Na Ohridskite izvori

Kraj avgusta je najlepši period za posetu Ohridskom jezeru. Sezona još traje, voda je topla, odlična za kupanje, turista ima sasvim dovoljno i gužva na samom jezeru je podnošljiva. Do sada vreme nam je uglavnom išlo na ruku. Prve godine moje posete Ohridu, voda je bila ledena, preledena. Čak i za mene kojoj generalno više prija hladna voda. Bio je jul, bilo je toplo, ali voda je bila led.

Tempiram kraj avgusta. Ponovo. Greške nema. Ohridsko jezero se nalazi na 695 m nadmorske visine. Noći su sveže, pa čak i u avgustu, kada temperatura preko dana prelazi 30-ti podeok. Po meni, klima idealna. Radujem se ponovnom otkrivanju makedonskog bogatstva.

Dan prvi…

Još se sećam prošlogodišnjeg tirkiza Trpejaca. Ušuškanosti malenog ribarskog sela. Gostoprimljivosti meštana. Zelene vrbe nadvijene nad vodom. Instrumentala „Biljana platno beleše“ iz restorana St Tropez. Želim da ponovim taj osećaj.

Spuštamo se u selo. U restoranu Terasa Sirena ostajemo ceo dan. Obožavam ovaj restoran. Domaćini su prijatni, divni ljudi. Uslužni, vredni, uvek odmereni. Hrana je odlična. Ambijent ovog malešnog restorana u potpunosti ide uz selo. Drvene klupe, drveni stolovi, etno prostirka za sto, zelenilo, kameni pod. Posetila sam gotovo sve restorane u selu, ali sam se u ovom uvek osećala najprirodnije i najlagodnije. Nekako, pronašla sam svoj kutak Trpejaca. 

Kako je u selu sve božanstveno, mora biti i zalazak. Čekamo.

Dan drugi…

Na putu smo za plažu Orevče. Stazom, pa potom kamenim stepenicama spuštamo se do obale. Orevče plaža je deo Gradišta, poslednja u nizu ili prva, ako gledamo iz pravca Ohrida. Gradište je kamp, nekada za vreme Jugoslavije, silno poznat i posećen. Tada, u večernjim časovima se plaža pretvarala u klub na otvorenom. Kažu da su ovde bile održavane najbolje svirke, najpoznatijih rok bendova bivše Juge. 

Kamp je i danas krcat. Na glavnoj dugoj plaži, za razliku od 80-ih godina, sada se nažalost često može čuti kombinacija turbo folk, narodne i makedonske pop muzike. Na plaži Orevče puštaju isključivo cafe del mar fazon. Uživanje. U sledećoj uvali ka Gradištu, koja je povezana mostom preko vode, u pećini se nalazi Bogorodična crkva– pešterna iz XV veka.

Na plaži nam se pridružuje drugarica iz Beograda i njen rođak Marjan iz Ohrida. Svi zajedno krećemo ka Svetom Naumu. Pešaka odlazimo do crkve Bogorodice na samom izvoru Crnog Drima. Na putu do crkve smo susreli jednu podužu zmiju. Sačekali smo tren da svako nastavi svojim putem…  Šumarak puca od zelenila, što od stabala drveća, raznog drugog bilja, što od boje Crnog Drima. Sve je u znaku zelenog. I buja. Predivan prizor.

U crkvi se na samom centru nalazi kružni bazen odakle sa tri strane sveta voda izvire, a u četvrtu stranu se uliva, čime čine jedinstveni krst.

Iznad reke, na blagom uzvišenju nazire se crkva Svetog Atanasija. Za razliku od buke i vreve manastira Sveti Naum, ova crkva pruža savršen mir. Čuje se samo cvrkut ptica, vetar koji njiše grane i šum reke. Divno. Ovaj put crkva nije bila otvorena, ali jedne od narednih godina uspela sam da uđem i vidim živopisne freske islikane po zidovima crkve.

Večeramo u restoranu Ostrovo. Sam naziv kaže da se restoran nalazi na ostrvu po sred Crnog Drima. Seli smo na isturenu terasu i uz zvuke reke posmatrali turističke zeleno žute čamce koji su vozili turiste po Drimu.

