Saronski trougao – Egina, Moni i Agistri
Dolazak na ostrvo nam je doneo olakšanje nakon napuštanja Evije. Ovde je sve bilo na dohvat ruke. Nije bilo neophodno satima voziti, a ništa ne videti. Lepe slike su se ređale jedna za drugom.
Ostrvo je sadržajno… zanimljivo… u našem koferu za putovanja – novo, neistraženo. Zadatak je pred nama – otkriti Eginu.
Mogu reći da mi gotovo nikada nije nedostajala „gradska vreva“ kao sada. Nakon Evije priželjkivali smo selo sa promenadom, tavernama, usidrenim jedrilicama i ljudima. U tom pogledu, sve što smo želeli, ostrvo je ponudilo.
Već sa trajekta koji je uplovljavao u luku Egine bila je vidna živahnost ostrva. Iz daleka, Egina nesumnjivo podseća na venecijanske gradove. Svidela mi se. Od svih sela na ostrvu, ona je definitivno odnela pobedu.
Kako smo na Eginu stigli Agios Nektariosom popodnevnim polaskom iz Pireja u 16:45h, odlučili smo da odmah krenemo ka Agia Marini, koju smo odabrali za bazu narednih šest dana.
Ostrvo pistaća
Dan drugi…
Probudio nas je miris četinara, pomešan mirisom mora. Na brdovitom delu Agia Marine, koji je pokriven četinarima, zaista je miris borovine, nešto što ne može proći neopaženo. Čitala sam o tome, a na licu mesta se uverila da su pisanija bila i te kako tačna.
Odlučili smo da istočnom stranom ostrva krenemo ka jugu. Prošli smo nekoliko zadivljujućih uvala. Pravi odmor za oči. Dogovorili smo se da neki dan kasnije ostavimo za pronalazak puta do ovih zelenih plaža.
Spuštamo se u selo Portes. Prolazimo pored taverne Sofia i stižemo do male ribarske luke. Obalom na desno, put vodi do same seoske plaže. Na putu se nalaze još dve taverne, lepog i prijatnog ambijenta, u jednoj od njih smo se poslužili vadičepom da otvorimo vino koje smo poneli za uživanje na plaži.
Kada smo stigli, ugledasmo sredovečnu meštanku sa braon maramom u crnoj haljini i kecelji kako korača po plaži i skuplja prljavštinu na koju je nailazila. Na Eviji ovaj prizor nismo mogli videti, što je rezultiralo relativno nečišćenim plažama.
U odnosu na plaže centralne Evije koje su tirkizne, moćne, prostrane, plaže Egine nisu takve. One su prosečne, manje, okupirane, posećene, ponegde tirkizne.
Plaža u selu Portes je uža, sa oblim krupnijim kamenjem na ulazu, protkana peščanim delovima koji bi olakšali ulazak. Pažljivo smo gledali da naše noge ne dođu u bliski susret sa morskim ježevima.
Plaža je poslužila za nekoliko kupanja i degustaciju belog vina, što je bilo dovoljno da odmorni nastavimo planinskim putem preko sela Pachia Rachi ka Egini gde smo planirali da obedujemo.
Planinski put je prošaran suncokretima, vidikom na pučinu, maslinjacima, vetrenjačama, muralima lokalnog umetnika, zaboravljenim selima sa kamenim kućercima češće u vidu raspadanja, nego onim očuvanim, stablima pistaća koja dominiraju ostrvom.
Nakon planinskog krstarenja, brzo smo se spustili u grad Eginu. Popodne je, grad je prazan, sunce je upeklo, nije za šetnju. Po tavernama ima posetilaca koji prave pauzu, ručajući.
Veče smo proveli otkrivajući Agia Marinu. Glavnom ulicom prošetali smo do skretanja za luku, pa se tim putem spustili ka obali, gde se nalazi nekoliko taverni i lep pogled na stenovite plaže. Odatle smo nastavili ka plaži, gde u večernjim satima na sivo – belom pesku stolovi taverni privlače prolaznike da ih posete…
Dan treći…
Jutro je. Plan je da posetimo hram boginje Afeje, kćeri Zevsove, koji je građen tokom VII veka pre Hrista. Nalazi se iznad naše baze. Jedan vrlo lep i očuvan lokalitet, sa manjim muzejom i suvenarnicom ispred kompleksa.
Preko grada Egina, produžujemo ka selu Perdika. Odmah kod luke je pristanište za lokalne brodiće koji voze na ostrvo Moni. Sačekali smo 10-ak minuta da kapetan i osoblje, u bele kante napakuju kore lubenice i dinje, ostatke od prethodnog dana i zajedno sa nama prevezu ih na ostrvo za životinje koje tamo žive.
Otisnuli smo se od obale. Za nama ostaje šarena Perdika.
