Grčka,  Jonsko more

Pirati sa Kitire

„Un mondo fa un mondo, e il Cerigo un altro mondo“ – „Svet je svet i Kitira je drugi svet“.
– venecijanska poslovica –
Porfirusa – čarobno ostrvo boginje Afrodite. Kročite na Kitiru i odaberite more na kom ćete se kupati, Jonsko, Egejsko ili Libijsko.
Ja sam Kitiru osetila i odabrala da se tamo nekada vratim… Jedan deo mog bića je ostao na ostrvu uz dobronamerne i više nego uljudne, uvek nasmejane meštane, mir koji ostrvo pruža, fenomenalnu gozbu u malenim morskim tavernama, kontraste od goleti do četinara, uz istoriju koja odiše na svakom koraku i nadasve bogatu ponudu lepeze raznolikih plaža…
Potpuno je jasno zašto su se pirati interesovali za ovo ostrvo i zašto je bila na meti različitih država- osvajača. Na ulasku iz Jonskog u Egejsko more, praktično je predstavljala pomorsku kapiju, a opet je bila dovoljno blizu kopna, za razmenu i krijumčarenje otete robe.
Na Kitiri sam provela 7 dana u periodu od 13.07.-20.07.2012. godine. Još sam dolazak obećavao je vrelinu, a na kraju se ispostavilo da je prvobitan utisak bio potpuno opravdan. Prva tri dana je temperatura bila oko 50-og podeoka, sledeća tri je krenuo da duva jak vetar, koji je prouzrokovao talase na istočnoj strani, uz minimalan pad temerature (nekoliko stepeni) i poslednji sedmi dan je krenulo sve ispočetka… opet ona vrelina i mirna voda, uz povremeni dašak vetra. Tih dana kada je duvao jak vetar, more je ponudilo onu dobro prepoznatljivu mlečno plavu boju, ali i požar koji je nastavio da tinja i da se širi na brdu iznad Hore. Zaista tužan prizor, uzimajući u obzir da meštani ništa nisu mogli da urade kako bi sprečili dalje širenje požara, jer pomoć iz vazduha u vidu kanadera nisu imali (uz objašnjenje da je u Atini izbio takođe požar većih razmera i da su kapaciteti usmereni ka prestonici), dodatno zato što su obronci brda Kalamavros nepristupačan teren. Vatrogasci su učinili sve što je bilo u njihovoj moći, ali je krajnji rezultat bio zgarište podno manastira Agia Elesa. Nažalost, meštani, kao i mi malobrojni turisti smo mogli samo da gledamo i čekamo da vetar stane, kako se požar ne bi dalje rashuktavao.
Ono što mi se neodoljivo dopalo kod ovog ostrva je to što je ono neistraženo od strane turista, divlje je, može se reći i nenaseljeno, nije načičkano, sve je podređeno prirodi i ono što je najbitnije, Kitira je u stvari to… Grčka… ima pravi onaj šmek seoskog ambijenta, bez megalomanskih hotela, sa sjajnim tavernama, uz mnoštvo obimne i vešto spremljene ukusne hrane… Jezik koji možete čuti je isključivo grčki, eventualno engleski, italijanski, nemački i francuski… Dakle, ako želite Grčku, na Kitiri ćete je definitivno doživeti. Takođe stil gradnje je veoma sličan kikladskom, gde preovlađuju bele kućice sa plavim žaluzinama, plavom drvenom ogradom i cvetom bugenvilije. Crkve, kojih na ostrvu ima 300 su takođe građene uglavnom u ovom stilu, krečene u belo, sa zvonicima i ponekim plavim kupolama. U Paleohori i na još nekoliko lokacija na ostrvu nalaze se crkve građene od kamena. Idući putem ka nekoj od plaža ili prolazeći kroz neko od 64 sela, na svakom koraku nailazile smo na veoma male crkve različite arhitekture, od kojih je većina zatvorena, s tim da se u pojedinim po potrebi obavlja služba.
Vodenice, vodopadi, vetrenjače, izvori, pećine, svetionici, tvrđave i manastiri su samo neke od stvari na koje smo nailazile dok smo jezdile po ostrvu.
Dan prvi… upoznavanje sa ostrvom

Konačno stižemo u luku i kročile smo na tlo Kitire. Diakofti luka je povezana dokom i mostom sa kopnom, Odatle lagano vozimo ka smeštaju Vilana studios u selu Kalamos nadomak Hore. Prvi utisak koji se otima je „maldivsko“ plava boja vode i gola planina iznad Diakoftija. Pre nego što kročite na most, pogledajte kroz aleju drveća na vašu levu stranu i videćete brod Nordland nasukan na maleno ostrvo Prasonisi. Brodolom se desio oktobra 2000. godine i od tada shipwreck predstavlja jednu od turističkih atrakcija. Na izlasku sa mosta sa vaše leve strane se nalazi taverna Zefyros, gde je celokupan ambijent fenomenalan. Sa desne strane nalazi se plaža sa suncobranima. Pesak je beo, pa odatle i ta “maldivsko” plava boja mora. Ovde je plićak izuzetno dugačak, pa nije loša opcija za one koji žele da se banjaju ili za decu.

Nastavljamo dalje naš put, penjući se polako glavnim putem na brdo iznad Diakoftija. Pogled odozgo uzima dah. Odatle vidite shipwreck, gradić, plažu i luku. A boja mora za razglednice.
Do Kalamosa smo krenule putem ka Avlemonasu, koji jeste asfaltiran i vodi se kao sporedni put, ali je betonski lošeg kvaliteta, sa dosta neravnina i spojenih delova. Praktično smo samo nastavile tradiciju vožnje lošim putevima sa Peliona, na kom smo provele tri dana pre Kitire.
Stižemo u Kalamos. Sa vlasnicom Vilana studios Elisavetom sam se prepisivala pre dolaska. Rukom je nacrtala mapu Kalamosa, skenirala je i poslala mi mail-om. Nije ih bilo teško pronaći.

Ljubazna gazdarica Elisavet nam je poželela dobrodošlicu i potom nas odvela do apartmana koji su za svaku preporuku. Sveukupan utisak o gostoprimstvu i Vilana smeštaju je zaslužio najvišu ocenu.
Kada smo se raspakovale bilo je već 15h. Krećem na plažu i odlučujem da to bude Chalkos koja se nalazi podno sela Kalamos. Do plaže vodi asfaltiran put, a nakon toga se silazi na zemljani. Nakon iskustva sa Kefalonije i silaska na Sissia plažu, kada su nas šlepali nazad, malo sam bila skeptična oko tih zemljanih puteva. Ali s obzirom na to da je Chalkos plaža jedna od posećenijih na ostrv i da ima dosta automobila na parkingu, odlučih se i ja da siđem kolima do dole. Srećom nisam imala nikakav problem pri povratku. Plaža je u uvalici sa sitnim kamenčićima, na njoj se nalazi jedan snack bar i veliki parking. Sa jedne strane plaže su postavljeni suncobrani i ležaljke.
dsc05368.jpg
dsc05361.jpg
dsc05350.jpg
Kalamos
Nakon kupanja i odmora krećem do pećine Agia Sofia, jedne od tri sa istim imenom. Nalazi se u blizini sela Kalamos, u kanjonu Glen. U njoj su pronađene grnčarija i vaze iz V veka pre Hrista. Sada se u pećini nalazi crkva Agia Sofia. Do nje se može doći na dva načina. Jedan je ako se sa puta za plažu Chalkos (postoji znak, za divno čudo) spusti pešaka do pećine ili drugi, ako se iz sela Spilies prate znaci do nje. Tuda prolazi i rečica koja je ovom prilikom presušila. Zimi se sva ta korita ponovo napune vodom, jer ima mnogo izvora, pa je i sama pećina često potopljena.
dsc05394.jpg
dsc05403.jpg
Agia Sofia
Vraćam se na glavni put i prolazim kroz Kapsali. Gradić se prostire podnožjem Hore i ima gradsku plažu, uz koju se nalaze taverne i kafei. Tu je moguće iznajmiti pedaline ili se baviti vodenim sportovima. Onaj ko ima sreće može iznajmiti i čamac, pa obići neke od plaža u okolini Kapsalija do kojih se može samo vodom, kao što su plaže Kiriakulu, Steno Avlaki sa pećinama, Vrulea, Lefto, pa čak i Vlichada. Ja nažalost nisam uspela da pronađem čoveka koji iznajmljuje čamce, a i nije nas vreme baš poslužilo, jer su tri dana su bili poveći talasi, dok prva tri dana nisam imala u planu iznajmljivanje čamca. Agencija koja renta čamce zove se „Serras boat“ i „office“ im je na kraju plaže, kod doka sa čamcima i riblje taverne O Magos. Međutim, tamo danima nikog nije bilo. Kada smo pokušale da pozovemo oba broja telefona, na jednom nije bilo odgovora, dok je na drugom žena na grčkom jeziku uporno pokušavala da nam „nešto“ objasni. Kako mi ne znamo grčki, a ona engleski, ostalo je na tome da čamac ove godine nećemo iznajmiti. Možda bi uspele da smo ih kontaktirale na mail serrasvag@hotmail.com nekoliko dana ranije. Ali tada nam to nije bilo ni na kraj pameti. Ukoliko želite čamac, probajte malo ranije ili ih pozovite na brojeve telefona +30 6977310836, +30 6947093706, možda budete imali sreće.
Kapsali ima dve uvale, jednu gde se nalazi plaža sa tavernama i šetalištem i drugu u kojoj je smeštena luka sa usidrenim barkama. Dve uvale deli rt na kome se uzdižu svetionik i crkvica. Odatle se pruža lep pogled na Kapsali, Horu sa utvrđenjem i fenomenalnu plažu Spragario, koja se nalazi naspram svetionika, a podno tvrđave.
Kao zamenu za čamac, planirale smo da iznajmimo džip. Auto mi je izuzetno nizak i vrlo često kači kamenje, a nakon 5 dana vožnje po neasfaltiranim putevima, htela sam malo da ga poštedim i da sa džipom obiđemo još neke nepristupačne plaže. I tu smo imale problem, jer većina turista na ostrvo pristiže avionom, pa im je ceo vozni park, mesecima unapred rezervisan i izdat.
Uveče smo odlučile da odemo u obližnju tavernu Filio. Za mene je ova taverna stekla titulu najbolje na Kitiri. U svako doba dana ili noći ona je bila puna.

