Kako smo otkrili Staru planinu i pirotsko gostoprimstvo
Poslednjih mesec dana ne mogu misli da saberem i putovanja po Srbiji opišem hronološkim redom, već preskačem sa jednog na drugo, merim, vagam, koje mi je bilo srcu draže, gde smo imali bolji ugođaj, šta nova destinacija ima da ponudi u odnosu na prethodnu, upoređujem i analiziram, pa preskočivši Kladovo, Negotin i Sokobanju, pokloniću vam pre svih priču o čudesnoj Staroj planini i gradiću podno nje – Pirotu.
Putovali smo iz Sokobanje gde smo prethodno proveli 5 dana, preko Niša, zaustavivši se u gradu sa akcentom na tome da tata gospodinu turisti pokaže par kafana u kojima je jeo dobru pečenu ljutu papriku dok je svojevremeno godinu dana proveo radeći u Nišu. Tati je reper dobre kafane, ako kuvari iste znaju da ispeku papričicu. I ne odustaje. Kad sednemo u neki restoran i konobar dođe da nas posluži, počinje seansa objašnjavanja metode pečenja, guljenja i začinjavanja paprike. Ispoštujemo ga dok je konobar za stolom, pa nakon toga prasnemo u smeh.
Dok je tata Dondule predvodio četvoročlanu ekipu po Nišu koju su činili mama Mila, gospođica Buba, gospodin turista i njegova malenkost, ja sam neuspešno obilazila centar Niša, tražeći zgradu u kojoj su smeštene kancelarije kolega iz moje službe. Četverac je stigao do tvrđave, a ja se uputih ka njima. Videh da se predvodnik brzim korakom vraća natrag. Prošao je pored mene i samo mi dobacio: „Istekao je parking, znaš li gde smo parkirali? Znam i doći ću.“ Mila i gospodin turista su pokušavali da ga sustignu. Laganim korakom, uz degustaciju jednog finog sladoleda, nas dve devojke, gospođica Buba i ja stigle smo do parking mesta, čime se završio nadasve uzbudljiv i sveobuhvatan obilazak grada Niša na 300 stepeni C. Srećom da sam Niš obišla nekoliko godina ranije, pa mi ovaj pokušaj predstavljanja grada od strane samoproklamovanog vodiča Dondula, nije teško pao. 😉
Pirot - grad ćilima, peglanih kobasica i kačkavalja
Približavamo se Pirotu. Smeštaj smo rezervisali u Kafani kod Piroćanca u samom centru grada. Osoblje sklanja čunjeve sa rezervisanih parking mesta odmah ispred smeštaja i pokazuje nam da tu parkiramo. Hitro su poneli i naše kofere u sobu.
Smeštaj u potkrovlju je moderno dekorisan, u zemljanim nijansama, kombinacija drveta i kovanog gvožđa. Izgleda baš lepo. Na stolu stoje karamele i flašica vode za svakog od nas. Gospođica počinje da degustira karamele, jednu po jednu. Smlaćeni od puta i visokih temperatura silazimo na ručak u čist, uredan restoran.
Uzimamo meni. Ogroman izbor vina. Dva mega ljubazna, nenametljiva momka Vladan i Duško imaju razumevanja za sva naša pitanja. Strpljivo nas savetuju šta je specijalitet kuće. Četverac ih, razume se, napreskokce propituje. Gladni su, a ne znaju šta bi poručili. Te ovo bi, te ono bi. Od čega je ovo, šta ima u ovom? Dondule počinje predavanje o ljutim papričicama. „Momci, svaka čast na strpljivosti i profesionalnosti, treba izdržati sva ta rešetanja, pitanja i potpitanja u isti glas!“ – mislim se u sebi.
Pirot je pored kačkavalja, ćilima i grnčarije poznat i po peglanim kobasicama. Vladan nam objašnjava da u ovom periodu godine ne možemo probati taj pirotski specijalitet. Moraćemo da sačekamo zimu i ponovimo obilazak, pa probamo peglanu kobasicu. Pirotska peglana kobasica se pravi od posnijeg mesa, ne svinjskog, već od kozjeg, ovčijeg i junećeg mesa, meša se sa začinima, obavezno ljutom paprikom, vezuje u potkovicu i suši na nižim temperaturama, uglavnom do 5 stepeni C u novembru i decembru mesecu. Tokom sušenja se na svakih par dana kobasice peglaju najčešće flašom kako bi izgubile nepotrebnu vodu.