Sečemo duboku tirkiz vodu i nakon kraće vožnje uplovljavamo u zaliv na ostrvu Moni gde se već okupilo društvo jedrilica i manjih čamaca. Svi sa namerom da uživaju u lepoj boji vode. U miru ne, jer gužva koja je neminovna, svakako ne odaje utisak spokoja.
Plaža je uska, sa plažnim mobilijarom i kafeom iznad, sitnim peskom i tirkiznom bojom vode uz naravno veliki broj kupača.
Odlučismo da krenemo ka životinjama koje slobodno šetaju ostrvom. Pa ono je njihovo, mi smo tu stranci. Veoma su pitome. Srodile su se sa ljudima. Dozvoljavaju da ih hrane, jedu iz ruke. Jedno jako lepo iskustvo.
Zbog gužve prelazimo ka uvali nasuprot glavne plaže. Mogu reći jedna divna, divlja, prezelena uvala. Ulazak ukoliko skačete u vodu je lagan. Pri izlasku se mora naći mesto gde po obodu stene nisu smešteni ježevi.
Pre dolaska brodića koji nas je vratio u Perdiku, proveli smo još neko vreme na glavnoj plaži ostrvca Moni. Porazgovarali smo sa jednim našim čovekom koji se iznenadio kada je čuo da govorimo srpski.
Po povratku u Perdiku, smestili smo se u tavernu koja je bila najpopunjenija, vodeći se parolom: Gde je puno – hrana je nesumnjivo dobra. Ovaj put parola nije bila tačna. Hrana je bila prosečna i dobrano smo sačekali da nas prvo usluže, a potom donesu porudžbinu. Čekajući hranu, iskoristila sam priliku da malo procunjam sporednim ulicama Perdike i očekujući mnogo više, razočarala se. Daleko je Pedika od nekih drugih starih sela na nekim drugim, recimo kikladskim ostrvima ili ostrvima Sporada, pa čak i kracima Peloponeza. Recimo da je tu u rangu sa Fiskardom na Kefaloniji. Dakle simpatično, ali ne ostavlja bez daha.
Provozali smo se do plaže Klima. Nismo ostajali.
Od Perdike ka Egini se ređaju uređene plaže. Sve su sa suncobranima i ležaljkama, posećene su i lako dostupne.
 |
| Marathona |
Dan četvrti…
Ustali smo lagano, spakovali neophodne stvari za plažu i krenuli ka manastiru Agios Minas. Sačekala su nas zatvorena vrata, iako je na tabli bilo naznačeno da je vreme za posete. Pokucali smo gvozdenom ručkom o glomazna vrata manastira. Otvorila nam je starica i primila nas u dvorište manastira. Na izlazu nas je poslužila vodom i ratlukom.
Danas smo odlučili da krenemo ka severu ostrva. Spustili smo se da osmotrimo seoce Vagia i njenu plažu. Produžili smo obalom ka Souvali.
Plaža koja se vidi sa puta i deluje tirkizno je Souvala Loutra. Natpis „loutra“ na zatvorenoj beloj zgradi podseća da je ovde nekada bilo kupalište.
Ovoj plaži smo se vratili još jednom narednih dana, jer nam je tu bilo najprijatnije.
Nastavili smo ka Egini i razgledali plaže koje su se ređale uz obalski put. Red plaža, red ribarskih luka, Kapralosova majka, red malih crkvi, svetionik, pa Kolona sa Apolonovim hramom.
Kako se sunce dovoljno spustilo ka moru, krenuli smo do Palohore da bi nam obilazak bio lakši. Zaista divna stopa istorije. Zaista divno mesto.
Kružnu turu severnog dela završavamo na početnoj tački, na peščanoj plaži Agia Marine.
Dan peti…
Početak i kraj dana namenjeni su za grad Eginu. Ostatak dana popunilo je ostrvo Agistri.
Dok smo čekali trajekt za Agistri, imali smo pola sata za šetnju Eginom. Malo smo se zaneli, pa je situacija rezultirala trčanjem na trajekt, koji smo sasvim slučajno ugledali kako vrši ukrcavanje za susedno ostrvo.
Iskrcavamo se na ostrvo i uskim ulicama Skale, pa potom još užim i krivudavijim Megalohorija vozimo ka Limenariji, a potom u selu pratimo putokaz za plavi Aponisos.
Voda na Aponisosu je nestvarno plava. Na ostrvce se može ući samo ako se plati ulaz 5 EUR koji uključuje jedno piće i ležaljku. Klasične plaže nema, ulaz u vodu je sa stena.
U blizini Aponisosa na samom jezeru se nalazi „ranč“, gde je moguće jahanje konja.
Prolazimo kroz Limenariju i pratimo putokaz za Marizu.