Dan drugi…

Drugi dan rezervisan je za istok ostrva. Krećemo iz Kalamosa ka plaži Komponada. U selu Kato Livadi nalazi se crkva Analipsis pored koje smo prolazile još nekoliko puta, jer je na raskrsnici jedne od „najprometnijih saobraćajnica“, ako ste smešteni u Kalamosu. Pored crkve se nalazi muzej vizantijske umetnosti koji je tada bio u obnovi i nije radio. Radno vreme muzeja je od 09-16h, svim danima osim ponedeljkom i ulaznica je 2 EUR.

dsc05463.jpg
Analipsis
Krećemo se ka selu Katuni gde se nalazi istoimeni kameni most, najveći u Grčkoj. Sagradili su ga Britanci dok je ostrvo bilo pod njihovom upravom. Legenda kaže da je Macfale, tadašnji britanski guverner na ostrvu, bio zaljubljen u devojku iz Katunija. Kako bi mogao da je viđa svaki dan, sagradio je most u blizini njene kuće. Gradnja je završena 1826. godine, a 13 lukova i 12 kružnih detalja je savršeno simetrično raspoređeno. Most je dugačak 110m, visok 15m i širok 6m.
dsc05483.jpg
dsc05490.jpg
Katuni
Stižemo na Komponadu. Dok se spuštamo putem sa desne strane se nalazi presušeno korito planinske reke, koje se u zimskom periodu ponovo puni. Na dosta plaža se nalazi presušeno korito reke i prosto je čudno poverovati da tu zimi teče tolika reka. Na Komponadi postoji parking, kafe, tuš (ovo je jedina divlja plaža gde ima tuševa), a komplet suncobran i ležaljke se naplaćuje 6 EUR. Put do same plaže je asfaltni. Momka zaposlenog u kafeu smo pitale da li pravi mohito, a on nas iznenađenim pogledom: “Zar sad?“. Da li mu je bilo čudno što ujutru tražimo mohito ili je tako odreagovao zato što isti nema, mislim da nećemo saznati… 😏
dsc05516.jpg
dsc05559.jpg
dsc05580.jpg
dsc05530.jpg
dsc05536.jpg
dsc05564.jpg
Komponada
Krećemo sa plaže i sledeća stanica je crkva Agios Ioannis Theologos, do koje vodi put posut crvenim tucanikom dužine 1,4km. Odatle se pruža savršen pogled. Crkva nije otvorena, kao i većina drugih.
dsc05631.jpg
dsc05598.jpg
dsc05618.jpg
Agios Ioannis Theologos
Nastavljamo na plažu Fyri Ammos kod Kalamosa. Ima ih dve, a druga je kod Agia Pelagie. Plaža je takođe dugačka, lepa i zanimljiva jer je stena iznad nje od crvenog kamena pa je samim tim i šljunak crven. Do nje vodi asfaltni put, uz delove koji nisu asfaltirani. Takođe postoji parking i snack bar. Na spustu smo kupile vodu i probale njihovu rakiju tsipouru. Mogu reći da nema neke velike razlike u odnosu na našu, mada ja i nisam ljubitelj tog pića. Na plaži postoji kabina za presvlačenje, kao i nekolicina suncobrana i ležaljki. Sa desne strane plaže se nalazi pećina do koje može da se dopliva.
dsc05632.jpg
dsc05634.jpg
dsc05642.jpg
dsc05653.jpg
dsc05668.jpg
dsc05658.jpg
dsc05677.jpg
Fyri Ammos
Sledeća odrednica je plaža Sparagario. Sunce je skoro pa zašlo, na plaži gotovo da nije bilo nikoga, osim Semprevive. 😀 Sempreviva je mali žuti cvet koji raste na padinama tvrđave. Izgleda kao da je suv, ali nije. Kada ga uberete možete ga staviti u vodu, ali čak i ako to ne uradite, on neće uvenuti, nego će izgledati potpuno isto kao da je svež. Sempreviva znači „život zauvek“ i sada pretpostavljam da vam je i jasno odakle ovakav naziv. Ovaj cvet se prodaje u gotovo svim suvenarnicama i košta u zavisnosti od veličine 1-3 EUR. Ima ga takođe i na magnetima, kao i na drugim suvenirima.
dsc05696.jpg
dsc05701.jpg
dsc05744.jpg
dsc05775.jpg
Sparagario
dsc05726.jpg
Sempreviva amarantos
Nakon brćkanja, kupimo stvari i odlučujemo da krenemo na plažu Feloti. Do nje vodi zemljani put celom dužinom. Na početku je podnošljiv, na sredini zabrinjavajuć, a pred nama još toliko… očajavajućeg puta. U slučaju da imate terensko vozilo, samo napred, ali u slučaju gradskog spuštenog automobila… vraćajte se nazad. Okrenusmo mi na tom uskom kvrgavom puteljku i krenusmo natrag ka Hori. U susret nam naiđe čovek u džipu i priupita nas da li smo se izgubile… Odgovorih odrečno i pokazah na auto. On klimnu glavom i bi mu sve jasno…  Plaža je cela bila u hladu, jer je sunce već uveliko zašlo za brda. Iznad plaže se nalazi visoka stena koja dodatno potpomaže hladovini.
Jedna dobra stvar koja nas je zadesila na tom neuspelom putešestviju je očaravajuć pogled na Trachilas i ostrvce Hitra. Trachilas je „poluostrvo“ kod Kapsalija, koje se vidi i sa tvrđave u Hori i do kojeg se može dopešačiti.
dsc05784.jpg
Trachilas i Hitra
Odlučujemo da se odemo do Hore, napravimo „obilazak“ autom, parkiramo kod tvrđave i obiđemo stari grad. Srećom plan je uspeo, jer je tvrđava otvorena za posetioce do 20h. Gospođa koja održava red na ulazu je ipak morala da nas podseti da je vreme isteklo, jer smo se zanele fotografisanjem i razgledanjem.
Hora je očaravajuća. Predivan gradić, sa jednom glavnom ulicom koja se u 19h zatvara za automobile, gomilom preslatkih radnji sa suvenirima i grnčarijom. U toj istoj ulici je ušuškano par kafea i poneka taverna. Nailazimo na simpatičan trg, gde deca igraju fudbal, kao i radnje sa lokalnim proizvodima, maslinovim uljem, faturadom, lokalnim vinom, raznim džemovima i medom. Za 20-ak minuta se kroz Horu napravi „krug“, tačnije spusti do tvrđave, pa popne na vrh ulice. Nema tu mnogo šetnje, ali je nama nakon celog dana poprilično sadržajnog i zahtevnog, ovo bilo sasvim dovoljno. 😄
dsc05794.jpg
dsc05802.jpg
Ulaz na tvrđavu je besplatan i ispred se nalazi omanji parking. Ulica u Hori je jednosmerna, pa u povratku treba krenuti ka taverni Belvedere, nadole ka glavnoj magistrali. U gradu ima delova ulice gde bukvalno postoji prostor samo za auto, od retrovizora do retrovizora i ni santimetar više. Ako zatreba rikverc, potreban je oprez… 😏
Unutar tvrđave nalaze se četiri crkve, kao i još nekoliko tik uz same zidine. Sve ovo izuzetno lepo izgleda, gotovo nestvarno.
dsc05807.jpg
U Kastru koji je podignut tokom XIII veka nalaze se crkve Panagia Orfani i Panagia Mirtidiotisa i one su naslonjene jedna na drugu. Crkvu Panagia Mirtidiotisa su podigli Mlečani 1580. godine kao katolički hram posvećen Bogorodici Latinskoj. 1806. godine je preinačen u prаvoslаvnu crkvu posvećenu Pаnаgia Mirtidiotisi. Ikonа Mirtidiotisа se dugo čuvala u zаštićenoj crkvi zbog strаhа od krаđe pirаtа. 1842. godine ikonа je vrаćenа u mаnаstir Mirtidia.
dsc05862.jpg
dsc05897.jpg
Pаnаgijа Orfаni je pripаdаla porodici Kаlonаs. Skoro 300 godinа ovde su se nаlаzile ikone, kаo i verski predmeti iz mаnаstirа Agаrаthos koji se nаlаzi nа Kritu, dok je ostrvo bio pod turskom okupаcijom.
Tu je i novija crkva Pentokrator.
dsc05831.jpg
dsc05842.jpg
dsc05900.jpg
Pentokrator
dsc05815.jpg
dsc05837.jpg
Trachilas
dsc05887.jpg
dsc05889.jpg
dsc05892.jpg
Kapsali
dsc05910.jpg
Uveče dolazimo u tavernu Belvedere u Hori, sa čije terase se uz ukusne paste posmatra Kastro i Kapsali u noći. Zanimljivo je što smo u ovoj taverni sreli i Elisavet, vlasnicu našeg apartmana, pa se neodoljivo provukla konstatacija da hrana ne može biti loša, čim je lokalni Grci posećuju.
dsc05928.jpg
Belvedere
Dan treći…

Osvanuo je treći sunčani, užareni dan od našeg dolaska na Kitiru. Izlazim na terasu i pogled mi se zaustavlja na vinogradu koji se nalazi u sklopu domaćinstva porodice gospođe Elisavete. Iako je rano jutro, njeni članovi su vredni. Suprug i sin održavaju vinograd, dok Elisavet sprema ukusna peciva za doručak, a njena ćerka pomaže oko pripreme bašte u kojoj ćemo doručakovati.