Stiže naša klopa. Preoduševljeni ukusom, svežinom i izgledom hrane, izborom pića, ljubaznošću konobara i sređenošću restorana, dok ručamo među sobom delimo impresije. Kada smo dobro napunili stomake, stižu poklon orasnice. MMMM, divno. Gostoprimstvo na višem nivou je drugo ime za Kafanu kod Piroćanca! 🙂
Gospođica je rešila da se malo iskače, pa nas je poterala da odemo do centralnog trga na kome je „instaliran“ mini luna park. Trg je okružen radnjama, restoranima, fontanama i skulpturama. Ovde se nalazi i Turistička organizacija opštine Pirot.
Prošetajte kejom pored Nišave ispod duplog drvoreda lipa
Šetamo lagano do reke. Komentarišemo koliko je brza Nišava. Preko dana, na pojedinim mestima, stanovnici Pirota se kupaju. Zamišljam kako izgleda to plivanje uzvodno, te dolazim do zaključka da se plivanje u Nišavi može samo nazvati plivanjem u mestu. Sa obe strane reke zasađen je dupli drvored lipa. Kažu da takav isti krasi još samo Senu u Parizu. Sa leve strane Nišave u blizini Golemog mosta nalazi se teretana na otvorenom, sa spravama za vežbanje.
Od ranog jutra krenula sam sa prezentacijom današnjih planova. Dondule i Mila su me gledali sa nevericom i saopštili da nam žele srećan put. Ne pada im na pamet da ih vucaram okolo. Pa došli su na odmor. Složili smo se da je bolje da gospođica sa njima krene na kupanje do Zavojskog jezera, kako bismo uspeli sve planirano stići da vidimo, budući da sam imala na repertoaru prilično pešačenja.
Selo Rsovci krije pećinsku crkvu sa jedinstvenom freskom ćelavog Isusa
Nakon neuspele potrage za vodopadom Krajinci, zbog nepristupačnog terena, stigli smo do sela Rsovci. Parkiramo na glavnom putu pored spomenika poginulim borcima u I svetskom ratu. Lagano krećemo dosta neravnim kamenim putem kroz selo ka pećinskoj crkvi Svetog Petra i Pavla. Ovaj put nije pogodan za klasične automobile, ne bi mogli tuda bezbedno proći. Mora pešaka. Prolazimo pored starih kuća, pravljenih od blata iz inata. Baš kao što i kaže pesma „Ima jedan kućerak u Sremu“. Nailazimo na deku koji sedi ispred svoje bele kuće, srećom u hladu. Na zidu piše: Za ključ pitati kod deda Milutina. Aha, znači deku smo našli, sada još samo da vidimo gde je ključ. Na pitanje da li možemo dobiti ključ, deka nam je saopštio da je ključ „otišao“ jutros i od tada ne zna gde je. Okej, znači neko tamo ima ključ. Pitaćemo usput povratnike. Na mostu preko Visočice srećemo momka koji nam je sam ponudio ključ. Zahvaljujemo i stazom pored reke, uz šum vode i nakon nekoliko desetina stepenika u pećini brda Kalik stižemo do crkvice, podignute u XIII veku, jedinstvene u svetu po freski Isusa Hrista, poznatijoj kao Isus Mladenac, koji je oslikan mlad bez kose, odnosno ćelav.
Krenuli smo natrag. Mlađi dečak i malo starija devojčica čuvali su stado ovaca. Pozdravili su nas kako dolikuje sa „dobar dan“ dok su prolazili pored nas. Njihov pas je pomno pratio da neka ovca ne zaluta. Deda Milutin nas je pitao za ključ. Rekosmo mu da smo isti ostavili jednoj porodici koja je stigla do crkve taman kada smo mi krenuli nazad. Popričala sam sa dekom na kratko. Kaže dežura ovde ceo dan. Kažem ja: „Na sreću pa bar sedite u hladu…“
U selu Rsovci postoji stablo crnog bora. Nisam uspela da pronađem tačnu lokaciju, a kako nas je po visokoj temperaturi čekalo još šetnje, ujela sam se za jezik i prećutala pitanje, gde možemo videti drvo. Iz sela se može stići i do pećine Vladikine ploče, ali sam čitala da je put do tamo dosta nepristupačan, kao i sam ulaz u pećinu, jer se do nje treba popeti. Dakle, ovde bi zasigurno trebao lokalni vodič. Mislim da nije bezbedno ići u samostalnoj režiji. Klisura Vladikine ploče je i stanište surog orla.
