Na lepom plavom Dunavu – snežni Beč
Dan prvi, četvrtak 14. februar 2013. godine
Na put smo krenuli automobilom u četvrtak 14.02.2013. godine. Granicu prolazimo relativno brzo za 30 minuta. Od Budimpešte pa sve do Beča nas je pratio sneg, tačnije vejavica, koji je prestao da pada čim smo stigli.
Budući da smo u Beč stigli kasno uveče, nismo imali mnogo prostora i vremena da obilazimo grad, a i pratila nas je sitna kiša, krenuli smo na večeru i biramo Centimetar kod Rathausa.
Dan drugi, petak 15. februar 2013. godine
Pre puta sam napravila okviran plan o lokacijama koje ćemo obići. Petak je bio rezervisan za okolinu Beča. Krećemo ka gradiću Modling, koji se čak može smatrati i prigradskim naseljem, budući da je od samog Beča udaljen 14 km. Grad danas broji 20.000 stanovnika, a nekada je bio rezidencija bogate Babenberger familije. Početkom XIX veka Ludvig van Betoven koji je u Modlingu proveo jedan deo svog života, često je posećivao svoj omiljeni pab Zu den 2 Raben.
Parking nalazimo u blizini crvenog akvadukta. Pored je smešten lep park, a i sam centar gradića. Kasnije se penjemo na vidikovac odakle se akvadukt vidi iz druge perspektive.
Modling je bio usputna stanica za glavnu atrakciju koju smo želeli videti, a to je podzemna pećina sa jezerom Seegrotte.
Na ovom mestu se nalazio rudnik gipsa. Godine 1912. desila se eksplozija u rudniku Seegrotte gde se nakon toga slila ogromna količina vode, čak 20 miliona litara i napravila najveće podvodno jezero u Evropi. Pećina je bila zatvorena do 1930. godine. Tokom II svetskog rata u pećini su se pravili delovi za borbene avione, pa i za prvi mlazni lovac na svetu Heinkel He162. Temperatura vazduha u pećini je 9C, a sam obilazak koji uključuje i vožnju brodom traje 45 minuta. Otvorena je tokom cele godine. Radno vreme od 1. aprila do 3. oktobra je od 9-17h svakim danom, a od 1. novembra do 31. marta od ponedeljka do petaka radi dvokratno i to od 09-12h i od 13-15h. Subotom, nedeljom i praznicima otvorena je od 09-15:30h. Cena ulaznice je 9 EUR, prospekt još 1 EUR, a izgleda ovako…
Na samom ulazu koji je i ranije služio kao glavni ulaz u rudnik stoji originalan natpis „GLÜCK AUF!“ što u prevodu znači „Srećno“. Zanimljiv je i dugačak tunel od 400 m, koji sada služi kao ulaz do glavne dvorane sa jezerom, a u prošlosti je služio kao hodnik kojim su otpremani vagoni sa gipsom. Vidljivi su i ostaci šina.
Usput nailazimo na pojedine prostorije u kojima su prikazani rudari na delu, kao i prostorija u kojoj su pravili pauze za ručak, a koja je predstavljala i najtopliju prostoriju u rudniku gde je bilo 12C. Tunel je stabilizovan drvenom potporom…
Ovde se nalazi i štala u kojoj su čuvali konje. Naime, u prvo vreme su konji vukli teške vagone natovarene gipsom. Budući da su konji u rudniku ostali 20 godina, zbog uslova su postali slepi…
Nailazimo na malo jezero zvano Plavo jezero. Ono je površine 300m2, dubine 3m, a glavno jezero se nalazi 14m ispod ovog malog. Temperatura jezerske vode je 8C.