dsc05955.jpg
dsc05970.jpg
Uzimam kartu u ruke i kujem plan. Kocka je bačena… krećemo na severoistok ostrva i plaže oko Agia Pelagie. Prevashodno zato što je nedelja, a nedeljom se u Potamosu, selu nadomak Agia Pelagie i najvećem selu na ostrvu održava pijaca na otvorenom, kada ostrvljani izlaze na centralni trg i predstavljaju svoje domaće proizvode. Već na ulasku u Potamos je bila gužva. Izgledalo je kao da se sav svet sa ostrva okupio na centralnom trgu. Do tada nismo videle toliko ljudi na jednom mestu, pogotovo ne na Kitiri i pogotovo ne tako rano. A od pijace… par tezgi… i to je to… Kad malo bolje razmislim, atmosfera deluje kao da su se tu okupili radi druženja i priče, više nego radi proizvoda koji su u ponudi.
dsc05981.jpg
Kafe Astikon
dsc05985.jpg
Potamos
Spuštamo se ka Agia Pelagiji. Put vodi kroz kanjon. Dok je u okolini Diakoftija krš i golet, oko Agia Pelagie je visoka planina sa raskošnim zelenilom. To je taj kontrast o kome sam pisala. U ovom delu ostrva postoji dosta izvora. Mahom svi oni su u okolini sela Karavas. Pre spuštanja u selo nalazi se put za plažu Kakia Lagada. Prolazimo pored jedne od gradskih plaža Agia Pelagie Neos Kosmos, pa vrlo brzo, nakon sledeće plaže Firi Amos, nastavljamo zemljanim putem koji vodi uz obalu u dužini od 2,5km. Put nas vodi pored plaža Kalamitsi, pa Lorentzo.
dsc05993.jpg
dsc06142.jpg
Nedugo potom stižemo na Kakia Lagadu… ali ono što je nama bio cilj je krajnja plaža Limni, koja se nalazi u kanjonu Kakia Lagada, odakle dotiče reka i pravi malo jezero. Plaža se ugnezdila upravo između jezera i mora. Fascinantno. Još fascinantnije je sama pomisao da se iznad te litice nalazi Paleohora – selo izgrađeno kako bi se ostrvljani sakrili i sačuvali od pirata. Selo koje istovremeno odiše duhom prošlosti i čuva potresnu istoriju.
dsc06080.jpg
dsc06059.jpg
dsc06068.jpg
dsc06071.jpg
dsc06082.jpg
dsc06002.jpg
Limni
S obzirom na to da nakon ove plaže nema dalje, vraćamo se istim putem na Kakia Lagadu. U pitanju je duža plaža, na kojoj se nalazi bar u kome se održavaju žurke. Takođe, plaža je dobila plavu zastavicu, ali sam se ja uvek čudila i pitala koji su im kriterijumi za dodelu tih famoznih boja… 😏 Po meni ona to nije zaslužila, ni po čistoći, ni po izgledu, ni po sadržaju, a ni po prilazu. Srećom pa mene ne pitaju, jer po mom izboru teško da bi iko mogao stići do tih plaža sa plavom zastavom… 😄
dsc06128.jpg
Kakia Lagada
dsc06131.jpg
Lorentzo
Kalamitsi je sledeća plaža do koje ima odokativnom metodom od 300-500m pešačkog spusta po utabanoj stazi. Nismo silazile, kao ni na Firi Amos koja je sledeća u nizu.
dsc06166.jpg
Kalamitsi
Na plaži Neos Kosmos, gotovo da nema nikog, pa samo prolazimo pored nje i dolazimo u Agia Pelagiu. Selo Agia Pelagia je najveće turističko mesto i čini mi se da je ovde bilo najviše turista i najviše taverni. Plaža je sa infrastukturom, ali meni samo mesto nema neku čar. U suštini na Kitiri nijedna plaža nije puna, mada ako na plaži ima 30-ak ljudi, složićete se da je to ipak rekordna posećenost…😏
dsc06182.jpg
Agia Pelagia
Kada se izađe iz sela i krene u pravcu Potamosa, sa desne strane, na glavnom putu postoji izvor. Našla sam informaciju da je voda za piće, ali s obzirom na to da nigde oko česme nije pisalo obaveštenje na engleskom jeziku samo sam se umila…
dsc06193.jpg
Nastavljamo dalje putem i kod malog znaka za pećinu Agia Sofia, stajemo. Zanimljivo je da ostrvljani ne znaju za ovu pećinu, barem ne gospođa koju smo pitale. Ona nas je uputila na istoimenu pećinu u Milopotamosu, koju smo posetile dan kasnije.
dsc06216.jpg
Kada stignete do ulaza, shvatite da u pećini nema osvetljenja i da ista nije uređena. Ušla sam unutra i nasumično škljocala foto aparatom, jer je mrkli mrak i u tom slikanju uočila ikonu.
dsc06213.jpg
Agia Sofia
Ako želite da prošetate po ostatku pećine ponesite lampu ili telefon. Pećina je veličine 120m2 i kroz mrak sam mogla da naslutim da ima još hodnika, pored te centralne dvorane.
dsc06194.jpg
Nailazimo na još jedan most iz britanskog perioda, koji neodoljivo podseća na onaj u Katuniju… pa možda se guverner i ovde zaljubio…
dsc06247.jpg
Jezdeći glavnim putem odlučujemo se za plažu na zapadnoj strani, i posetu Jonskom moru. Spuštamo se asfaltiranim putem ka plaži Likodimu. Na plaži postoji pećina, kao i mali dok za ribarske čamce. Sa desne strane se nalazi izvidnica sa pogledom u pravcu plaže Agios Lefteris. Na doku je smešten snack bar.
dsc06270.jpg
Likodimu
U povratku prolazimo kroz selo Logotheanika, gde se nalazi crkva Agia Mina sa fontanom. U pitanju je najstarije selo na ostrvu. Deca su jurišala na biciklama gore – dole niz glavnu „džadu“. Sredovečne gospođe su izašle na glavni trg da prozbore koju. Mi nastavljamo uskim ulicama ka crkvi Agios Nikon u selu Zaglanikianika. Sa puta postoji oznaka za ovu crkvicu koja je zatvorena, ali značajna, jer su iz nje prenete freske, koje se sada nalaze u muzeju u Kato Livadi. Freske datiraju iz perioda između XIII i XV veka.
dsc06312.jpg
Agios Nikon
Poslednje odredište za danas je Paleohora. Do starog utvrđenja vodi deo asfaltnog puta, a nastavlja se nasutim tucanikom.
Ne znam tačno koje bih reči upotrebila da opišem osećaj koji je kod mene izazvalo ovo selo. Toliko istorije, a istovremeno toliko bola, jer je u Paleohori došlo do pravog pokolja. Naime, stаri nаziv Paleohore je Agios Dimitrios. Selo je podignuto na litici Kаkiа Lаngаdа. Premа predаnju, bilo je podignuto oko 70 crkаvа, а dаnаs je ostala očuvana sаmo 21. Smešten unutаr stenа ovаj zаmаk se nije mogаo videti skoro ni sa jednog mestа na kopnu, а nаročito ne sa morа, na taj način izbegаvаjući nаpаde pirаtа. Međutim, 1537. godine Hаireddin Bаrbаrosа, gusаr koji je komаndovаo otomаnskim flotama, topovima je uspeo dа sravni grаd, paleći kuće, pa potom ubijаjući veliki broj žitelja, a ostаle prodаjući u roblje. Jedna od crkvi koja je ostala neoštećena je crkva Agia Varvara.
Kada uđete u kompleks i prošetate ulicama, zapitate se kako su uspeli na takvoj litici podići grad, a još nestvarnije je kako su pirati uspeli da ih otkriju. Ono što je mene fasciniralo su freske koje su ostale u crkvama na ruševinama. One se naziru na više mesta. Obično do sada nisam imala prilike da na ruševinama vidim ovako nešto, ovo je prvi put da pored gomile kamenja naiđem na ovakvo blago. Neke od freski iz crkava iz Paleohore su takođe prenete u muzej u Kato Livadi. Odavde se može spustiti kanjonom do plaže Limni, ali samo pod punom planinarskom opremom.
Mit koji živi među ostrvljanima je da se u kasnim noćnim satima i dalje mogu čuti glasovi i vrisci žena u vreme pokolja.
dsc06331.jpg
dsc06337.jpg
dsc06349.jpg
dsc063791.jpg
dsc06334.jpg
dsc06344.jpg
AgiaVarvara
Nije mi se kretalo odavde, ali sunce je već tonulo ka moru, a pred nama je bio put za Kalamos.
Uveče smo prošetale Kapsalijem. U jednom kafeu prenosila se utakmica Grčka – Španija. Svo ljudstvo južnog dela Kitire stalo je u jedan kafe. U ostalim kafićima i tavernama je sedeo tek poneki čovek. S obzirom na to da nam se ništa od ponuđenog na meniju u malobrojnim tavernama u Kapsaliju nije tada večeralo, odlučismo se za stari dobri Filio. Tu je pao petlić u sosu od vina, još jedan od njihovih specijaliteta. Punih stomaka, odlazimo u apartman, da se spremimo za sledeći dan, nove pobede i nova osvajanja…

Dan četvrti…

Danas upravo zbog iznajmljivanja automobila dolazimo prvo u Kapsali. Koristimo priliku da prošetamo do svetionika i crkve Agios Georgios koji se nalaze na rtu između dve Kapsalijeve uvale.
dsc06417.jpg
dsc06424.jpg
dsc06428.jpg
dsc06461.jpg
Kapsali
Posle tri dana obilaska istočne obale i tek dodirnute zapadne, odlučujemo da četvrti dan posvetimo samo zapadu ostrva. Sa nestrpljenjem sam čekala da stignem do Kalami plaže, jer sam imala osećaj da će mi se ova plaža najviše dopasti. Istovremeno sam želela znati ima li kopnenog puta do nje. Mogu reći da me osećaj nije prevario, kao i da je put do nje trnovit…
Na putu ka manastiru Panagia Mirtidiotisa nalazi se i selo Kolokaries, sa svojim uskim uličicama, belim kućama, plavim ogradama i kamenom vetrenjačom na ulasku u selo. Vetrenjače koje su ostale očuvane su u privatnom vlasništvu i one su sada mahom pretvorene u smeštajne kapacitete.
dsc06472.jpg
dsc06570.jpg
Kalokaries
Vozimo putem dalje, a ispred nas se pojavljuje tunel, jedini na Kitiri. Prosudite koliko je dugačak i morate li paliti svetla… 😏
dsc06484.jpg
Sa puta se nazire manastir Mirtidion. Lagano ulazimo u manastirsko dvorište. Okruženje je lepo uređeno, a crkvom dominira visok toranj. Unutar dvorišta se nalazi bunar, kao i crkvena prodavnica sa ponudom ikona i knjiga. U crkvi nas je sačekao sveštenik.
dsc06489.jpg
dsc06538.jpg
Ikona Panagia Mirtidiotisa je simbol manastira. Karakteriše je činjenica da se lica Bogorodice i Hrista ne vide, već su zatamnjena. Tu se nalazi i mala crkva na mestu gde se po predanju pastiru javio anđeo i vratio ikonu Device Marije u drvo gde se ona i nalazila.