Nemojte otići sa Stare planine dok ne vidite kanjon Rosomačke reke
Krećemo ka selu Slavinje. Odatle put dug nešto malo više od 1 km vodi do Rosomačkih lonaca ili Slavinjskog grla. Na kamenitom putu seosko domaćinstvo prodaje svoje proizvode, pa i magnete. Put do ove lokacije nije naporan, jer nema nekih većih uspona, ravno je, ali na 50 stepeni po suncu i nije baš prijatno. Pre dolaska mi je izgledalo da su sve ove lokacije malo bliže glavnim putevima i da su lako dostupne. Ne mogu reći da su teško dostupne, ali ima poprilično da se pešači.
Na Rosomačkim loncima je bio buljuk ljudi. U senci borova postoji nekoliko klupa i stolova gde se može odmoriti. Sačekala sam koji tren da se gužva rastereti i prošetala ivicom stene ka kotlovima. Oni se vide odozgo. Staza i nije baš sigurna, jer nije ograđena ni obezbeđena. Ustvari to i nije staza, nego su se ljudi peli po okolini kako bi uhvatili što bolji pogled, pa napravili improvizovani puteljak.
Kanjon izgleda impozantno. Ovako nešto slično, videla sam na Alonisosu, samo što je u tom slučaju more napravilo useke. U Slavinju Rosomačka reka.
Skrivena lokacija Stare planine je mistično Jelovičko vrelo
Krenuli smo ka vodopadu Tupavica. Nedaleko od raskrsnice koja vodi ka Dojkincima nalazi se Jelovičko vrelo. Prešli smo preko nesigurnog polu drvenog, polu metalnog mosta, pa kroz borovu šumu i nekadašnje odmaralište zvano Vrelo, sada napušteno i oronulo, ubrzo stigli do izvora.
O kako lepo mesto. To prelamanje boja, taj mir, to okruženje deluje nekako mistično i opijajuće. Baš sam uživala u svim tim bojama i poželela sam da ovde još neko vreme sedim, osluškujem prirodu, zatvorim oči i udišem te mirise Stare planine. Divno!
Zanimljiva je činjenica da ovo vrelo dubine preko 50 m jednom godišnje tokom par sati, uglavnom u avgustu mesecu u potpunosti presuši.
Planinska sela Gostuša i Brlog čuvaju primere kuća kamenih krovova građene od blata
Na putu ka vodopadu Tupavica prolazimo kroz selo Brlog. Ako ne odete do Gostuše, u Brlogu možete videti primere kuća građenih od blata, kamenih krovova. Mi nismo stigli do Gostuše, a tek po povratku sam saznala da je put do sela asfaltiran, gde osta’ žal, jer nam u suštini obilazak ne bi oduzeo mnogo vremena, a ni snage. Sledećom prilikom, obećavam, provozaćemo se i do Gostuše. 😉
Tupavica je jedan od najpoznatijih i naslikanijih vodopada Stare planine
Nakon Dojkinaca asfaltni put menja makadam. Put je korektan, na nekim delovima viri malo veće kamenje, ali ne toliko veliko da se tuda ne može provesti automobil. Lagano smo došli do kilometar pred vodopad. Parkirali smo pored puta i prošetali kroz šumu. Ispred samog vodopada bilo je parkiranih automobila, što znači da skoro svaki auto, osim onog najnižeg na svetu može ovuda proći. Do samog sliva vode dva mostića i kraća šumska staza sa isprepletanim korenjem stabala. Kroz krošnje se nazire lep vodopad visine oko petnaestak metara. Neobičan, zbog kaskada po kojima se sliva voda. Naravno, gužva je nešto što nismo mogli da izbegnemo, barem ne u ovo vreme kada su svi krenuli da upoznaju Srbiju, pa je trebalo neko vreme dok nisam vodopad uspela da uhvatim bez ljudi.