Unutar pećine se nalazi i kapela Svete Barbare koju su rudari u spomen svojim poginulim drugovima napravili 1864. godine. Iznad kapele se nalazi i simbol rudnika dva prekrštena čekića i početna slova GA (od nemačke reči glück auf)
Ovde je takođe napravljen i prvi borbeni avion HE 162, tačnije delovi aviona, koji su kasnije sklapani na površini. Tokom II svetskog rata u fabrici je radilo 2000 ljudi i ovo mesto je bilo savršeno za fabriku jer je bilo pod zemljom i nemoguće ga je bilo uništiti. Sada su tu delovi aviona, koji su predstavljeni u skromnom muzejskom delu.
U još jednoj prostoriji pored se nalazi izložba lampi i oruđa koji su korišćeni tokom iskopavanja gipsa.
Donje jezero je površine 6200m2, najveća dubina je 12m, a prosečna 1,2m. Takođe, voda se ispumpava kako bi se održao nivo jezera. Vožnja čamcem traje 10-ak minuta, tuneli su veliki, dvorane takođe, vožnju prati lagana muzika i smenjivanje prigušenih svetala. U jednoj od dvorana se nalazi i foontana koja se pali prilikom prolaska pored nje, ali meni lično je ovaj detalj suvišan, i tu je isključivo kao atrakcija za turiste.
Takođe, u pećini su snimane neke scene Diznijevog filma Tri musketara, a brodić koji ste videli na fotografijama je onaj u kom su plovili odabrani.
Sledeće mesto koje obilazimo, a nalazi se u blizini jezera je dvorac Burg Liechtenstein. Ogroman zamak koji je izgradio Hugo von Liechtenstein se uzdiže sa padine i dominira okolinom. Prilazimo dvorcu, ali se oko njega može videti samo poneki prolaznik koji je krenuo u šetnju kroz šumu. Obilazak dvorca do 28.02. radi samo uz prethodnu najavu grupe sa vodičem i cena je 6 EUR. Pojedinačna ulaznica je 8 EUR. Radno vreme je od 10h-15h. Obilazak traje između 40-50 minuta.
Nakon kratke šetnje po parku dvorca nastavljamo ka Modlingu, ovaj put sa namerom da ga podrobnije obiđemo. Šetnju počinjemo od glavne ulice Kaiserin Elisabeth strase u kojoj ulazimo u simpatičnu radnju sa suvenirima. Nažalost, ne uspevamo da pronađemo magnete ni u ovoj, a ni u drugim radnjama koje smo posetili. Jednostavno, izgleda da im oni nisu prioritet.
Put nas dalje vodi do trga Freiheitsplatz na kome se nalazi spomenik umrlima od kuge Die Pestsäule. Spomenik je izgrađen od belog kamena i posvećen je Svetoj Trojici. Oreol je pozlaćen.
Usput svraćamo u lokalnu pekaru/poslastičarnicu čijim proizvodima nismo mogli da odolimo i biramo čokoladni kolač sa viskijem i voćni sa jagodama iz izloga pekare.
Pravimo pauzu, pa nastavljamo šetnju kroz Modling. Prolazimo pored Rathausa i penjemo se do crkve na uzvišenju St. Othmar. Ulaz u crkvu je besplatan, pa obilazimo i nju. Odavde se pruža pogled na gradić, a iznad crkve se nalazi vidikovac o kome sam već govorila, odakle se vidi akvadukt. Ulaz na isti je zatvoren i ograđen.
Silazimo putem ka crkvi Spitalkirche, pa krećemo dalje.
Sve u svemu ako odlučite obići Seegrotte, neka vam ne bude teško da stanete u Modlingu i za sat vremena obiđete ovo simpatično mestašce. Na trgu kod Rathausa se nalazila improvizovana pijaca pa ako zatreba sir ili neko povrće možete pazariti na njihovim štandovima.
Nastavljamo ka mestu Laxenburg. Pratimo pravac za park Shlosepark. Ulaz je 1,8 EUR. Park je ogroman, a do centralne atrakcije dvorca Franzensburg nam je trebalo 20 minuta laganim hodom. Dvorac ne radi zimi, ali se može ući u dvorište istog.