Opet smo u manastiru Sveti Naum. Spušta se sumrak. Paunovi se smeštaju po krovu crkve i pomoćnih prostorija. Stranci plaćaju simboličan ulaz u crkvu. 

Uhvatismo neku od poslednjih tura za plovidbu Crnim Drimom. Smestismo se u ono pomenuto turističko zeleno – žuto kajče i zaplovismo. Na Drimu nema motornih čamaca. Koriste se isključivo vesla. Nije dozvoljeno narušavati prirodu. Moj predlog za „šetnju“ Drimom je da ipak pronađete Nikolu Pavleskog i uz njegovu zanimljivu šaljivu priču oplovite reku.

Crni Drim ceo, pre ušća u jezero predstavlja izvor. Kažu da izvora duž cele reke ima oko 45. Voda izvire sa svih strana, bočno iz stena, sa dna, ispod kamenja. Tokom vožnje, čamdžije usmeravaju pažnju na izvor. Vide se mehurići sa dna. Temperature vode je između 8-10 stepeni C. Duž cele reke ima dosta optičkih iluzija, koje deluju kao da će se čamac nasukati na stenu, dok minimalna dubina iznosi 1,6 m. Čak 30 živih podvodnih izvora krasi Drim. Na tim mestima se može videti voda koja se komeša iz belog peska. Crni Drim nastaje od vode koja podzemnim putem dolazi iz Prespanskog jezera. Voda u reci je pijaća. Kažu da se voda koja utiče u jezero ne meša sa jezerskom, već da kao zmija vijuga do Struge, gde ističe i nastavlja dalje ka Debarskom jezeru.

Veče završavamo kod Marjana na terasi. Naš domaćin na roštilju sprema belvicu, endemsku vrstu roda pastrmki koju možete probati samo na Ohridskom jezeru i nigde više, jer joj je ovde prirodno stanište. Dan treći…

Krećemo ka Svetom Naumu sa idejom da pronađemo čamdžije koje plove do Svetog Zauma. Na putu, posle Gradišta nalazi se muzej Zaliv na koskite. 

Lokalitet je otkriven 1977. godine, a predstavlja arheološke iskopine iz perioda od 1200. do 700. godine PNE. Ronioci su kod ostataka rimske tvrđave zvane Ploča Mićov grad na dubini od 3-5 m na dnu jezera pronašli brojne drvene stubove, kao i grnčariju iz perioda od bronzanog do gvozdenog doba. Na osnovu toga je ustanovljeno da je ovde postojalo praistorijsko naselje na sojenicama. Na drvenim stubovima su građene kuće od blata i slame. U kućama pravougaonog oblika se stanovalo, a kuće kružnog oblika su služile za sastanke poglavara i u njima su se izvodili razni  rituali. Celo naselje prostiralo se na površini od 8500 m2. Naselje je drvenim mostom bilo povezano sa kopnom. Naziv zaliv kostiju je nastao kada je na dnu jezera pored već pomenutog pronađen i veliki broj kostiju životinja, pretežno jelena. 2008. godine završena je rekonstrukcija praistorijskog naselja i ovde su pored muzeja u kome je izložena grnčarija, u kućama postavljeni nameštaj, kopije tadašnjih ognjišta i krzna. Ulaz u lokalitet se plaća 100 denara.

Na putu visoko iznad Ljubaništa stajemo da osmotrimo teren. Ne da mi se da odem na tu plažu. Prisećam se prošlogodišnjeg iskustva sa gomilom kampera koji su okupirali peščanu plažu i smeđe plave boje vode u plićaku. Ne, to nije ono što ja volim.

Pronašle smo čamdžije koje bi nas odvele do crkve Sveti Zaum. Do nje jedino može plovilom. Pregovaramo. Traže 1000 denara za pola sata vožnje do i od crkve. Ako pronađemo još zainteresovanih za odlazak do Zauma, delili bi trošak. Nemamo vremena niti volje za tako nešto. Pokušavaju da smanje cenu, ali ne uspevaju da nas kupe.

Na skretanju za centar sela Trpejca stajemo. Kod stare prodavnice, na poljani iznad pase stado krava. Prolazimo kolima lagano pored njih i parkiramo na kamenitom terenu. Pešaka se spuštamo ka stepenicama koje vode do plaže u Trpejcima. Iznajmljujemo pedalinu i krećemo u otkrivanje plažica ka Gradištu.