Nakon razgledanja glavne crkve, sveštenik nas je sproveo do donje crkve. Ključ kojim otvaraju vrata je veličine skoro 30cm, kao iz filmova Hari Potera. Pokušala sam da fotografišem sveštenika sa tim ključem, ali mi je istovremno bilo neprijatno da slikam direktno. Ispod glavne crkve, u ovoj manjoj nalaze se voštane figure beba, ruku, nogu u prirodnoj veličini, koje deluju sablasno. Nažalost sveštenik je pričao isključivo na grčkom i mi nismo razumele šta te figure predstavljaju.

dsc06517.jpg
dsc06526.jpg
Mirtidion
Idući zemljanim putem, zаpаdno od mаnаstirа Mirtidiotisа, nаići ćete na mаlu crkvu Agios Nikolаs O Krаssаs, koja je premа predаnju izgrаđenа od zemlje pomešаne sа vinom.
Mi smo krenule na suprotnu stranu ka plaži Limnaria, jer je spoljna temperatura vazduha od 50-ak stepeni zahtevala predah u vidu kupanja. Do plaže vodi loš zemljani put dužine 2-3km. Kada smo tamo stigle sačekalo nas je smetlište. Opet se vraćamo na priču o ljudskoj nemarnosti, s tim da se ovde nalazi i mala ribarska luka, te ima dosta katrana i ostalih tvorevina od čamaca.
dsc06542.jpg
Limnaria
Na brdu iznad manastira nalazi se stavros – veliki krst. Odatle se pruža fenomenalan pogled na Mirtidion.
dsc06546.jpg
Stavros
Krećemo se ka Milopotamosu, predelu gde se nalaze vodopadi Fonisa, kao i stare vodenice. Postoji ukupno 23 vodenice, аli sаmo 3 su dobro očuvаne do dаnаšnjih dаnа. Sve pripаdаju privаtnim vlаsnicimа. Nаziv selа Milopotаmos znači „rekа mlinovа“. Osim u području oko Milopotаmosa, mlinovi ovog tipа mogu se nаći i u dolini Ocheles (10 mlinovа), klisuri Tsаkonаs kod Mitаte i Kаrаvаs dolini u blizini Agiа Pelаgie.
Na centralnom trgu nalazi se taverna Platanos u kojoj smo kasnije napravile predah. Odatle se pruža pogled na izvore Kamari. Do samog izvora spušta se stepenicama, a crkva ostaje sa desne strane. Produživši kroz tunel još koji metar došle smo do taverne To Kamari gde smo uživale u pogledu na potok i patke koje se u njemu brćkaju, kao i na platane iznad taverne Platanos.
U selu postoji znak za vodopade Fonisa, pa nam je sledeće odredište bio upravo on. Preko kamenog, grmljem obraslog mosta prelazimo na drugu stranu rečice, čiji tok nastavljamo da pratimo i idemo ka vodenicama. Priroda je ovde bila veoma darežljiva. Nagledale smo se raznolikog drveća, cveća, stabala i grmlja. Hodajući stižemo do botaničke bašte, u sred te džungle, gde je na nekim biljkama označen naziv vrste. Pored reke se nalazi kamena oronula kućica i mi prepostavismo da je to ta vodenica. Moguće da se usput nalazi još koji vodopad i vodenica, međutim nismo nastavile dalje.
dsc06598.jpg
dsc06609.jpg
dsc06610.jpg
dsc06619.jpg
dsc06627.jpg
Vratismo se do vodopad. Kao i uvek na ovakvim mestima vrvilo je od ljudi koji su se u njemu kupali. Sačekala sam da se malo rasčisti, pa sam i sama uskočila u jezerce. Voda je bila  brrrr, a osećaj neverovatan, posebno kada sam se približila samom vodopadu.
dsc06635.jpg
dsc06681.jpg
dsc06680.jpg
Fonisa
Crkva Panagia Orfani uklesana je u steni. Ikonа Bogorodice pod nаdimkom „Orfаni“, što znači siroče, pronаđena je u ovoj pećini, a praznik se obeležаvа 15. аvgustа. Stižemo do crkve.
dsc06696.jpg
dsc06708.jpg
Odatle se nastavlja loš zemljani put do parkinga iznad plaže Kalami. Na putokazu piše da do plaže ima 300m. Ali ne rekoše kakvih 300m. Krećemo u spust, sve sa japankama i punom opremom za plažu… U početku je staza podnošljiva, malo više izrovana, ali uz pažnju pa čak i u japankama, može deonica da se savlada…
Tada se Kalami pojavljuje pred nama u punoj snazi.
dsc06726.jpg
Odavde put već počinje da se „strmoglavljuje“. Stojimo na ivici stene, a dole ponor. Krenem pogrešnim putem, dođem do sledeće ivice i vidim da nema dalje. Pogledam na plažu. Na njoj porodica sa dvoje male dece. Kažem sebi, puta ima… ali gde je…? Vraćam se na suprotnu stranu i dolazim do dela sa kog treba da se spusti, ali prislanjajući se na stene, pa možda malo i poskoči… Obožavam ovakve predele, karakter mi je takav da prosto traži adrenalin, ali… mojoj drugarici se sve prevrnulo u stomaku… da ne bi one dece koja su krenula da se penju nazad, osta ona na toj steni, bez spuštanja na plažu… 😄 Međutim, tu ne beše kraj… spuštajući se i gledajući da se ne survamo u sunovrat, nailazimo na stenu gde stoji vezan debeli kanap kojim mora da se spusti, a kasnije i uspenje natrag.
Siđosmo… nekako… drugarica mi sva nezadovoljna saopštava da je rizikovala život, a meni ono plavetnilo ne izbija iz glave… 😁
Suma sumarum… plaža je predivna, divlja. Za one koji vole ovakav tip istraživanja, nadoknadiće dozu adrenalina. Međutim, ako se plašite visine, ako mislite da ćete se okliznuti ili nemate dovoljno snage da se posle uspenjete nazad, nemojte ići… na net-u pogledajte fotografije Kalami… i… neka ostane na tome… 😀

Poslušajte savet i ako odlučite da odete na plažu, obavezno obujete adekvatnu obuću, patike ili nešto slično. Opremite se dovoljnom količinom vode i nosite što manje stvari… bez suncobrana, gomili torbi i sličnog jer je zaista problematično vući sve to sa sobom. Nagibi su takvi da pri penjanju sve to zapinje o noge, povlači vas na dole i smeta. Za mene Kalami je definitivno najlepša plaža ostrva, ali istovremeno i najnepristupačnija.

dsc06735.jpg
dsc06745.jpg
dsc06732.jpg
Kalami
Kasnije se na plaži pojavio čamac sa još dvoje Robinsona, zatim je sišla grupica od četvoro prijatelja, pa još jedan par, te uz dvoje ljudi i nas koje smo već bile na plaži, ispade da je najnepristupačnija plaža na ostrvu najviše i posećena… 😏
U dolasku na plažu, dok smo se spuštale kamenom stazom, u pećini visoko iznad, ugledah momka koji je sedeo u hladu i pio mleko… Rekoh drugarici: „Pogledaj gore, imamo i pećinske ljude“… tako smo se mi smejale i smejale… dok ga koji sat kasnije nismo srele na jednom drugom mestu…
Nakon što smo se popele nazad, a bilo je lakše nego što smo mislile da hoće, krećemo ka pećini Agia Sofia. Pre toga prolazimo kroz stari venecijanski grad – utvrđenje Kato Horu. Na ulasku se nalazi krilati lav Svetog Marka, simbol Mletačke republike poznatiji kao Serenissima. U utvrđenju se nalazi veći broj crkava koje su sada nažalost uglavnom ruševine.
dsc06776.jpg
dsc06831.jpg
dsc06780.jpg
dsc06804.jpg
dsc06817.jpg
dsc06827.jpg
Kato Hora
Vraćamo se na glavni put i putujemo ka Limnionasu. Pratimo znak za pećinu i stižemo iznad parkinga. Nakon toga do ulaza pešaka ima 100 m. Kada smo mi stigle bilo je 18:20h, a pećina radi od 11h do 18h. Ulaz je za odrasle 5 EUR, dok je za decu 2 EUR. Kažem, hajde da se ipak spustimo, možda je neko ostao dole duže. Svakako sutradan nismo imale u planu da ponovo idemo na ovu stranu. Siđosmo nas dve, kad pećina stoji otvorena… na ulazu nema nikog… samo spremni žuti šlemovi… osvetljeno je… Rekoh: „Hello“… niko se ne odaziva… i mi uđosmo… doduše bez šlema… 😏 Par metara od ulaza, unutar pećine, nalazi se crkvica. Nadalje se prostire dvorana sa spletom hodnika, jezercima, stalagmitima i stalaktitima.
Taman smo mislile da zađemo dublje u pećinu, kad začusmo glasove. Pred nama se stvori „pećinko“, njegova devojka, i dvoje sredovečnih ljudi, kako se vraćaju iz pećine. Tu nam se baš ovaj pećinko sa plaže Kalami obrati, rekavši kako su oni sklonili katanac, upalili svetla i obišli pećinu. Sačekaće nas da završimo obilazak, kako bi pogasio sve to i podesio kao da nikog nije bilo unutra. Promrmljah: „Znači obili ste pećinu i crkvu“. On se samo nasmeja… Drugarica ostade da čuva stražu, plašeći se da nas ne zatvore… 😂 dok sam ja nastavila da šetam i istražujem. Pećina je zaista interesantna i ne treba je propustiti.
dsc06837.jpg
dsc06843.jpg
dsc06874.jpg
Agia Sofia
Vratih se iz pohoda. Pećinko namesti sve kao da nikog nije bilo, drugarica bi srećna jer nas nisu zatvorili, te ne dobismo i mi status pećinskih ljudi, zahvalih se na tome što nam je uštedeo vreme i novac za kartu, pa krenusmo dalje.
Opšte informacije o pećini:

Nаlаzi se zаpаdno od selа Milopotаmos nа nаdmorskoj visini od 50 m u mаlom zаlivu Kokаlа. Prvi ljudi koji su pokаzаli interesovаnje za pećinu su Joаnis Petrocheilos i njegovа suprugа Anа. 1955. godine, Anа Petrocheilos u znаk sećаnjа nа njenog pokojnog suprugа zаvršila je istrаživаnje pećine svojim uređаjima i mаpirаla ju je. Mаla kаpela Agiа Sofiа sа svojim drvenim hrаmom skrivа vrlo dobro očuvаne freske iz XVIII vekа. Oblаst je dostupna za jаvnost duž 200 metаrа, gde posetioci mogu dа posmаtrаju stаlаgmite i stаlаktite kroz mrežu sobа i mаlih koridorа. Prosečna temperаtura u pećini je 17 ° C, a vlаžnost vаzduhа dostiže 75%.

spilaiomylmap.jpg
Stižemo na plažu Limnionas. Sa leve strane plaže se nalazi crkva Agios Nikolaos. Na plaži postoji snack bar i ima prirodnog hlada.
dsc06889.jpg
Limnionas
Sunce je već bilo podosta nisko, kad krenusmo da pronađemo prirodni zeleni bazen. Informaciju o bazenu sam sasvim slučajno pronašla na jednom sajtu Kitire za hiking. Videla slike, oduševila se i rekla sebi: „To moram videti i tu se kupati.“ Bazen je nastao na nivou malo izdignutom od mora. Kada su veći talasi, bazen se napuni vodom. Boja vode je zelenkasta i zaista na slici izgleda i više nego lepo.
Krenusmo nas dve da pratimo oznake za put M2 (pešačka ruta, obeležena kolcima), prolazeći pored crkve Agios Nikolas. Naravno, bez vode i patika, kao i eventualno neke trenerke, štapa u slučaju zmija… Mislim se… šta je to za nas… ko još u XXI veku nosi ta pomagala… ma možemo mi to, pogotovo u japankama… Srećom pa nismo krenule bose i u kupaćem kostimu… 😏 Znam, malo sam ironična, da… ali kad biste videli kakav je to teren, rekli biste da nas je verovatno sunce udarilo u glavu pa se odlučismo na ovakav korak… što možda i nije daleko od istine…
Teren je kombinacija kamenja, krupnog, sitnog, oštrog, zatim stena i različitih vrsta bodljikavog grmlja i biljaka. I tako… hodale smo nas dve i hodale, trudile se da vidimo svaki sledeći kolac, da izbegavamo kamenje i trnje. Kada smo stigle do litice gde talasi razbijaju stene oko nje, videh da se naša ruta (čije sam oznake pritom izgubila) seče sa rutom M5. Ništa mi ne bi jasno, ali pošto je mrak već počeo da pada, a trebalo se i vratiti, morale smo da odustanemo. Tako se Trnove Ružice nakon 2km vratiše nazad, ožednele, izbodene i sa ogrebotinama od kamenja. Šta da kažem, osim – potpuni fijasko… 😏 Vredelo bi da smo bar pronašle bazen, ali avaj… Bazen se nalazio tačno iza sledećeg uzvišenja, kao što sam i pretpostavila, ali u japankama prolaz do tamo je nažalost bio samo misaona imenica…

dsc06884.jpg

A ovako je sve trebalo da izgleda… Magični bazen
Tako je ovaj dan bio potpuno čudan… počevši od manastira Mirtidia i voštanih beba, ruku, nogu, sveštenika sa ključem Hari Potera,“ rizikovanja života“ spuštajući se na plažu Kalami, obijanja pećine od strane pećinka i kao šlag na tortu, šetnje po trnju do prirodnog bazena po „autoputu“ M2… 😄 Toliko čudan, da smo veče provele na terasi, osluškujući kako se vetar polako rashuktava, očekujući sutrašnji dan…