Stižemo u Beč i dolazimo do skupa zgrada Arsenala sa namerom da obiđemo muzej.
Portir na ulazu nas obaveštava da je radno vreme do 17h. Bacamo pogled na sat… 16:30h…preskočićemo muzej, jer pola sata definitivno nije dovoljno za obilazak. Nastavljamo ka starom groblju Sent Marx, koje se nalazi u blizini. Mrak već polako pada, groblje je prekriveno snežnim pokrivačem, ali ipak uspevamo da nađemo grob muzičkog genija Mocarta.
Uspevamo još da svratimo do Hundertwasser sela. Neke od radnji su već zatvorene, mada i dalje ima turista koji škljocaju svojim fotoaparatima.
Mrak se spustio nad Bečom i potrebno je promeniti mokru obuću u kojoj sam hodala ceo dan. Odlazimo u hotel na kratko.
Nakon mini odmora krećemo u Centimeter na večeru, ovaj put biramo restoran u ulici Stiftgasse. Kako smo parking iz više pokušaja pronašli u okolnoj ulici, bacamo se na sledeću misiju, izvršiti plaćanje istog, s obzirom na to da je petak, vreme 20h. Parking u Beču se plaća do 22h. Pitamo prolaznicu da li zna gde se nalazi najbliži parkomat ili trafika kako bismo mogli kupiti kartu, ali nam ona ljubazno saopštava da radnje rade do 18h, a za parkomat moramo malo prošetati i pronaći ga… I tu kreće potraga za parkomatom ili automatom za cigarete gde bi “trebalo” da se mogu kupiti karte za parking. 21h… sat vremena kasnije… nakon više krugova oko kvarta, provere svakog automata i neuspelog pronalaženja parkomata, konstatujemo da je sramota za jedan ovakav grad gubiti vreme na potragu za parkomatima i načinom da ipak platimo naše mesto za parkiranje, pa demonstrativno odbijam da pronađemo garažu i odlazimo da konačno obavimo ono zbog čega smo došli… da večeramo…
Šalu na stranu, moje iskustvo govori da je pronaći kartu za parking u Beču u večernjim časovima zaista umetnost i savetujem da se organizujete i kartu kupite ranije do 18h na Tobacco trafikama, jer nakon toga nećete imati skoro nikakve mogućnosti… Slobodno mogu reći da parkomate nemaju i da nema potrebe gubiti vreme na pronalaženje istih.
Dok je auto „čamio“ na neplaćenom mestu, mi smo se gostili čuvenim rebarcima veličine XL za četvoro ljudi… a bilo nas je dvoje… Dakle, sve porcije u Centimetru su džinovske, počevši od hrane, pa preko pića, do pomoćnih skalamerija u kojima služe piće… a cena prava sitnica… ali bukvalno…
Zapažanje koje moram spomenuti je da retko gde postoji Meni na engleskom. Uglavnom je sve na maternjem jeziku.
Da bi se oslobodili kalorija nakon obimne večere odlazimo u šetnju do MQ-a, pa potom do muzeja bliznakinja, te kroz kapiju pobede Burgtor dolazimo na trg Heldenplatz-a ispred carske palate Hofburg.
Dan treći, subota 16. februar 2013. godine
Kako je bio mrak kad smo obilazili zgradu Hundertwasser, smatramo da kvart treba izjutra obići. Suvenire nezaobilaznog Klimta i čuveni Poljubac, Mocarta i znamenitosti Beča kupujemo po ceni od 10 EUR za 3 komada. Nekoliko stotina metara dalje nalazi se muzej za koji je cena ulaznice 10 EUR. S obzirom na to da smo kratki sa vremenom pod dnevnom svetlošću za sve što smo naumili, preskačemo muzej. Interesantno je to što je pod u holu muzeja neravan i krivudav, a sve u skladu sa celom idejom. Možda ću biti i subjektivna, ali meni je čak ova muzejska zgrada bila za nijansu zanimljivija od one u Hundertwasser selu. Verujem da je leti, kada sve olista i ova prva fascinantna… Ova konstatacija važi i za ceo Beč. Zimi je sve to drugačije, pa su me samim tim neke lokacije razočarale, ali dajem im šansu na leto kada u planu imam ponovo vikend u Beču. 😀
Muzej
U blizini se nalazi i crkva Sent Othmar. Ulaz free.