Moram priznati da i nismo baš u zavidnoj kondiciji, te smo se umorili. Imala sam ideju da se popnemo do Kozjeg kamena u povratku, kada sunce padne na pola koplja, ali vozeći natrag, shvatamo da gladni, umorni, bez snage, 3,6 km nećemo uspeti da savladamo, pa nastavljamo ka našem smeštaju gde su Mila, Dondule i gospođica Buba već odlučili šta će danas degustirati. Savetujem da za dezert probate specijalitet palačinke u vinskom šatou.
Ustali smo rano. Ponadali smo se da će gospođica i danas ići na kupanje i valjanje u blatu Zavojskog jezera. Dan ranije Mila mi je poslala snimak gde gospođica uživa sve blagodeti „lekovitog blata“ pa je prvo krenula da se maže blatom, da bi se potom uglibila u plićaku, a onda naravno i pala u sve to. Ličila je na pravo prasence. Međutim Dondule i Mila su nam otkazali poslušnost. Idu sami u šetnju Pirotom. Da budemo realni i zaslužili su odmor. 🙂
To znači da će gospođica sa nama. U planu je prilično vožnje. Mislim… prilično za gospođicu.
Krenuli smo ka vodopadu Bigar koji je ime dobio upravo po šupljikavoj steni sa koje se sliva. Nalazi se pored samog puta, lako je uočljiv i dostupan. Ispred vodopada posetioci su raspalili roštilj, trešte zvuci rodnog kraja, deca trče i ciče. Pravo izletište. Prava gungula.
Zađite u šumu iznad vodopada i otkrijte bigrene kadice i slapove Bigra
Sa desne strane vodopada napravljen je improvizovani jako strm klizav zemljani puteljak. Krenuli smo njime, dok je gospođica sve vreme kukala: „Mama, zar nas opet teraš da se penjemo negde“… Ljudi koji su sa decom krenuli tuda, vraćali su se natrag, jer u papučama nisu uspeli da se uspenju do gore. Čini mi se da je gore spustiti se, nego popeti. Gospodin turista odustaje. „Okej“ – kažem, „Sačekajte me, brzo ću. Idem da nađem tirkizne krečnjačke kadice i još jedan vodopad, tačnije slapove Bigra.“
Staza nakon prvog uspona i nije teška. Nastavlja se na širi put, koji vodi do crkve Sveti Onufrije. Nakon 15-ak minuta stižem do kadica. O divne su, nestvarne. Mame me da uđem i okupam se, međutim bojim se da to baš i ne bi bila dobra ideja. Voda je pre pre ledena. Brrrr. Sumnjam da bih uživala. Odmah iznad kadica nalaze se slapovi Bigra. Podsećaju na mini Tupavicu.
Vraćam se tim širokim kolskim putem, da ne bih rizikovala strmoglavljivanje na onom početnom uzvišenju. Put je izrovan, auto tuda definitivno ne može proći. I vodi oko brda, nikako stići nazad. Pogledom tražim gospodu. Ubrzo ugledah gospođicu kako sedi ispod suncobrana i prodaje magnete, slatko, voće i rakiju sa lokalnim bakom i dekom. Odabrala je i za nas suvenire. Oduševljeno mi saopštava: „Hajde mama, vadi novac i plati“. Dobila je zrele slasne šljive na poklon kada ogladni. Mašemo baki i deki i krećemo ka manastiru Temska.
Prvo ćemo otići do vodopada Bukov do. I ovaj vodopad je lako dostupan, pored puta je. Na lokaciji nije bilo mnogo vode, uostalom kao ni na Bigru, te se zadržasmo kratko. Na putu se nalazi i mini vodenica, vesela kao iz doba hipika. Oslikava Staru planinu, njene reke i prirodu.
Kanjon Temštice nazivaju još i Mali Kolorado zbog specifične crvene boje kamena
Na ovom delu Stare planine postoji nekoliko izletišta i kupališta na reci Temštici, od kojih je najpoznatije izletište Krivi vir. Kanjon Temštice još zovu i Mali Kolorado, jer reku opasava red crvenih stena, koje podsećaju na Veliki kanjon. Spustili smo se do reke, prešli drveni mosti, pomazili kuce, videli patke koje su se brćkale u plićaku i jarca „živodarca“ koji je terao ljude da pokupe svoje ćebe i korpu za piknik i pomere se na drugo mesto. Pored toga što je celo izletište „mirisalo“ na njegov izmet, još je i umislio da je sve to njegova teritorija i nije bio nimalo druželjubiv.