Dan peti…

Sviće vetrovito jutro. Krećemo na plažu Kaladi. Da vas ne zbuni naziv. Ne, nismo pošle na KalaMi (ona divna teško dostupna plaža od juče), nego na KalaDi, koja se nalazi na istočnoj strani i koja predstavlja najpoznatiju i jednu od najlepših plaža Kitire.
Do plaže vode putokazi, a prolazi se pored dve crkvice Agia Kiriaki i Agia Minas, Na plažu se silazi uređenim stepenicama. Sastoji se od tri uvale, centralne na koju se silazi, leve na kojoj ima prirodnog hlada koji pravi stena i desnog gde se nalazi i manja pećina. Plaža je posećena, jer je i najpoznatija. Na plaži je duvao razjarujuć vetar, koji je pretio da nas lagano otkotrlja.
dsc06913.jpg
Suncobran zaboravite, ukoliko su dani jakog vetra. Talasi su bili poveći. Što je vreme odmicalo sve više i više su se povećavali. Talasi mi ne smetaju, osim što ne mogu opušteno da plivam. Čekajući jedan u plićaku, odvalila sam se o dno i zaradila malo veću modricu na nozi, koja verujte i boli. 😊
Nismo dugo ostale na plaži. Niti je prijatno, niti ima svrhe. Jedino dobro je, što naizgled nije bilo vruće, zbog vetra koji je duvao. Međutim temperatura je bila skoro pa ista, niža za samo par stepeni… Iz tog razloga na plaži nije bilo mnogo ljudi, verovatno su svi tražili one na kojima vetar duva u leđa i tera talase od obale. Dakle, one sa zapadne strane ili pak neke u zalivu.
dsc06984.jpg
dsc06987.jpg
Kaladi
Odmah nakon ove plaže se nalazi plaža Limni. Kažu da je nudisti vole, u šta smo se uverile čim smo kročile na nju. Od dvoje ljudi na plaži, jedan je bio potpuni nudista, drugi polu… sa velikom naznakom za pravog nudistu… Mislim da smo samo mi remetile tu nudističku idilu… Nemojte se iznenaditi ako i na ostalim plažama vidite pokojeg nudistu. Ljudi se opuste, misle sami su… ali kad vide da ima pridošlica, odmah nabace nešto na sebe… 😀
Plaža je ogromna, dugačka. Do nje se dolazi zemljanim putem kroz šumarak. Hladovine ima u tom šumarku. Sa desne strane plaže prostire se ogromna pećina, a sa leve se nalaze stene sa ljudskim obličjima, tačnije tako su formirane kao da je neko isklesao ljudsko lice na njima.
dsc07001.jpg
dsc07010.jpg
Limni
Između stena postoje uski prolazi kroz koje se može preplivati na susednu plažu Paleopoli, koja je najduža plaža na Kitiri. Na njoj ima suncobrana, i jedan snack bar na samom putu. Plaža je lako dostupna i nalazi se pored glavnog puta za Avlemonas. Iza se nalaze ostaci iskopina prvog grada i luke na Kitiri – Skandie. Ovde se nalazi i taverna Skandia, za koju kažu da je jedna od najboljih na ostrvu. Mi nismo svraćale, jer nam se nije uklopilo, ali verujem da nećete pogrešiti ako se ovde ugostite.
dsc07092.jpg
Paleopoli
Avlemonas je malo selo pre rta Mothonaio, koje ima minijaturnu plažu, ako je možemo uopšte tako i nazvati, ali je vrlo živopisan i fotogeničan. U selu postoji nekoliko taverni, par smeštajnih jedinica, a tu je i mala luka na kraju mesta. Stazom koja vodi uz rt u dužini od pola kilometara, može se stići do svetionika. U blizini se nalazi i venecijanska tvrđavica.
dsc07041.jpg
dsc07053.jpg
dsc07076.jpg
dsc07082.jpg
Avlemonas
Nastavljamo ka Diakoftiju. Ovaj prizor smo već videle po dolasku na Kitiru, ali sada stajemo na putu iznad mesta i upijamo svaki delić plavetnila…
dsc07099.jpg
dsc07096.jpg
dsc07108.jpg
dsc07129.jpg
Diakofti
Odlučujemo se za tavernu Zefyros i predah u vidu laganog lokalnog belog vina. Biramo beli sto sa istim takvim drvenim stolicama. Nogama dodirujemo sitan beli pesak i uposlismo čulo vida i mirisa maldivskim plavetnilom oko nas.
dsc07121.jpg
dsc07137.jpg
Zefyros
U taverni smo se raspitale za pećinu Chousti, koja je otkrivena pre par godina. Ova podzemna pećina nije velika, ali predstavlja arheološko nalazište gde su pronađeni tragovi života i predmeti iz perioda 4000. godine PNE. Konobar iz Zefyros-a nam je rekao da je pećina neobezbeđena, da ne puštamo muziku zbog mogućnosti odrona, da vodimo računa gde stajemo jer je neosvetljeno. Pećina nije uočljiva iz prostog razloga što se kroz otvor na površini ulazi u podzemlje. Iznad jedne od rupa postavljena je skalamerija u vidu krana, pa ona može biti orjentir. Fotografišući iznad tog otvora u ruci sam držala ključ od auta i foto aparat. Naravno, nešto je moralo ispasti… 😏 Srećom ili ne, bio je to ključ, koji sam među nekim (ovaj put) nebockajućim zelenilom, uspela relativno brzo da pronađem…
dsc07156.jpg
Chousti
U povratku iz Diakoftija razmišljamo da li da krenemo ka crkvi Agios Georgios koja se nalazi na brdu iznad gradića sa pogledom na Avlemonas ili ka manastiru Agia Moni koji je na suprotnom kraju, takođe na brdu iznad. Međutim, put do crkve je ceo neasfaltiran, vrlo strm u dužini od 3,5km, pa ipak odlučujemo da preskočimo odlazak. Iz ove crkvice na brdu prenete su freske u muzej Kato Livadi. Neki delovi crkve, kao što je pod, datiraju iz VI veka. On se nalazi u muzeju, gde nažalost nije bilo dozvoljeno fotografisanje.
Stižemo do manastira Agia Moni i ostajemo bez daha. Ta tišina, vazduh i pogled su neprocenjivi. Definitivno mi je jasno zašto se manastiri prave na ovakvim mestima, gde u miru možete oslušnuti svoje misli i gde vam ništa ne može odvući pažnju. Zdanje se sastoji od glavne crkve, konačišta, pomoćnih prostorija, visokog zvonika i dvorišta.
dsc07179.jpg
dsc07182.jpg
Nastojnik koji nas je sačekao na vratima je bio vrlo predusretljiv. Dozvolio nam je da napravimo jednu fotografiju, iako slikanje nije dozvoljeno. Kada smo završile sa obilaskom jednog dela, sproveo nas je u drugi i pokazao nam put za toranj gde se vetar zdušno trudio da obori sve što mu se nađe na putu. Otključao nam je vrata koja vode ka vidikovcu, odakle puca pogled na Diakofti, a zatim nas ponudio ratlukom i vodom i na rusko – grčkom nam objasnio da je sada ovo njegov dom, da mu je ime Mihalis i da je iz Moldavije. Zamolio nas je da se upišemo u knjigu posetilaca, da ostavimo posvetu i obavezno naznačimo da smo iz Srbije. Bio je fasciniran, jer za nekoliko godina koliko je on tu, manastir nije posetio niko iz Srbije. Zahvalile smo se Mihalisu i Izašle očarane punog srca.
dsc07208.jpg
dsc07224.jpg
dsc07213.jpg
dsc07223.jpg
Mihalis
Mаnаstir Agiа Moni nаlаzi se istočno od Hore u brdimа iznаd Diаkoftija. 23. septembrа 1767. godine pаstir po imenu Viаros nаlаzi ikonu Bogorodice u grmu. Na tom mestu se gradi ovaj manastir. U 19. veku mаnаstir je renovirаn i proširen. Veličаnstveni crkveni torаnj sаgrаđen je 1848. godine. Iz dvorištа mаnаstirа pruža se prelep pogled nа istočnu obаlu Kitire, kаo i na Peleopoli dolinu. Sа zаdnje strаne mаnаstirа možete videti Diаkofti i rt Mаleаs.
Sledeća stanica nam je selo Mitata. Dok smo se vrtele po selu u krug, videle smo glavni trg sa oronulom crkvom, kao i tavernom iz koje se pruža odličan pogled na unutrašnjost ostrva. Taverna se zove Mihalis, a na sred „kružnog toka“ se nalazi bunar.
dsc07235.jpg
Mitata
Nastavljamo ka selu Viaradika. Sa leve strane puta nalazi se izvor. U samom selu Viaradika postoji još jedan izvor, a u Mitati crna pećina do koje se takođe organizuju pešačke rute, pa ako želite možete se raspitati kod meštana kako doći do nje. Nadam se da ćete imati sreće i razumeti ih, jer i pored velike želje da vam pomognu, objašnjenja su im slabija strana. Obično smo se na osnovu njihovog: „Vozi pravo, pa skreni desno“, pitali koje desno… prvo, ili pedeset i prvo i gde sada… 😉
Da ne biste promašili izvor vozite sporije, otvorite prozor i osluškujte vodu. Kada čujete šum, stanite, i popnite se belim stepenicama do terase sa izvorom.
dsc07244.jpg
Viaradika
U Mitati se nalazi i crkva Panagia Spiliotisa (svetac zaštitnik pećina), a ako se na Kitiri zateknete u avgustu mesecu, nemojte propustiti festival vina u Mitati. Ja svakako ne bih.
Veče provodimo u predivnoj Hori, šetajući uskim ulicama i razgovarajući sa meštanima. Ono što vam svakako mogu preporučiti da probate, a ako želite delić Kitire da ponesete sa sobom, onda i kupite liker faturada. Pravi se od tsipoure (domaća rakija), cimeta i karanfilića. U prodavnici Stavros, koja se nalazi na vrhu glavne ulice možete degustirati faturadu, ukoliko niste imali priliku da istu pijete u nekoj od kitiranskih taverni. Napomenula bih da postoje različiti ukusi, koji se dodaju osnovnom, recimo sa jagodom, narom ili breskvom, ali je meni klasičan ukus najviše prijao. Jedan manji primerak od 200ml koštao je 4,8 EUR. Takođe, u ovoj radnji možete kupiti i domaće kolačiće, slatko, med, maslinovo ulje, i još gro zanimljivih proizvoda.
dsc07267.jpg
dsc07272.jpg
dsc07284.jpg
Hora
Dan šesti…

Promalja se novo jutro na Kitiri, isto kao prethodno, uz vetar koji neprestano duva. Sedimo na terasi i vadimo trnje iz stopala koje smo zaradile šetajući nepripremljene po bodljikavom terenu do magičnog bazena, dva dana ranije. Završivši sa „operacijom“ odlazimo na doručak, nakon čega polako krećemo ka severu ostrva. Uz par plaža na severozapadu do kojih nismo uspele da stignemo, sa ovim severnim bi obilazak ostrva bio kompletiran, uz još jedan dan kao bonus, koji nam ostaje da utvrdimo gradivo.