Kako put za kola nastavlja strmom stazom za pešake, odustajemo od ideje da se spustimo do plaže. Gledajući fotografije, uviđam da je Mariza još jedna u nizu stena plaža, pa samim tim ne ostade ni žal što do iste nismo stigli.
Još jedna od poznatih plaža je Dragonera. Nije nas posebno očarala. Odmorili smo, pa krenuli put Skale na ručak.
Nakon ručka osvežili smo se na gradskoj plaži.
Provozali smo se ponovo do Megalohorija, pa obalskim putem vratili natrag.
Trebalo je sačekati trajekt za Eginu u 19:15h. Do tada sam iskoristila priliku da otpešačim do Skliri plaže. Uz put ima par lepih uvalica do kojih se može spustiti. Plaža Skliri mi se dopala, baš je delovala skriveno i divlje.
Odavde nastavlja zemljana staza do litice sa koje se spušta na plažu Halikiada. Dvoumila sam se da li da brzim korakom nastavim ka plaži. Nisam sa sobom ponela ništa osim foto aparata, a rizikovala bih da na putu ne sretnem nikoga ko bi mi mogao reći koliko je vremena ostalo do polaska trajekta za Eginu. Trebalo je ukalkulisati i vreme za povratak kao i vreme koje oduzima fotografisanje. Dva puta sam razmislila i videvši grupu tinejdžera da kreću sa Skliri plaže ka selu, shvatih da se bliži dolazak broda za povratak.
Ovde ostade žal za Halikiadom, jer je ona pri pregledu plaža ostrva delovala kao plaža koja definitivno zavređuje moju pažnju.
Po povratku, Egina nas je dočekala u večernjem ruhu, okupana narandžastim zalaskom.
Dan šesti…
Poslednji dan boravka na Egini je osvanuo. Doći na ostrvo, a ne posetiti najveći hram, svakako ne ide. U planu je obilazak hrama Sv. Nektarija. Na gornjoj porti sipamo vodu sa česme. Čitala sam da je voda odlična. Moje iskustvo je da ova voda ima i miris i ukus, čudan, nesvakidašnji. Ne bih se složila da je baš svako može piti. Hladna jeste, okrepljuje, ali je isto tako čudnog ukusa.
U blizini je manastir Hrisoleontisa. Meni je prijao obilazak manastira, jer ima neki poseban mir. Monahinja starica nam je na solidnom engleskom za njene godine ispričala nekoliko legendi i pokazala čudotvornu ikonu.
Krenuli smo da otkrijemo uvale kod Agia Marine koje smo prvi dan sa planinskog puta označili kao najzanimljivije. Kada smo se spustili zemljanim putem koji vodi oko brda i stigli nadomak plaža, odlučili smo da zbog krupnijeg kamenja u plićaku ipak odustanemo i krenemo preko planine ka Egini.
Na putu se nalazi Zevsov hram, do koga se dolazi pešačenjem okvirno 10-ak minuta po krupnom oštrom kamenju između koga postoji pokušaj formiranja staze.
Završavamo na Souvala Loutri i polako se pripremamo za odjavu sa Egine.
Zaključak
Egina mi se dopala. Plaže i nisu nešto čime se ostrvo može dičiti, ali taj neki mir i laka dokučivost svega, uz mogućnost obilaska susednih ostrva, Egini daje čar zbog koje bih je ponovo nesumnjivo posetila.
Korisne informacije
Do Egine smo putovali Anesovim Agios Nektariosom jer jedini nije bio bezobrazno skup. Na kućici u Pireju je bilo naznačeno da je povratna karta za dve osobe i auto 58 EUR. Drugi prevoznik nam je tražio gotovo 30 EUR više za istu relaciju. Sačekali smo Anesov polazak u 16:45h. Povratak je bio 6 dana kasnije u 10h. Trajekt kreće sa Gate E8. Vožnja traje okvirno 1:15 minuta.
Smešteni smo bili u Eri studios u Agia Marini. Po meni odličan smeštaj za novac koji treba odvojiti. Mi smo imali dve odvojene prostorije, sobu i kuhinju, kupatilo, jednu usku terasu i otvoren balkon u suterenu. Od kućnih aparata i više nego što je potrebno. Cena je bila 25 EUR/noć.
Oznake na ostrvu su veoma loše. U većini slučajeva su loše postavljene i vide se tek kada ih prođeš ili su postavljene u ulici u koju treba skrenuti ili ih uopšte nema.
Smeća srećom nije bilo svuda razbacanog po ostrvu, osim u velikim količinama u kontejnerima i zoni oko kontejnera, budući da je bio štrajk đubretara.
Proizvoda od pistaća ima u svakakvim oblicima i formi. I meni su se zaista dopali.
Možda će ti se svideti i
Zeleni Pelion – istočna strana
Pohod na Sporade – Smaragdni Skopelos