Manastir Temska poznat je po proizvodnji lekovitih melema
Manastir Temska je divan. Predivan. Gomila cveća, lepo uređena travnata leja, sređeni konaci i crkva posvećena Svetom velikomučeniku Georgiju iz XIV veka. Manastir je poznat i po proizvodnji i prodaji raznih melema za lečenje kožnih bolesti.
Kuglu sladoleda u Pirotu možete kupiti za samo 10 dinara
Nakon ručka spremamo se za šetnju Pirotom. Duško, konobar iz našeg smeštaja otkrio nam je da kuglu sladoleda u Pirotu možemo jesti za samo 10 dinara. Dondule je odlučio da se to ne propušta. Na centralnom trgu malo zavučeno među kafićima, preko puta Idee našli smo sladoled po ceni kugle od 20 dinara. Džaba. Ali zaista. Ova cena od 10 dinara je još bagatelnija. Prošli smo kroz haustor i Dragoševom ulicom nastavili ka Golemom mostu preko reke Nišave.
Ulazimo u deo grada gde se nalazi pijaca. Odmah tu je i česma Guševica, a malo dalje i spomenik oslobodiocima Pirota od Turaka, pa i autobuska stanica. Oko pijace nalaze se zanatske radnje, kao i prodavnica Mlekarske škole dr. Obren Pejić u kojoj se prodaje nadaleko poznat Pirotski kačkavalj, pravljen od ovčijeg, kravljeg ili mešanog mleka, sa karakterističnim punim ukusom, mahom zbog geografskog područja bogatog najkvalitetnijom travom i lekovitim biljem, a mahom zbog zrenja od minimum osam nedelja. Dondule i Mila pazare sir. To se ne sme propustiti.
Nedaleko od autobuske stanice u delu grada koji se zove Tijabara, nalazi se Saborna crkva.
Mila i Dondule se pakuju. Oni danas kreću za Beograd. Mi smo odlučili da produžimo naš odmor za još dva dana.
Plan je da krenemo ka Dimitrovgradu i usput obiđemo nekoliko lokaliteta. Pre toga, kao po običaju, rodi se ideja naravno samo u mojoj glavi, da napravimo đir oko Zavojskog jezera i nađemo neku usamljenu plažu na kojoj ćemo utonuti u lepu plavo zelenu vodu. Dva dana ranije Dondulu smo objasnili kako da dođe do kampa Buljarice, jer tu postoji plaža i omogućen prilaz vodi. Kažu, plaža je pristojna, ali ništa više od toga. Takođe, ima blata. Videsmo i na snimku kako se gospođica ukaljala.
Plaže na Zavojskom jezeru su uglavnom nepristupačne
Krenuli smo ka brani. Vozeći uviđamo da praktično i ne postoji pristojan prilaz nekoj od plaža, pa čak i da su plaže prava retkost. Ulaz u jezero je gotovo na svim delovima jako strm, a tamo gde bi eventualno moglo pristojno da se uđe, već ima ljudi na jako malom prostoru. Stali smo pored proširenja na putu i krenula sam u izvidnicu. U daljini sam čula žagor ljudi i ciku dece. Kroz krošnje drveća nije bilo baš jednostavno zaključiti da li se radi o privatnim splavovima, kojih ima na jezeru ili graja dopire sa nekih plažica. Svakako put do obale je neasfaltiran, jako strm i ne baš kratak. Vratila sam se natrag.
Prošavši branu, naišli smo na još jednu plažicu, lako dostupnu, ali minijaturnu sa dosta ljudi. Nakon brane završava se asfaltni put. Lagano smo produžili i osmotrili još par uvalica, ali je svugde bilo izuzetno teško pristupiti vodi.
Konobar Duško nas je pozvao da dođemo u Paklešticu na roštilj. On će sa društvom biti na reci. Lepše mu je da se tamo kupa, kaže da je voda u jezeru daleko toplija od rečne i da mu to ne odgovara, ali isto tako kaže da je plaža nedaleko od sela jako lepa i da nije prebukirana. Već smo izgubili vreme na suprotnoj strani jezera, nismo uspeli da se okupamo, u planu je još nekoliko lokacija i ručak u Dimitrovgradu sa Sokolom, pa procenjujemo da nećemo stići na roštilj i teška srca krećemo ka Pirotu.