Prva stanica nam je selo Arei i crkva Agios Petros. Iz ove crkve su prenete freske iz XIII veka takođe u muzej u Kato Livadi.
dsc07296.jpg
dsc07315.jpg
Agios Petros
Skrećemo ka selu Karavas, jer nas tamo čekaju izvori Amir Ali i Portokalia. Kada smo krenule da pratimo putokaz za Amir Ali, već smo se našle u preuskim ulicama sela Karavas. Od taverne smo lagano pešaka krenule uz rečicu do izvora Portokalia. Usput smo sretale raznolike leptire i viline konjice, koji su uživali u ovakvom okruženju. Videsmo i par gusaka koje su se brćkale u potoku. Stigle smo do izvora.
dsc07376.jpg
dsc07341.jpg
Portokalia
Na povratku smo prošle i pored izvora Amir Ali, koji nisu izgledali reprezentativno, iz prostog razloga što su isti gotovo presušili. U okolini se nalaze još dva izvora na istoj reci, Keramari i Krioneri.
Krećemo ka plaži Furni. Do nje se dolazi neasfaltiranim putem dužine 2km. Na plaži se nalazi kafe bar Good old days, koji se reklamira putem flajera koje možete uzeti u bilo kom marketu. Kažu da se tu održavaju i svirke. Mi nismo videle bend… što ne znači da se možda uveče plaža ne pretvara u klub… Talasi su bili ogromni i jaki, u odnosu na ostale dane i ostale plaže. Nije bilo moguće plivati, a i trava se kovitlala u plićaku. Okupala sam se samo jednom, te odlučila da uživam u dobro rashlađenom vinu koje sam vešto spakovala u rashladnu torbu.
dsc07402.jpg
dsc07417.jpg
Furni
Nije bilo svrhe ostajati, jer je plaža na severoistočnom delu, a vetar je baš bio uporan sa te istočne strane, pa smo se uputile ka Platia Amos. Plaža je klasična polugradska, ali kupača nije bilo. Ipak su vetar i talasi učinili svoje.
dsc07428.jpg
Platia Amos
Nastavljamo ka plaži Agios Nikolaos, gde se nalazi istoimena crkva, a iznad koje je smešten jedan od najvećih svetionika u Grčkoj, svetionik Mudari na rtu Spatji. Sagradili su ga Britanci 1957. godine i visok je 25m. Iza svetionika na rtu se nalazi britanska građevina ostala iz II svetskog rata.
Velikom dužinom od Platie Amos do Agios Nikolaos vodi zemljani put, koji seče put ka svetioniku. Sa plaže se vidi svetionik, ali bi put do njega odatle bio trnovit. Zato je moj predlog: odmorite na plaži, a u povratku dođite do račvanja, pa nastavite pešaka ka svetioniku. Imaćete, sigurna sam, lepu šetnju jer je staza utabana, a ispred vas se nalazi grandiozni svetionik.
dsc07431.jpg
dsc07458.jpg
Agios Nikolaos
Na plaži smo odmorile, završile sa ispijanjem vina, prošetale do crkve gde se nalazi još jedna uvala, pa stazom krenule do svetionika. Deonica je relativno ravna, nema mnogo umora, ali pešaka ima oko 1,5km. Trebalo nam je ovirno 40 min tamo i nazad. Kod svetionika je jako duvalo… ali je prizor divan.
dsc07493.jpg
dsc07497.jpg
dsc07499.jpg
dsc07513.jpg
Mudari
Ono što nam je na toj strani ostalo netaknuto su plaže Rutsunas, zatim Ligia i Diporos, kao i Plaka do koje se dolazi isključivo vodom. Ligia i Diporos se nalaze sa zapadne strane, osim Rutsunas koja je severnije, na vrlo nepristupačnom terenu. Do ovih plaža na mapi jesu ucrtani zemljani putevi, ali u stvarnosti je vrlo diskutabilno na šta ti putevi liče. Zato smo i imale u planu da iznajmimo terenca, ali nam se jednostavno nije posrećilo.
U prolazu svraćamo do crkve Panagia Despina, a zatim u manastir Agios Theodoros. Ovaj svetac, zaštitnik ostrva rođen je u Koroni krajem IX vekа. Njegova nаjvećа željа je bilа dа postаne monаh. 921. godine je došаo na Kitiru, kаdа je ostrvo prаktično bilo nаpušteno. Ostrvljani su zbog straha od kritskih pirаtа napustili ognjišta. Upokojio se 9. mаjа 922. godine. Unutar manastira postoji britаnska škola kojа je obnovljenа i dаnаs se koristi kаo muzej. U blizini su neki trаgovi stаrog hrаmа posvećenog Asklepiosu, bogu medicine. Manastir nije bio otvoren, jer smo stigle pre 16h, pa smo samo prošetale dvorištem istog.
dsc07534.jpg
dsc07548.jpg
Agios Theodoros
Krećemo ka Agia Elesi, manastiru na brdu iznad Livadi i Hore. Nakon toga plan je da odemo na plažu Melidoni, koju smo svaki dan spominjale, ali i preskakale, zato što smo je ostavljale kao plažu na koju ćemo otići pred kraj dana i uživati do sumraka. Međutim, do pretposlednjeg dana nama se ona nikako nije uklopila i sve nam je falio pokoji sat…
Idemo ka manastiru. Na sred puta stoje tri momka i usmeravaju na drugi put, jer se nad manastirom nadvio ogroman oblak dima. Nebo gori. Kao što već rekoh tužan prizor, koji smo mogle samo da posmatramo bez mogućnosti da išta učinimo. Odlučismo da konačno odemo na Melidoni, sporednim putem, a Agiu Elesu ostavimo za neki drugi put, u nadi da požar neće oštetiti svetinju.
dsc07550.jpg
Obvozale smo se uzduž i popreko. Na putu za plažu Melidoni (da ne zaboravimo… veoma lošem, zemljanom), se nalazi manastir Agioi Anаrgiroi. Ovаj mаnаstir je 1825. godine podigao otаc Megаlokonomosa nа lokaciji pod nаzivom „Kseroulаki“ kod selа Drimonаs. Po legendi sveštenik je pokušаvаo dа prikupi novac u cilju izgrаdnje mаnаstirа. Jednoga dаnа odlučio je dа ode u Cаrigrаd, dа trаži pomoć. Tаmo je nаišаo na pirаtа koji mu je otkrio dа skriveno blаgo leži nа plаži Melidoni nedаleko od Drimonаsa i objаsnio svešteniku kаko dа tаčno pronаđe to mesto. Po povrаtku na Kitiru sveštenik je zаistа i pronašao ćup sa drаguljima, kovаnim novcem i drugim vrednim predmetima. Od svega toga, podigao je mаnаstir, a ćup je stavio nа crkveni torаnj, kаo znаk zаhvаlnosti. U pitanju je privаtni mаnаstir koji pripаdа bilo kom potomku Megаlokonomos porodice, a koji postаne sveštenik.
dsc07579.jpg
dsc07553.jpg
Stižemo nakon još jednog lošeg puta na plažu koja ima svoj parking, kao i snack bar. Voda je bila mirna, dok je na drugoj strani ostrva suludo nastavio da divlja vetar.
dsc07572.jpg
dsc07565.jpg
Melidoni
Nakon odmora na Melidoniju krećemo ka Livadi jer se sredom u ovom selu održava pijaca na otvorenom, kao nedeljom u Potamosu. Uglavnom su prodavci isti, pa smo tako čiku iz Potamosa videli ponovo u Livadi. Prepoznaćete ga ne sumnjam…
dsc07592.jpg
Ovde srećemo Elisavet i njenog supruga gde prodaju njihove lokalne proizvode. Nakon kraćeg razgovora, odlazimo do najstarijeg hrama na ostrvu, crkvice Agios Andreas, koja datira iz X veka. Postoji tri rаzličitа nivoа fresakа: prvi nivo dаtirа iz perioda od X do XI vekа, drugi iz XIII vekа, а treći podrаzumevа vizаntijske freske iz XVI vekа. Sve one su prenete u muzej. Crkvica je oronula sa podupiračima, zatvorena, ali bitna za ostrvljane.
dsc07594.jpg
Livadi
Krećemo ka Hori da obiđemo crkvice podno tvrđave. Ovo što ćete videti nisu oblaci, nego gust dim koji je u momentima onemogućavao sunce da obavlja svoju dužnost.
dsc07660.jpg
Crkve mogu da se obiđu odvojeno od tvrđave, dakle, ne veže vas vreme.
dsc07693.jpg
dsc07679.jpg
dsc07688.jpg
dsc07692.jpg
dsc07695.jpg
Kapsali
Dan sedmi…

U vazduhu se oseća da se bliži polazak sa ostrva. Uživamo u pogledu na vinograd i slatkim poslasticama koje je Elisavet pripremila. Današnji dan smo ostavile za ponovni obilazak plaža koje su ostavile najjači utisak, a opet uslov za odabir je bio da na njima ne duva previše vetar, da se do njih može relativno normalno stići, dakle da nije neasfaltiran put, kao i da se sa željama nađemo negde na pola. Da sam se ja pitala, opet bih išla na Kalami, međutim moja drugarica za to nije htela ni da čuje… 😀 U tri dana, dva puta da rizikuje život, mnogo je… 😏