Selo Peštani je mirno, veoma pitomo priobalno naselje, kojim dominira glavni magistralni put, nekoliko restorana, prodavnica, hotela i drugih smeštajnih kapaciteta, pored puta crkva Sveta Trojica, a na obali u plićaku trska. Zalazak iznad Peštana je kao i onaj u Trpejcima nadahnujuć.

Dan četvrti…

Predveče treba krenuti put Beograda. Jutro koristimo da se još malo osunčamo i okupamo na plaži Orevče.

Na samom kraju Ohrida nalaze se čuveni, nadaleko znani Biljanini izvori. 

Legenda kaže da su izvori nastali od suza ubave mome Biljane, nakon što ju je vila Ezerka odvela i zatvorila u svoj dvorac. Da bi je spasao njen deda imena Čun napravio je golemi čamac kojim je veslalo šest ljudi, dok je kormilar sedeo odvojeno. Vila nije uspela takav čamac da prevrne i Biljana biva oslobođena. Od tada na Ohridskom jezeru postoji čamac – čun, izgleda jedinstvenog na svetu.

U centru jednog jezerca nalazi se skulptura Biljane u narodnoj nošnji sa belim platnom u ruci koje diže iznad glave.

Na kraju kanala postojano stoji maketa broda koji je u Ohrid stigao iz Crne Gore 1935. godine i korišten je za istraživanje jezera. Njega je rekonstruisao stolar iz ohridskog sela Konjsko Petre Ničevski. Sada nakon desetak godina, brod je ponovo oronuo i u fazi poluraspada.

U restoranu Biljanini izvori ručali smo jednu od najboljih šarskih pljeskavica ikada. Ovde je odlično prave. Preporučujem.

Sledeća stanica Struga. Imamo nameru da prošetamo po gradu, pa krenemo za Vevčane. Dolazimo do mesta gde Crni Drim ističe iz jezera. Grad mi se ne dopada. U odnosu na Ohrid, sve je ovo vrlo skromno, manje čisto i nekako neprivlačno. Ne zadržavamo se.

Manastir Kališta sa pešternom crkvom iz XIV veka nalazi se nedaleko od Struge. Kompleks manastira je smešten na samoj obali. Glavna crkva posvećena Bogorodici datira iz XVIII veka. U manastiru se nalazi i ikona crne Bogorodice. Pešterna odnosno pećinska crkva sadrži tri monaške ćelije i do nje se penje stepenicama, budući da se nalazi na steni. U sklopu kompleksa nalaze se i novija crkva Sveti Petar i Pavle sa lekovitim izvorom izgrađena 1990. godine, kao i manastirski konaci.

Manastirsko dvorište odisalo je mirom, spokojem i u crkvi nije bilo posetilaca. U peštersku crkvu se nismo popele. Nju sam obišla neku godinu kasnije.

Selo Vevčani osnovano je krajem VI veka i danas su jedina opština u Makedoniji koja ima samo jedno naseljeno mesto. Najveća atrakcija sela su Vevčanski izvori. Najpoznatiji izvor je Jankov kamen. Još jedna atrakcija po kojoj su Vevčani nadaleko poznati, jer tradiciju vuku iz paganskih običaja od pre gotovo 1450 godina je Vevčanski karneval. Održava se 13. i 14. januara na Vasilicu i okuplja na hiljade turista koji dolaze maskirani i šetaju ulicama Vevčana. Glavna seoska crkva Sveti Nikola podignuta je 1834. godine.

Popele smo se do izvora. Nismo baš tačno mogle da odredimo koji izvor je glavni, jer ih ima nekoliko. Iz nekih izvora je izvirala vrlo oskudna količina vode. Priroda je lepa, bilo je prijatno prošetati pored izvora. Vevčane sam posetila i u januaru neku godinu kasnije, pa mogu reći da definitivno više vode ima u zimskom periodu, što je i prirodno, te tek tada izvori dobiju svoju punu snagu.

Osunčane, odmorne, pune novih utisaka i sete za Ohridom napuštamo Makedoniju.

U sledećem postu čitajte koje sam nove skrivene lokacije otkrila pri narednoj poseti Ohridu.