U manastiru Sukovo nalazi se jedinstvena freska Svetog Hristifora sa magarećom glavom
Vozimo starim putem ka Dimitrovgradu. Ugledasmo skretanje za Sukovo i taze asfaltiranim putem stižemo do manastira posvećenog Uspenju Presvete Bogorodice iz 1857. godine. Manastirska crkva nalazi se na blagom uzvišenju, dok su konaci u ravni sa putem i parkingom. Manastir je jedinstven po freski Svetog Hristifora koji je naslikan sa magarećom glavom.
U kanjonu Jerme od XIV veka ušuškan stoji Poganovski manastir
Nastavljamo ka Poganovskom manastiru. Nakon sela Vlasi, ulazimo u kanjon reke Jerme. Celom dužinom puta sa desne strane čuje se huk vode. Stari put je izuzetno živopisan. Prolazimo kroz kratke tunele sve vreme gledajući Jermu, Vlašku i Greben planinu.
Manastir Svetog Jovana Bogoslova podignut krajem XIV veka nalazi se na levoj obali reke Jerme. Dva pešačka mostića preko reke vode do manastira. Ispred se nalazi izletište, gde su se pojedinci već okupili i raspalili roštilj. Neki su se kupali u reci. Manastirska crkva podseća na onu u Temskoj. Lepa je.
Na izlasku sa mostića, ispred restorana Oaza, deka prodaje čajeve, raznih vrsta i namena. Gospođica kupuje čaj od koprive za svoju baku. Deka joj poklanja najljuću sušenu pirotsku papričicu na svetu da njen deda ne ostane bez poklona. Upitah za pećinu Vetrena dupka. Do nje se dolazi iz sela Vlasi. Deka me pogleda od glave do pete i reče: „Problem je da se uđe u pećinu.“ Ja upitah: „Je l’ nepristupačno?“ Kaže: „Uzak je ulaz…“ „Pa dobro ako se okrenem na kant, možda bih uspela…“ Kaže on: „Teško.“ „Okej, znači, može samo dete…“ Vraća on: „Ne, nikako samo.“ „Pa naravno da neće samo deko, to je bila samo hipotetička konstatacija.“ 😀
Inače, pećina je neosvetljena, nije uređen prilaz i u nju se može ući, ali je najbezbednije sa vodičem. Gledala sam snimke, gde su ljudi ulazili u pećinu, tačnije provlačili se i spuštali kroz te uske prolaze. Svakako sada nije bio momenat za pećinu, ali pri nekom sledećem višednevnom boravku u Pirotu uzeću je u razmatranje.
Nastavljamo kanjonom Jerme do kafane Opančić. Predeo je baš lep, neobičan, interesantan. U okolini manastira postoje table i usmerenje za nekoliko etno sela. Trude se da razviju seoski turizam.
U restoranu Kapica nemojte propustiti degustaciju domaće pogače
Stižemo u Dimitrovgrad. Taman je vreme za ručak. Seli smo kod Sokola u dvorište i uz kafu proćaskali sa njim i njegovom majkom. Malo se raspitali kako je u Dimitrovgradu. Prošetali smo glavnom ulicom, koja je zbog upeklog sunca bila poprilično prazna.
Sokol nas je poveo u restoran Kapica nadomak Dimitrovgrada, pored Lukavičke reke. Restoran u svom posedu ima mini zoo vrt, igralište za decu i dobru hranu. Specijalitet im je pogača, koja je tanka, izgleda kao beskvasna, prelivena je močom i preukusna je. Mogla sam samo nju jesti.
Još jedan dan, pa idemo kući. Kako smo propustili odlazak na Kozji kamen, prvi dan kada smo gospodin turista i ja bazali Starom planinom, ostalo je samo da se sa gospođicom popnemo do vidikovca.
Jedan od najspektakularnijih pogleda na Zavojsko jezero je sa vidikovca Kozji kamen
Svih ovih dana, bilo je jako vruće. Sunce je upeklo gotovo već u 10 sati izjutra. Stoga smo odlučili da što ranije krenemo do vidikovca. Rekli su nam da put nije naporan, ali da je dug. Odmah na početnom uzvišenju stajala je tabla na kojoj je bilo naznačeno da je staza duga 3,6 km. Neki delovi su dosta strmi, ponegde ima i nizbrdica, blagih uspona, razrovanog blatnjavog dela, kamenite deonice, kroz hladovinu, pa sunce i nakon nešto malo više od sat vremena stiže se do mesta zvanog Kozji kamen. Pogled je predivan, kamera ne može ni da uhvati celo jezero sa meandrima Visočice, da biste mogli videti tu lepotu i grandioznost. Zaista je bilo lepo ovde odmoriti i provesti neko vreme gledajući Zavojsko jezero, dužine 17 km u punom sjaju.
Gospođica se sprijateljila sa dve tete i jednim čikom koje je upoznala na vidikovcu. Sela je sa njima za sto i ćaskala. Povratak nam nije teško pao, ponajmanje gospođici, koja je za nepunih sat vremena uspela da svojoj novoj drugarici ispriča kompletan svoj prenatalni, pa potom ovozemaljski život od 6 godina. Tu nije bilo ni tačke, ni zareza, ni udaha, da slučajno nova drugarica ne započne svoju priču. Naravno, odmah joj je ponudila da nastavi put, našim autom sedeći pored nje. Srećom gospođa je situaciju rešila rečenicom: A ko će onda da vozi moj auto?
Nadomak Pirota nalazi se etno selo Nišavska dolina
Kada smo jedva uspeli da se odvojimo od novostečene prijateljice, provozasmo se do Nišavske doline, etno kompleksa nadomak Pirota, na starom putu koji vodi za Dimitrovgrad.
U Muzeju Ponišavlja čućete zanimljivu priču o Malom Risti i videti kolekciju njegovih stvari
Muzej Ponišavlja se nalazi u ulici Nikole Pašića 49, ali je skriven od direktnih pogleda. Do ulaza u muzej prolazi se kroz restoran Ladna voda i istoimene česme. Cena ulaznice za odrasle je vrlo simbolična i iznosi 80 dinara, dok ulaz za decu košta 40 dinara. Na vratima nas je sačekao ljubazan vodič Ivan. Priču je počeo od sobe koja je služila za ručavanje u kojoj se nalaze i primeri grnčarije iz Ponišavskog okruga inače i poznatog po keramici.
Muzej se smestio u porodičnoj kući pirotskog trgovca Hriste Jovanovića, zvanog Mali Rista ili Čučuk Rista. Kuća je podignuta 1848. godine. Za gradnju kuće na sprat, Mali Rista je morao da traži dozvolu turske vlasti. Dobio je njihovo odobrenje, ali pod uslovom da gornji sprat bude namenjen za odmorište Turka. U kući se nalaze fotografije i slike Malog Riste i njegove porodice, kao i veliki broj pirotskih ćilima. U prizemnom delu kuće smeštena je Mala soba, koja ima nisku tavanicu prilagođenu visini Malog Riste. U njoj je primao Turke, koji su bili viši od njega. Da bi ušli unutra morali su da mu se klanjaju. Na spratu se nalaze između ostalih muška – divanhan i ženska soba, od kojih je muška raskošnija, za stepenik viša od ženske, gleda ka ulici i Đul tavan je ukrašen duborezom, dok ženska gleda ka dvorištu i ima mali prozor. Mali Rista je prisluškivao Turke i njihove razgovore koji je iz dolapa kroz tajni prolaz vodio do sprata. Kuća je takođe korišćena za snimanje kadrova iz filmova Zona Zamfirova i Ivkova slava.
Kafana kod Piroćanca je primer kako jedan restoran treba poslovati
Ogladneli smo i odlazimo Kod Piroćanca. Najbolju teleću džigericu ikada, jela sam u ovoj kafani. Konobar Vladan, sa puno strpljenja ispričao nam je da je prave od sitnih najfinijih delova, koje spajaju kao mozaik jedan uz drugi. Jelo je zaista bilo kraljevsko. Dovedeno do perfekcije.
Pešačeći uzvodno od sela Gradašnica možete stići do lekovitog toplog izvora Dag Banjica
Gospoda su napunila stomake i nisu imali nameru da mrdaju iz smeštaja. Popeli su se do sobe. Ja sam produžila ka Gradašnici. Pešačila sam lagano stazom pored Dobrodolske reke. Da bih stigla do vodopada koji se sliva u zeleni kaskadni bazen, morala sam pregaziti reku. Voda je bila izrazito topla i prijatna. Dva dečaka skakala su sa stena u plitak bazen, dva momka su se kupala ispod vodopada, dok se jedna mlađa devojka banjala u blizini. Jedna bicikla stajala je do pola u vodi. Neko se dovezao i uplašio da bicikla ne dobije noge, pa parkirao prevozno sredstvo da mu bude na oku.
Nastavila sam ka Dag Banjici. Vijugav put vodio je pored reke gde su na svakih nekoliko desetina metara bile napravljene brane i ispred njih zeleni prirodni bazeni. Mahom u svima je bilo kupača, iako je bilo već podosta kasno i sunce je zašlo za stene. Navigacija je pokazivala da se nisam mnogo udaljila, ali i da do lekovitog bazena znanog kao Dag Banjica, koji leči razne kožne bolesti ima još par kilometara šetnje. Definitivno bi me uhvatio mrak da sam odlučila ići do krajnje lokacije. Stoga sam se vratila na parking do auta i polako kroz selo pored crkve Svete Paraskeve provezla do Pirota.
Dan ranije, na putu ka Zavojskom jezeru videla sam tablu sa usmerenjem ka Dag Banjici i po mapama bih rekla da odatle ima okvirno oko 1,5 km pešaka, ali nisam tuda prošla, pa ne mogu reći kakav je teren i koliko je prohodno.
Vreme je za povratak u realnost. Danas krećemo kući.
U delu grada Tijabara bi trebala da se nalazi kuća Bela mačka, građena tokom osmanske vlasti za uglednog srpskog trgovca. Ona je u jako lošem stanju. Sve se raspada i nije bezbedno. Ograđeno je i ne može se prići. Komšija preko puta mi govori da je postojala ideja obnove kuće, ali ona nije realizovana. Od tada sve trune, propada i urušava se.
Tvrđava Momčilov grad nakon restauracije postaje izuzetno fotogenična
Odlazimo do Momčilovog grada – tvrđave zvane Kale. Ulaz je slobodan, ali unutra nema vodiča. Samo table sa šturim objašnjenjima. I mimo toga, tvrđava je jako lepa. Sastojala se od tri celine, gornjeg, srednjeg i donjeg grada. Podignuta je tokom druge polovine XIV veka za vreme vladavine kneza Lazara Hrebeljanovića, na temeljima kule iz rimskog perioda. Iznad tvrđave nalazi se brdo Sarlah, sa koga se pruža lep pogled na tvrđavu i deo Pirota.
Pokušavam da u centru grada pronađem Zanatsku zadrugu za izradu pirotskih ćilima Damsko srce, iako mi je vodič Ivan rekao da zbog korona virusa ne rade. Želela sam da vidim kako izgleda proces ručne izrade ćilima na vertikalnom razboju od čiste vune sa dva identična lica i neke od 95 šara. Ne uspevam da ih pronađem.
Nastavljamo naš put ka Beogradu, pozdravljajući se sa Pirotom do nekog sledećeg viđenja. Bez sumnje, biće ga. Ubrzo. Toliko su nas očarali, svi i sve. I Stara i ljudi i gostoprimstvo i hrana.
Ostalo nam je još nekoliko lokacija koje nismo videli i to:
- prvenstveno selo Gostuša, sa kamenim kućama i krovovima, zatim autentično staro selo Topli Do, pa i neki od „obližnjih“ vodopada kao što su Piljski vodopad, drugi po visini u Srbiji, kao i Čunguljski skok ili Kurtulski skok.
- na „drugom delu“ Stare planine nismo posetili izletište Babin zub, a ni najviši vrh Srbije Midžor. Za ovo poslednje bi trebala dobra logistika, dosta vremena i ozbiljna kondicija.
- nedaleko od Pirota nalaze se ostaci rimskog mosta, zvanog Begov most na reci Temštici.
- kod sela Vrelo na proplanku nalazi se manastir Visoka Ržana.
- ostao je i vodopad Ponor, koji više od bilo čega želim da vidim, iako je veoma nepristupačan.
Ako ste obišli Staru planinu i Pirot volela bih da čujem vaše utiske…
Za više fotografija pratite me i na Instragramu.
Čitamo se… 🙂
Jelena
Svi tekstovi i fotografije na blogu, kao i Instagram i Facebook profilu Putovanja iz mog pera podležu autorskim pravima, te samim tim njihovo preuzimanje, kopiranje i korišćenje bez eventualne saglasnosti nije dozvoljeno.
