, koja nisu bila predmet mog interesovanja. Na kraju sam pomenuto maslinovo ulje kupila u Pogradecu u Big marketu. Ako ste u prilici i volite maslinovo ulje, probajte Himara maslinovo ulje, nema boljeg, odgovorno tvrdim. Na štandovima pored puta sam viđala lokalce da prodaju ulje, smokve, med i još neke đakonije, ali nismo ništa od toga pazarili. Takođe, u selu Qeparo na glavnom putu se nalazi fabrika maslinovog ulja Gjikondi olive oil. Ako je neko zainteresovan može svratiti. Na sajtu sam pročitala da je radno vreme od 8-22h. Kada smo mi prolazili, fabrika mi je izgledala kao obična kuća, pored velikog maslinjaka.
Moram primetiti da benzinskih pumpi, ima premnogo na maloj površini. Nije mi jasna njihova računica i prosperitet. Mislim da je ponuda mnogo veća nego potražnja. Čak sam se dvoumila da ovaj deo albanske priče nazovem imenom koji aludira na benzinske pumpe, a ne i „Himare za sve pare“. 😏
Cena goriva je kao kod nas. Stoga sipajte u Makedoniji, ako idete preko te države. I dalje su ubedljivo najpovoljniji i najisplatljiviji. Ono što me je iznenadilo je to da gotovo svaka pumpa toči i gas.
2 komentara
Kapetan
Eto zašto sam ja prestao da pišem 🙂
Bravo Jelena, bravo
Danas se čujem sa jednom našom zajedničkom poznanicom i reče mi za ovaj blog. Sa radošču počeh da iščitavam. Naravno, ovo je prvi tekst koji sam otvorio obzirom da sam za prošlu godinu planirao Himaru ali ne odosmo zbog nekih drugih … planova.
Sjajno i inspirativno. U Albaniji sam redovno zadnjih 7 godina po najmanje jedan put.
I da, da se vratim na početak. Sad mi je jasno da je bolje čitati te i pratiti nego pisati već prelepo opisani i ilustrovano sjajnim fotografijama.
Naravno, još je bolje iči tvojim stopama što mi nije i neće biti prvi put.
Sretni putevi i dalje
Jelena
Baš mi je drago što se ponovo čitamo i razmenjujemo utiske. Mnogo hvala na lepim rečima. Puno mi je srce. 🙂
Htela bih samo da dodam da bi bilo lepo da pišeš i dalje. Baš sam volela da čitam tvoje putopise.
Videla sam da si pravio proputovanje kroz Albaniju više puta. Meni se ova zemlja jako dopala, neobična je i pored svih nesavršenosti inspirativna. Ima lepu prirodu. Samo da prođe ova nesrećna pandemija, u planu mi je malo podrobnije istraživanje Albanije, ne samo po primorju, već i po unutrašnjosti.
Čitamo se i dalje.
Veliki pozdrav
Jelena