Sa terase smo bacile pogled na nebo iznad Hore. Delovalo je čisto, tačnije delovalo je kao da je jučerašnji požar lokalizovan, pa smo se uputile na vrh planine odakle je vatrena stihija krenula. Srećom manastir Agia Elesa je ostao neoštećen, ali je sve oko njega pokošeno vatrom. U ovoj crkvi takođe ne sme da se koristi foto aparat, ali smo zamolile za jednu fotografiju i ovu sam odabrala:
dsc07725.jpg
Razlog tome je upravo i priča koja prati dešavanje sa freske. Manastir svoje ime duguje ženi kojа je postаlа mučenica nа mestu gde je on zаsnovan. Elesa je bilа ćerkа Hellаdiosa, bogаtog gospodаra Peloponeza. Zbog podržavanja hrišćаnstva otac ju je izbacio iz kuće i onа se sklonila na Kitiru. Ali Hellаdios ju je nаšao i ubio nа ovoj plаnini 375. godine nаše ere. Sаdаšnji mаnаstir sаgrаđen je 1871. godine nа mestu gde je bilа ubijenа, ali nа ruševinаmа druge crkve. Agiа Elessа se slаvi svаke godine od 1. аvgustа, kаdа na Kitiri počinje običаj poznаt kаo „dve nedelje“, pred veliki praznik Gospojinu.
dsc07733.jpg
dsc07728.jpg
Nakon manastira krećemo na Komponadu. Sačekuje nas ono prepoznatljivo „jonsko plavo“, iako je ova plaža na Egejskom moru. 😏
dsc07829.jpg
dsc07746.jpg
dsc07790.jpg
dsc07830.jpg
Komponada
Nakon Komponade krećemo ka Kapsaliju, sa idejom da odemo na Sparagario. Prolazeći pored muzeja u Kato Livadi videsmo da su vrata odškrinuta, pa odlučismo da okušamo sreću. Pustili su nas da uđemo. Kao što sam napomenula karta je 2 EUR, ali vredi svaki cent. Muzej je mali, samo jedna prostorija, ali freske su fascinantne.
Najstariji radovi su iz VI veka, pa iz X veka, a najbrojniji su oni iz perioda od XIII do XV veka. Još neke od crkvica odakle su prenete freske su Agios Ioannis kod Potamosa, Agios Nikolaos kod Milopotamosa, Agios Petros kod sela Arei, Agios Dimitros u selu Purko, Agios Georgios iznad Diakofti i iz crkvi iz Paleohore. Tu se nalaze i dva svećnjaka iz ranog XVIII veka, a freske su rađene posebnom tehnikom i tačno se vidi razlika u slikanju, između vekova i umetnika.
dsc07831.jpg
dsc07844.jpg
dsc07859.jpg
Krenula sam u šetnju oko plaže, po kanjonu i puteljku iznad, kako bih nabrala semprevivu. Kako ovaj divlji cvet raste na padinama, jedino mi je ostalo da se pentram po stenama ne bi li dohvatila pokoji cvetak. I uspela sam… nije da je to bio baš veliki buket, ali odakle sam ih dohvatala dobro je da sam i toliko uspela da uberem. Cvet je stajao u kolima bez vode, tako stigao do Beograda, a i dalje ima isti oblik, istu živost i svežinu. Ne zove se džaba „život zauvek“… 😉
dsc07870.jpg
dsc07880.jpg
Sparagario
Crkva do koje smo već pokušale da stignemo je Agios Ioannis o krimno. S obzirom na to da smo sada dobro proučile radno vreme, krećemo ka steni u kojoj je uklesana crkva. Na vratima nas je sačekao volonter koji nas je sproveo do gornje crkve sa pećinom. Predanje kaže da je u toj pećini Sveti Jovan počeo pisanje Jevanđelja. Ispod glavne crkve se nalazi ćelija sa dve sobe i kuhinjom koja je sagrađena pre 500 godina i u kojoj je živelo do 6 monaha. Gornja crkva je minijaturna, sa jednim prozorom i spletom od dva tunela u kojima se nalazi grnčarija. Na ulazu se nalazi natpis monaha Ioannikiosa iz 1725. godine kada je crkva obnovljena. Tokom XVII veka kompleks se sastojao od dve crkve, gornje u pećini koja je nosila naziv Sveti Jovan Bogoslov (Agios Ioannis Theologos) i donje koja je sada ruinirana, a nosila je naziv Sveti Jovan Krstitelj (Agios Ioannis Baptist). U XVIII veku je pećina sa crkvom preinačena u naziv Agios Ioannis Baptist.
dsc07905.jpg
dsc07914.jpg
dsc07900.jpg
dsc07918.jpg
dsc07255.jpg
Kako nam je Hora u blizini, gre’ota je ne svratiti po ko zna koji put. Šetamo gradićem koji je danju pust. Neke radnje ne rade, a i što bi, kad nemaju kome da prodaju svoje proizvode…
dsc07925.jpg
dsc07939.jpg
dsc07957.jpg
Hora
Crkvа Estаvromenos – Mitropolitska crkvа sаgrаđenа je 1660. godine nа ruševinаmа drugog hrаmа od strаne episkopа Kitire, Philotheos Dаrmаrosa. Nа ulаzu u crkvu je pločica sa nаtpisom koja ukаzuje dа je zgrаdа pripаdаla Dаrmаros porodici. Nаtpis nosi i grb porodice. Crkvа Estаvromenos je posvećenа dаnu rаspećа i dаn njene proslаve je Veliki petаk. Tokom 40 dаnа koji prethode Uskrsu ikonа Bogorodice Mirtidiotisа je smeštena unutаr Estаvromenos crkve nа posebnom postolju koje je napravio 1806. godine umetnik sа Zаkintosa.
dsc07959.jpg
Estavromenos
Dan osmi…

Došao je dan polaska. Da sam bila u mogućnosti, ostala bih još mesec dana minimum, ali nažalost imale smo već isplaniran obilazak Elafonisosa, Monemvasije i Manija, pa nije bilo moguće produžavati Kitiru. Odlazimo na doručak i pozdravljamo se sa Elisavet. Kod nje smo kupile maslinovo ulje sa začinskim biljem i belim lukom (iz Grčke se bez ovoga ne vraćam nijedne godine). Kod Elisavet mi je bilo najjednostavnije i najsigurnije, jer smo sedam dana jele njene proizvode i malo je reći uživale. Cena maslinovog ulje je 4 EUR, 500ml, a običnog takođe od 500ml 3,5 EUR. Nisam se raspitivala koliko su odlični džemovi, med i ostale đakonije, ali znam da su sapuni od maslina 2 EUR.

Mašemo Kalamosu, Vilana studios i udaljavamo se od Hore. Svraćamo na Kaladi, kako bi do polaska ferry-ja još malo uživale u čarima Kitire. Trajekt polazi u 12:45h i do podneva se još malo brćkamo na mirnoj plaži.
dsc07980.jpg
dsc07984.jpg
Kaladi
Stižemo u luku Diakofti, kupujemo karte, koje nije neophodno rezervisati i smeštamo se polako na trajekt. Čekamo da kapetan upali motore i polako napuštamo ostrvo…
Dolazak na ostrvo
 
Na Kitiru možete doći kolima ili avionom (Olympic air) iz Atine. Kada se uzme u obzir, koliko vremena ovakav put iziskuje, kao i koliko novca treba za gorivo, karte za ferry i nadasve putarine (ukupno 14 naplatnih rampi samo u Grčkoj), možda dolazak na ostvro avionom i nije loša ideja.
Ferry Porfyrousa vozi iz Neapolija svaki dan u sezoni, uglavnom u 10h i 15:30h, zatim Lane Lines Vitsentzos Kornaros ferry iz Gitia ide samo četvrtkom u 15h, kao i iz Monemvasije ili iz Pireja. Ferry iz Neapolija plovi 1:15h, iz Gitija 2:20h, iz Pireja oko 5h-7h, i iz Monemvasije oko 2h.
Nama je najviše odgovarao trajekt iz Neapolija. Savetujem da unapred rezervišete karte, pogotovo ako idete u avgustu, jer se zna da je tada najezda Grka koji idu na odmor, kao i Italijana. Rezervaciju sam izvršila u agenciji Vatika buy u Neapoliju koja je jedina ovlašćena za prodaju karata za trajekt Porfirusa. Nalazi se na uglu ulice Akti Voion (glavna ulica pored mora) i Gorgopotamou (seče je pod pravim uglom). Rezervacija se ne naplaćuje, što su mi naveli i u mail-u koji sam dobila od njih, već se karte preuzimaju direktno na licu mesta, kada se i plaćaju, uz napomenu da dođete 1h pre planiranog polaska ferry-a zbog ukrcavanja. Mail na koji ih možete kontaktirati je tickettokythera@gmai.comDovoljno je da im pošaljete osnovne informacija kao što su ime, prezime, broj registarskih oznaka, dužinu vozila, datum i vreme kada putujete. Nakon urađene rezervacije oni vam dostave kod, vi odštampate prepisku i sa tim papirom preuzimate karte kada za to dođe vreme.
Trajekt Porfirusa koji nas je sačekao u luci u Neapoliju je iz tri nivoa za automobile. Mi smo spušteni platformom na prvi nivo u potpalublje i pri iskrcavanju smo izašli pretposlednji. Savetujem da odete na gornji treći nivo ili da sačekate da se popuni prvi, budući da iz njega možete izaći tek kada se isprazni ceo trajekt. Ako imate vremena i želje da čekate, onda se spustite platformom, deluje zanimljivo. U vreme kada sam ja putovala, ceo drugi nivo je bio popunjen šleperima, kamionima i autobusom. Smestite se na deck-u i uživajte posmatrajući Elafonisos, pa potom i istočnu obalu Kitire, pored kojih polako plovite.

