Nakon vaskrsnuća Miše od Lakića konačno smo bili u punom sastavu. Auto sa parkinga hotela nismo pomerali cirke tri dana. Vreme je bilo da tu činjenicu promenimo. Recepcionar nam je blagim naklonom glave obećao da će nas mesto čekati. Kiša je tog dana od ujutru padala i vreme je bilo kao stvoreno da upalimo makinu i lagano krenemo ka Balatu, bez bojazni da ćemo pokisnuti i da će nas u najgorem slučaju neko ponovo opljačkati, kao dan ranije.

Vreme je bilo da se sa istorijskog poluostrva preselimo u moderni deo Istanbula i istraživanje započnemo na trgu Taksim, potom prošetamo celom dužinom Istiklal avenije, popijemo čaj podno Galata kule, te fotografišemo ulicu šarenih kišobrana u kvartu Karakoy. Nakon što osetimo duh modernog dela grada, plan je bio da krenemo ka Feneru, odakle bi najbrže stigli do koloritnog živopisnog Balata. Nemili događaj o kome ću pisati malo kasnije potpuno nas je omeo i poremetio, te niko od nas nije imao ni snage ni volje da veče završi u Balatu, već je pitoreskni kvart Istanbula morao biti ostavljen za naredni dan.

Oktobarsko jutro bilo je okupano sunčevim zracima, a Istanbul spreman da nam razjasni zašto ga zovu spojem istoka i zapada, povede putem svile, upozna sa dahom prošlosti Vizantije i moćnim Osmanskim carstvom, te okupa šapatom Bosfora.