Prelazimo Dunavski kanal i krećemo ka Prateru. Vreme je šućmurasto, malo sunce, malo oblaci, malo vetar… Točak se vrti, mi pravimo krug po parku, pa nastavljamo po planu dalje…
Stajemo kod kuće meni čudesnog Johana Štrausa. Penjemo se na drugi sprat i ulazimo u stan koji je sada preuređen u muzej. Razgledamo skromnu postavku slika i predmeta, slušamo valcer i zaplesasmo. 😀 Za potrebe slikanja pritiskam dirku klavira, kad uleće čika sa vrata, gde mi striktno pokazuje na instrumente uz rečenicu Don’t touch! Razumem! I nije mi teško…
Ulaz je 5e, brzo se obilazi i možete odslušati Štrausova dela odabirom dugmeta koji vas zanima. Naravno koristite slušalice…
Parkiramo na Schwedenplatz-u, parking je besplatan, subota je i krećemo pešaka ka grčkoj crkvi. Usput prolazimo poznatom ulicom Griechengasse.
Pravimo pauzu u Starbucks-u.
Zatim pronalazimo Rupertovu crkvu “skrivenu od ljudskih pogleda”
Dolazimo do trga Hoher Markt sa fontanom Josephsbrunnen, poznatijom pod nazivom Fontana venčanja, koja naravno nije radila.
Iznad nas je Anchor sat. 12:45h je, zakasnili smo na performans kada izlaze svih 12 figura.
Prelazimo na Judenplatz. Prolazimo pored spomenika nemačkom piscu, kritičaru i teoretičaru umetnosti Gotthold Ephraim Lessing-u i dolazimo do Bezimene biblioteke ili „Biblioteke mrtvih“ kako sam ovaj spomenik žrtvama Holokausta ja nazvala, koja deluje zaista potresno kada se približite tik uz spomenik, jer ustvari tek tada shvatite šta ona predstavlja.
Odmah do je i Trg Am Hof. Ovde ima dosta parkiranih automobila, crkva je u obnovi i sve to kvari sam utisak o okruženju.
Sledeći je trg Freyung. Ispred škotskog manastira se nalazi mini pijaca sa nekoliko štandova etno proizvoda, a na jednom od njih se može kupiti vino. Naravno, pauza se podrazumeva i odlučujem se za odlični Grauer Burgunder. Cena 2 dcl je 2,4 EUR.
Nastavljamo ka čuvenoj Graben ulici. Skrećemo ka Michaelerplatz-u. U jednom momentu nastaje gužva, jer se održava protest protiv rasizma.
Vraćamo se ka Grabenu i dolazimo do crkve Svetog Petra. Ulaz besplatan, obilazimo crkvu. Ispred crkve čeka crna kočija sa crvenim točkovima upregnuta crnim i belim konjem.
Prolazimo spomenik Svetom Trojstvu ili stub kuge.
Stižemo na Stefanplatz i ulazimo u katedralu Stephandsom. Krećemo levim delom katedrale i za 5 EUR se penjemo na vrh severne kule. Pogled “samo” zanimljiv, na trg sa kočijama, krov katedrale, praterski točak i nekolicinu nižih bečkih građevina. Vetar počinje da duva, hladno je, a baterija na aparatu počinje da me izdaje… blic mora biti redukovan…
U blizini je jedna od Mocartovih kuća sada pretvorena u muzej. Ulaznica po ceni od 10 EUR obuhvata i audio vodič. Mnogo bogatija postavka nego u Štrausovoj kući, slike, animacije i predmeti na 3 nivoa, lepa priča o Mocartu, njegovom životu, i ljudima koji su uticali na njega i prolazili kroz njegov život, ali… Štrausova kuća ima dušu… bar za mene… 😀
Nastavljamo Kartner ulicom i kad oči vide hranu, stomak kaže da je vreme za pauzu. Kupujemo nadaleko poznate kobasice sa sirom koje su nezaobilazne u Beču… 3,7 EUR nestade za par minuta…
Skrećemo ka Neuer Markt-u, fontana Donnerbrunnen ne radi… priznajem nismo ni očekivali… Stižemo do Albertine, Opere i Sacher café-a. Ne obilazimo nijednu od ovih znamenitosti, osim što se divimo spoljašnosti Opere.
Mrak polako počinje da pada, smrkava se iznad Beča, pa prolazimo pored radnje Đepeta, gde nas Pinokio pozdravlja sedeći na klupi ispred radnje “svoga oca”. Tu je i crkva Sv. Augustina.
Stižemo na pusti Jozefplatz i žurnim korakom ulazimo u Nacionalnu austrijsku biblioteku. Ovo je još jedna znamenitost zbog koje sam želela obići Beč. Plaćamo ulaznicu 7 EUR (ne uzimamo komplet sa Muzejom globusa, papirusa i Muzejom esperanto), penjemo se na sprat i ulazimo u carstvo knjiga… Mom oduševljenju nema kraja. Svo troje ljudi koje predstavlja osoblje biblioteke je iz Srbije. Porazgovarali smo sa njima i malo je reći da su bili zadovoljni što vide ljude iz rodne zemlje. Ispričaću vam storiju o biblioteci.
Podignuta je za samo 3 godine u periodu između 1723. i 1726. godine. Jozef Emanuel Fišer von Erlah je na osnovu planova svoga oca sagradio biblioteku. U današnjem ulaznom krilu nalaze se freske Danijela Grana koje obrađuju svetovne teme i teme rata, dok se u zadnjem krilu, koje se graniči sa dvorom, nalaze alegorijske predstave neba i zemlje.
U biblioteci se danas nalazi 200.000 knjiga, od toga 15.000 pripada zbirci Eugena Savojskog. Sve knjige su rađene u kožnom povezu. Knjige datiraju iz perioda od XVI-XIX veka.
U biblioteci nema svetlosti, kao ni grejanja, niti se prostorija provetrava kako ovi faktori ne bi uticali na kvalitet knjiga. Ono što je veoma bitno je orahovina od koje su napravljene police za knjige, jer im ona daje neophodnu vlagu kako bi se knjige očuvale. Na policama se nalaze “skrivena vrata” koja su vodila do posebnih ćelija u kojima se nalazio po jedan prozor i kamenje koje su zagrevali u peći, a koje je kasnije emitovalo toplotu. Prostorije su služile za čitanje knjiga.
Austrijska biblioteka je četvrta po veličini nakon američke, vatikanske i ruske. Ono šta je najfascinantnije je to što bilo koja knjiga iz biblioteke može da se uzme na čitanje. Zamislite kakav je osećaj imati u rukama knjigu staru 500 godina. Da biste čitali knjigu morate se prethodno najaviti e-mail-om, doplatiti na licu mesta 1-2 EUR i preuzeti svoju knjigu u posebnoj prostoriji za to namenjenoj.
Završavamo obilazak i biblioteka mi ostaje kao jedna od navećih fascinacija Beča.
Šetamo ka Minoritenplatz-u gde se nalazi Minoriten crkva. Ulazimo unutra. Ulaz besplatan.
Sledeća u nizu je zgrada Burgtheatera odnosno Dvorskog pozorišta.
Betovenovu kuću ne stižemo da obiđemo, već prelazimo ulicu i razgledamo klizalište privremeno postavljeno ispred Rathausa.
Odlazimo do metro stanice U2 metroa (pojedinačna karta je 2 EUR), presedamo na U4 i dolazimo za par minuta do Schwedenplatz-a gde smo parkirali auto.
Vraćamo se u hotel, pravimo kratku pauzu za odmor, pa krećemo na večeru. Opet Centimeter, ali ovaj put poučeni prethodnim iskustvom poručujemo samo jednu porciju (koju ne uspevamo celu da pojedemo), i desert nugat knedle.
Nakon večere pravimo kratku šetnju po Sigmund Frojd parku, gde razgledamo Votiv zavetnu crkvu pod svetlima noći…
Obilazimo i Rathaus, Dvorsko pozorište, pa potom i Parlament. Za danas je dosta, konstatujemo jednoglasno i krećemo put hotela.
Dan četvrti, nedelja 17. februar 2013. godine
Nedelja je, ustajemo ranije, doručkujemo, odjavljujemo se i krećemo u Šenbrun. Pronalazimo parking posle malo vrtenja u krug, skoro pa ispred samog ulaza. I ulazimo…
Ovde nastaje moje veliko razočarenje, pa pitam sama sebe zašto sam odlučila da zimi posetim Šenbrun. Svi već znamo koliko su vrtovi Šenbruna očaravajući kada sve ocveta, ali da li znamo koliko su razočaravajući kada su prekriveni snegom i ledom. Oprostićete mi na mom skromnom mišljenju, ali meni je Šenbrun izgledao kao ogromna napuštena građevina na sred poljane. Takođe, ušli smo unutar kompleksa i samo predvorje mi je izgledalo kao železnička stanica sa terminalima. Meni se ova zimska slika zaista nije dopala.
Nismo imali volju ni da idemo do Glorijete, pa smo celokupan obilazak Šenbruna ostavili za neka toplija vremena.
Vraćamo se ka centru Beča, malo žaleći za uludo utrošenim vremenom i dolazimo do Schwarzenbergplatz-a gde se nalazi spomenik Crvenoj armiji. Uz zvuke davne sovjetske pesme vraćamo se u vreme borbe protiv nemačkih okupatora, a za utisak se pobrinuo gospodin sa harmonikom koji je sedeo na zidiću naspram spomenika.
Odlazimo do kapije palate Belvedere. Kupujemo kartu za gornji Belvedere jer se ovde nalaze između ostalih i dela Gustava Klimta. Cena ulaznice je 11 EUR, i nije dozvoljeno fotografisanje umetničkih dela, osim vrtova Belvedere-a kroz prozor.
Ova galerija slika je još jedna od bečkih znamenitosti koja je na mene ostavila jak utisak, posebno zbog čuvenog Klimta i njegovog Poljupca, ali i Oskara Laske-a i njegovog Das Narrenschiff (Ship of Fools) iz 1923. godine. Meni je većina slika držala pažnju i zaista vredi videti taj preokret u umetnosti koji donosi secesija, a to najbolje može prikazati niko drugi do sam Klimt. Zanimljivo je da je na većini dela preferirao da koristi nijanse zelene i zlatne boje.
Po izlasku iz galerije, krećemo ka donjem kompleksu, pravimo krug po pustim, snegom prekrivenim vrtovima, i vraćamo se do zaleđenog jezera ispred gornjeg zdanja.
Obilazimo i Karlskirche, tačnije samo se diveći spoljašnjosti crkve, jer je ulaz u istu 8 EUR. Nismo baš bili radi da plaćamo ovu sumanutu cifru. Sumanutu kažem iz razloga što smatram da je za ulaz u crkvu, u koju se zna zašto se dolazi, zaista suludo staviti ovoliku cenu. Na Karlsplatz-u se nalazi i paviljon Oto Vagnera, pa se malo i tuda švrćkamo.
Prolazimo pored zgrade Secesije
Nashmarkt ne radi, nedelja je, pa slikamo praznu stazu gde bi inače vrvelo od ljudi koji se odlučuju za neko voće ili povrće sa pijačnih štandova.
Prolazimo pored kuće palmi i leptirova u parku Burggarten, pa potom dolazimo i do Mocartovog spomenika, gde se violinski ključ nazire ispod snežnog pokrivača.
Nastavljamo ka Trgu heroja ispred Hofburga da vidimo palatu i po danu. Opet ti automobili parkirani ispred palate smanjuju utisak, ali se jedan dečko dosetio kako da zabavi prolaznike, pa je pribavio skalameriju za pravljenje velikih balona.
Put nas vodi ka Volksgarten i Tezejevom hramu. Ruža podrazumeva se nema, sve sadnice su prekrivene kesama…
Ostaje šetnja pored Parlamenta i Muzeja blizanaca.
Metroom odlazimo na Stefanplatz, pa pravimo pauzu u Nord see restoranu. Odmah pored se nalazi i Zanoni, čuvena poslastičarnica. Sedamo da predahnemo i 4 kugle sladoleda uz sedenje koštaju 4,6 EUR. Bez sedenja EURO manje… Ali napolju je skoro pa minus, i preživećemo taj bezobrazno oduzet EURO… 😏
Odlazimo do Stadparka – gradskog parka koji takođe sada nije tako živopisan kao kad je obojen letnjim bojama. Statua Johana Štrausa i dalje je tu, cvetni sat ispred Kursalona takođe, samo crvene, žute i zelene boje nema, sve je šućmurasto belo…
Pozdravljamo se sa Bečom do nekog narednog viđenja i toplijeg vremena… da nadoknadimo propušteno i uživamo u cvetnom koloritu bečkih palata i parkova…
Korisne informacije
Putovanje
Ukoliko putujete automobilom, vinjeta u Mađarskoj košta 14 EUR, ako nemate HUF. Na kućicama odmah posle graničnog prelaza ne možete platiti karticom, ali možete na nekoj od pumpi pored kojih prolazite. Naravno, pumpu nađite pre treće petlje, jer je od nje vinjeta neophodna. Čuvate je u kolima narednih godinu dana. Austrijsku vinjetu možete kupiti i u Mađarskoj, ali rekla bih da je cena viša nego u Austriji. Mi smo istu kupili na prvoj pumpi čim se prođe takozvana granica i cena je bila 8,5 EUR. Ona se lepi na šoferku.
Kod nas su putarine 240 din i 330 din u jednom smeru. Put je trajao 5:15h. U povratku smo na granici čekali gotovo 3 sata, jer su Mađarima radile samo 3 kućice u 2 kolone…?! Nikada mi neće biti jasan razlog maltretiranja putnika, ali čini mi se da izgleda za rešenje ovog problema nema, s obzirom da isti traje decenijama… Dakle, nazad je put trajao 7:30h.
Smeštaj
Preko booking-a smo rezervisali hotel Jufa Wien koji se nalazi u 11 bezirku. U blizini je metro stanica Enkplatz metro linije U3. Doduše mi nismo koristili metro za odlazak do grada, već isključivo samo dva puta za skraćivanje pešačenja pri povratku do auta.
Hotel je za svaku preporuku, odličan, čist sa modernim nameštajem. Kupatilo i toalet su odvojenim prostorijama. WiFi je radio u sobama, iako je na booking-u pisalo da je obezbeđen samo na javnim mestima u zajedničkoj prostoriji. Hotel ima dosta soba, a kada se uđe u hol istog, osmišljen je kao trg na kome se nalaze kafei i barovi. Pročitala sam da se ovde nalazi i bioskopska sala, ali naravno ona nas nije zanimala. Hotel ima sopstveni parking koji se ne naplaćuje dodatno. Doručak je bio odličan, veliki izbor različite hrane uz stalnu dopunu od strane osoblja. Pri sledećem obilasku Beča, nesumnjivo ću ponovo birati ovaj hotel. Cena za 3 noćenja sa doručkom u dvokrevetnoj sobi je bila 147e.