Mapa Kitire. Mi smo u smeštaju imali kartu, a i manje izdanje smo uzeli u super marketu u Tsikalariji.

kithiramap.jpg
 
Hrana
Kitiranski specijaliteti i ono što je specifično samo za ovo podneblje su faturada liker, vrehtoladea, tsipoura, zatim razni sirevi u maslinovom ulju, kao i domaće sorte vina.
O faturadi sam već pisala, radi se o likeru koji se pravi od tsipure (domaće rakije), cimeta i karanfilića.
Vrehtoladea je kitiranski dvopek sа svežim sosom od pаrаdаjzа i fetа sirom, koji preporučuju da se proba u Kaleris taverni u Agia Pelagiji.
Vino se prizvodi u manjim količinama uglavnom za sopstvene potrebe. Postoje dve glavne sorte od kojih se ono pravi: aricaras (crveno) i petrolanos (belo). Ostale sorte su tokoumaki i roditis.
Tradicionalni sirevi su kefalotyri, myzithra and anthotyro.
Gaji se divlja kruška, masline, smokve i bademi, pa od svega ovoga možete pronaći džemove i ostale poslastice, a od maslina znate već, ulje, sapune, i slično…
Pečeni hleb, koji je natopljen maslinovim uljem zovu tiganopsomo. Uglavnom ćete ga dobiti svuda kao predjelo. Znate onu grčku kulturu za uzimanje kojeg eura više… 😏
Prvo veče smo odlučile da svratimo u tavernu Filio (kasnije smo ustanovile da je ova taverna zaslužila 5 zvezdica na našoj listi) koja se nalazi u selu Kalamos. Nismo htele mnogo da vozimo, a taverna je bila udaljena na minut kolima, pa smo često ovde večerale. Ispred taverne je veliki parking i kao što sam već napomenula ona je uvek puna. Radno vreme je od 16-00h.
dsc05429.jpg
dsc05424.jpg
Sledeće veče odlučujemo da odemo u tavernu Belvedere u Hori, sa prelepim pogledom na tvrđavu. Naravno svi se trude da zauzmu mesto u prvom redu do ograde, kako bi uživali u prizoru. Iako je ovo italijanski restoran, imaju i “mesnati meni”. 😀
dsc05927.jpg
Treće veče odlazimo u Kapsali i tri puta špartamo glavnim šetalištem u potrazi za nekom tavernom. Jedina taverna gde je bilo krcato je O Magos na kraju šetališta kod luke, ali se nama nije jela riba, a ovo je riblja taverna. Još jedna “taverna” Dopo pizza za koju bih pre rekla da je neka vrsta brze hrane (imaju i isporuku pizza), nije bila primamljiva. Na početku šetališta se nalazi još jedna taverna koja se zove Hydragogio, ali smo i nju preskočile i otišle u provereni Filio.
Tamo smo jedva našle sto. Kako je ovo porodična tavrna, poslužila nas je devojčica od šest godina, rekla bih jedna od ćerki vlasnice. Tačnije dete nam je donelo hleb i vodu, a kasnije su usluživanje preuzele iskusne sestre. 😀
Sledeći restoran koji smo proverile je Platanas u Milopotamosu, sa pogledom na izvore Kamari i patke koje se u njemu brćkaju.
dsc06767.jpg
dsc06771.jpg
Na redu je taverna Zefyros. Najlepše okruženje i ambijent. Nalazi se na plaži Diakoftija. Pogled je na ostrvo Prasonisi i potopljen brod Nordland. Ovde nismo mogle da odolimo pa smo ipak jele morsku hranu, lignje, vino, a probale smo odličnu lokalnu fetu sa medom.
dsc07126.jpg
Sledeći dan smo se prošetale Horom i pratile miris roštilja koji smo osetile hodajući. Taverna Zorbas se nalazi u uskoj glavnoj ulici Hore i takođe je uvek puna. Na terasi iznad ulice se nalaze postavljeni stolovi i malo smo sačekale za mesto. Tu smo probale jagnjeća rebarca na žaru (ovo sam jela prvi put, uopšte jagnjetinu na roštilju). Ima vrlo zanimljiv ukus. Toplo preporučujem i ovu tavernu.
Još jedna bitna stavka, a tiče se hrane. Pita giros na Kitiri ne postoji. Kao što ostrvo nije podređeno turizmu, tako nema ni brze hrane. Ovde ćete definitivno uživati u izvornoj grčkoj hrani i nedirnutoj prirodi.
Od kafea postoji zanimljiv izbor, od manjih ušuškanih, do onih pored obale mora.
Najinteresantniji kafić se nalazi na putu između Kapsalija i Hore, na jednoj od krivina. Sastoji se od šanka i barskih stolica duž te krivine. Noću samo svetle sveće i taj šank. Izgleda neobično… Kafe se zove Koukos.
Klubova na Kitiri nema, kao što sam više puta rekla, sve je podređeno prirodi i sve je nekako mirno, bez buke i gužve. Za one koji žele provod, ovde ga definitivno neće naći.

Smeštaj

Vilana studios (e-mail vilanastudios@gmail.com ) sam pronašla preko interneta i sa gazdaricom Elisavet sam se prepisivala oko svih detalja koji su mi neophodni. Ona je veoma predusretljiva, dobro govori engleski i stalno je nasmejana. Rezervaciju sam izvršila uplatom depozita od 135 EUR preko Western Uniona-a. Cena za noćenje sa doručkom je bila 45 EUR (za dve osobe). Sada je cena viša.

Smeštaj se kategoriše sa 4 zvezdice i mogu vam reći da je opravdao sva očekivanja. Opremljen je kuhinjom (postoji i rerna) i dve terase. Nameštaj je nov, kupatilo sređeno. Pogled sa naše terase (prvi sprat) je bio ka vinogradu. Sobu sređuju svaki dan, a na svaka dva dana menjaju peškire. Dakle, ovde imate zaista sve što vam je neophodno, pa i više od toga. Sve što nam je zatrebalo, mogle smo tu da pronađemo, a i Elisavet je često boravila u trpezariji za ručavanje, pa smo recimo iglu pozajmile od nje… Ne, nismo šile, samo nam je još to trebalo… nego… sećate se onog trnja u stopalima…
dsc05333.jpg
dsc05336.jpg
dsc07714.jpg
Dvorište je ogromno… ima mesta za više desetina automobila, a krošnje drveća prave hlad. Doručak su služili na podestu ispred trpezarije. Elisavet je svako jutro spravljala razne kolače i slana peciva.
dsc07723.jpg
Od svih smeštaja u Grčkoj, ovaj je bio najbolji. Ubedljivo najbolji… Sve čestitke za Elisavet i njenu porodicu.

Ostrvo
Na ostrvu postoji pet rent a car agencija. Od svih najpoznatija je Panayiotis, koja ima filijale na 7 mesta (Kapsali, Hora, Tsikalaria, Diakofti, Agia Pelagia, Kontolianika i na aerodromu). Iznajmljuju i motore, zatim bicikle (ako je neko baš toliki entuzijazista), kanue, ski opremu i pedaline. Sve to možete pronaći u Kapsaliju na glavnoj plaži, a office im je na šetalištu.
Na ostrvu ne postoji Lidl niti ijedan market takve razmere. Najveći super market se nalazi u selu Tsikalaria i radno vreme mu je radnim danima i subotom od 8 do 21h, a nedeljom od 9 do 14:30h. Ovde možete naći zaista sve što vam treba, jer je market vrlo dobro snabdeven.
U Livadi postoji nekoliko marketa, kao i u još nekim selima kroz koja ćete prolaziti. U Livadi se nalazi market Neon, kao i market Varda nasuprot pumpi Shell.
Benzinskih pumpi na ostrvu ima ukupno pet. U mestu Livadi se nalazi pumpa Shell, sledeća pumpa Cyclon je u mestu Kontolianika, još jedna u selu Karvunades (ako se ne varam u pitanju je BP ULtimate) i još dve pre sela Potamos, jedna sa desne strane puta (Cyclon) i jedna sa leve (BP Ultimate). Cene su približno slične na svakoj, razlikuju se za po nekoliko centi. Gas nisam primetila da imaju. Takođe videla sam usput da postoji i vulkanizer, kao i pranje kola.

Lekarska ordinacija postoji u Hori, a u Potamosu bolnica koja radi 24/7. Apoteke postoje u Potamosu i Karvunadesu.
Ono što smo mi propustile, a većim delom zbog tri dana vetrovitog vremena, je izlet na ostrvo Hitra. Doduše nije baš izlet na ostrvo, jer se na njega ne može izaći, s obzirom na to da Hitra predstavlja jednu veliku stenu, sa pećinom unutar nje. Do ostrva voze čamci iz Kapsalija, kojima se stiže za 5-10 min, gde se pravi pauza sa kupanjem u pećini. Ture idu svakog dana u 15h i 18h. Iskusni kažu da je tura u 18h pogodnija, jer su boje u pećini raznovrsnije s obzirom na to da je sunce niže, pa samim tim i pećina može biti obasjana.

dsc07921.jpg
Hitra
Autobus vozi od Agia Pelagie do Kapsalija svaki dan sa polaskom u 9h (02.07.-02.09.) i dodatno u 16.30h (16.07.-19.08.). Iz Kapsalija kreće sa doka ispod crkve Agios Georgios i svetionika u 12.15h (02.07.-02.09.) i 19.45h (16.07.-19.08.). Na panou je navedno da kreće sa glavne stanice ispred Nea Agora i Verdas marketa, ali ja ga videh u luci ispod svetionika… Možete ga sačekati na glavnoj stanici za bus, u svakom mestu kroz koje prolazi ili na putu. Bitno je napomenuti da on vozi glavnim putem kroz centar ostrva i ne zalazi na plaže. U nastavku je mapa mesta u kojima možete sačekati autobus, ukoliko se neko odluči za ovakvu varijantu.

busmap2.jpg
Primetili ste da se gotovo stalno provlači informacija o kvalitetu puta do neke znamenitosti ili plaže. Putevi na Kitiri su u velikoj meri neasfaltirani, dakle ima ih, ali je kretanje autom koji nije terenac, veoma otežano i verujem da se većina koja poseti ovo ostrvo neće odlučiti za neke plaže, baš zbog tih puteva. Nesređenost puteva pripisujem podređenosti prirodi, a ne turizmu… Na Kitiri ne očekujte dobre lokalne puteve (osim glavnih) i spremite se na to da će biti truckanja po kamenim predelima i da ćete nešto sigurno propustiti, jer je gotovo nemoguće podneti svakodnevno takav tempo po zemljanim trasama.
Još jedna bitna stavka je ta, da su im oznake veoma loše i da neke znakove uopšte nemaju, a neke imaju samo u jednom smeru. Mi smo se mnogo puta okrenule za nekim znakom koji smo prošle, kako bi videle šta se tu nalazi, ukoliko su se eventualno odobrovoljili da obeleže neku znamenitost.

Savet oko parkiranja u Hori… Na glavnom putu ćete videti parkirana kola na proširenju, ali moj savet je da parkirate na glavnom velikom parkingu koji se nalazi pre samog skretanja za šetačku ulicu Hore (ako idete iz pravca Kapsalija). Parking je besplatan i odatle vam je sve blizu. Malo šetnje, svakako neće škoditi…

Zaključak
Ostrvo odiše prirodom. Ako vam ne treba hotel sa sopstvenom plažom gde ćete provesti ceo dan i ako ste po prirodi avanturista koji voli da istražuje, onda je Kitira ta koja vas očekuje. Ne zaboravite da je ovde sve divlje i da ćete za neke lepe stvari morati da se pomučite i da će to biti po visokim temperaturama, i neasfaltiranim putevima…
Ako želite da uživate u prelepim plažama, brojnim manastirima, nepresušnim izvorima i izuzetnoj hrani, uz šetnju po ušuškanim gradićima onda ste na pravom mestu. Posetite Kitiru, i doživite pravu Grčku.
Kao što sam počela, tako bih i završila… deo mog srca je ostao na ovom ostrvu… i nema sumnje… tamo ću se jednom vratiti… 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *