Miris Istanbula - Kolač u Kuzgunčuku

Nakon vaskrsnuća Miše od Lakića konačno smo bili u punom sastavu. Auto sa parkinga hotela nismo pomerali cirke tri dana. Vreme je bilo da tu činjenicu promenimo. Recepcionar nam je blagim naklonom glave obećao da će nas mesto čekati. Kiša je tog dana od ujutru padala i vreme je bilo kao stvoreno da upalimo makinu i lagano krenemo ka Balatu, bez bojazni da ćemo pokisnuti ili da će nas u najgorem slučaju neko ponovo opljačkati, kao dan ranije.

Osetite duh šarenog naselja Balat

Do Balata smo stigli mrežom uskih strmih uličica, parkiravši auto na improvizovanom zemljanom parkingu punom raznoraznog otpada i šuta, koji nije obećavao. Prava sreća je bila što smo uopšte i to mesto našli. Stisnute ulice kojima je manevrisanje bilo vrlo ograničeno vapile su za prostorom.

Nedugo nakon što smo prošli pored ogromne impozantne crvene građevine u kojoj je nekada bila smeštena grčka pravoslavna škola Fener izbili smo na najslikanije šarene zgrade naselja u kom su nekada pretežno živeli Jevreji, Grci, Bugari i Jermeni. Kao i na svim drugim lokacijama od interesa za turiste i ovde je bilo teško napraviti fotografiju bez nekog neosvešćenog uljeza u kadru, skoncentrisanog samo na sebe, koga apsolutno ne zanima okolina, niti ima obzira za bilo koga drugog, a sve zarad sopstvenog cilja.

Prošetajte do poznatog kafea Incir Agaci Kahvesi

Naši kavaljeri Miša od Lakića i Gosn turista rešili su da odšetaju do automobila sve sa ciljem da svoje dame poštede pentranja strmim balatskim sokacima. Plan im je osujetio ključ od kola koji je, gle’ čuda, ostao u mom džepu. Kako smo se nas dve već udaljile ka drugom cilju, nije im preostalo ništa drugo do da se spuste ka bugarskoj crkvi Svetog Stefana, poznatijoj pod nazivom Gvozdena crkva, jedinstvenoj po tome što je cela napravljena od gvožđa dopremljenog Dunavom čak iz Beča 1871. godine. Džas i ja naravno, imale smo „pametnija posla“ koja su, podrazumeva se, uključivala silazak gomilom šarenih stepenika i naravno povratak istim tim putem, samo, pogađate, uzbrdo.

Na kraju stepenica dočekalo nas je još jedno instagramersko mesto koje je već vrvelo od turista. Pokušale smo da napravimo par fotografija na kojima smo bez primesa ruku, nogu i pola tela neželjenih upadica, međutim, vidno je bilo da nam ne ide dobro. Par šarenih stepenika vodilo je u kafanu Incir Agaci Kahvesi koja je bila izlepljena slikama (rekla bih popularnih turskih glumaca), o kojima nisam znala ama baš ništa. Načula sam da se na toj lokaciji snimalo nekoliko turskih serija. Kafana je bila prilično šarena, romantična i lepršava, a meni se činilo da mi pravljenje videa dobro ide, sve dok ispred mene nije iskočio brkati Turčin i upozorio me da je snimanje zabranjeno. Na žalost Brke do tada sam bezmalo već snimila gotovo celu jednu epizodu.

Kako su ključevi od kola ostali kod mene, uloge sa momcima smo morale zameniti. Nakon što smo lipsale penjući se uz stepenice, na parkingu smo ugledale blokiran automobil. Nakon 20 minuta histeričnog trubljenja, toliko da smo uzbunile ceo kvart, uspele smo dočekati bahatog Turčina koji je ravnodušno pomerio svoj pikap kojim nas je prethodno zagradio. Bile smo slobodne da pokupimo naše momke, koji su nas čekali na glavnom putu skroz dole kod Gvozdene crkve.

Osmotrite Zlatni rog sa terase kafea Pierre Loti

Kiša je i dalje paduckala, a ja sam vozila ka kafiću Pierre Loti nazvanom po francuskom književniku putopiscu koji je nekada živeo u Istanbulu i pisao priče o njemu. Želela sam da napravimo predah na terasi kafića, popijemo čaj i izgubimo se u pogledu na Zlatni rog. Sve je to u mojoj glavi izgledalo savršeno, dok nismo stigli i potpuno splasnuli.

Na terasi naravno nije postojao nijedan sto, logično, jer je padala kiša. Krajičkom oka videla sam da u zastakljenom delu kafića ima ljudi, ali to nije bila atmosfera koju sam priželjkivala. Ekipa nije bila zainteresovana ni da se približi ogradi, te sam do dugo očekivanog pogleda odšetala sama dok su me kapi kiše lagano zasipale. I tamo se potpuno razočarala onim što sam videla. Kroz razgranatu krošnju drveta tek se nazirao Zlatni rog, a ni tmurno vreme mi nije išlo u prilog. Pokunjena sam se vratila do družine i tiho rekla: „Hajdemo dalje“.

Korisna informacija:

Do kafića je moguće doći i žičarom, cena karte je 27 lira, plaća se Istanbul karticom i često je prilična gužva.
Ispred kafića postoji veći parking na kome je stajao momak obučen u fluorescentni prsluk, koji verujem da je ovde i zaposlen i da se samim tim i parking plaća.
Mi smo parkirali malo dalje u samoj ulici koja vodi do kafića na žutom bojom označenom mestu za koji su nam lokalci rekli da je besplatno.

Svu lepotu sveta upijte kod Ortakoy džamije

Dva dana ranije dok smo plovili Bosforom, upijajući oktobarsko sunce i slušajući graktanje galebova koji su nas pratili, bila sam rešena da džamiju Ortakoy moram još jednom videti. Prišli smo joj sa kopna, nakon pola sata vrtenja u krug oko istoimenog kvarta tražeći slobodno parking mesto.

Bila je tako lepa, svetlucava, čipkana sa sve drugim bosforskim mostom u zaleđu. Iznad neobarokne kupole svetlo plave boje letelo je jato galebova. Na isturenom doku čekalo se za fotografiju. Džasin dugi plavi kaput se tako lepo uklopio sa najlepšom istanbulskom džamijom. Jedino što sam želela jeste da dugo sedim na molu i bez cilja gledam u ovo arhitektonsko čudo.

U prilaznom sokaku zvrjale su radnje prepune raznih suvenira. Za uspomenu smo gospođici kupili personalizovani rokovnik sa drvenom koricom i na njoj uklesanim nostalgičnim crvenim tramvajem iz Istiklal ulice. Sa druge strane džamije pružao se sokak u kome su jedne do drugih stajale tezge koje prodaju isključivo kumpir, po kome je uostalom sam kvart Ortakoy i poznat.

Korisna informacija:

Možda i najjednostavniji dolazak do Ortakoy džamije, bez traženja parking mesta ili presedanja može biti trajektom čija je vožnja uključena u Istanbulkart. Stanica se nalazi odmah do džamije.

Prebacite na azijsku stranu Istanbula drugim bosforskim mostom

Svi smo jedva čekali da pređemo na azijsku stranu Istanbula. Džas me je danima zapitkivala da li ćemo proći tunelom ispod mora koji spaja dva kontinenta. Bili smo tik ispod drugog bosforskog mosta koji nas je vodio do jednog od najprijatnijih istanbulskih kvartova Kuzgunčuka. Rekla sam joj da ne gubi nadu. Ukoliko nas put navede na tu stranu vratićemo se tunelom. Za sada ćemo u Aziju morati mostom, iako navigacija nije obećavala i ruta je sve vreme bila u crvenom.

Navigacija je bila u pravu. Na prilazu mostu kretali smo se vrlo sporo, međutim, za nas koji smo nekada svakodnevno prelazili Gazelu, ovaj prizor nije bilo nikakvo iznenađenje. Nije bilo ni za očekivati da u gradu od gotovo 16 miliona stanovnika proletimo mostom kao da smo u najmanju ruku potomci Nikija Laude.

Napravite set fotografija u Bereketli sokaku

U Kuzgunčuku nas je sačekalo iznenađenje. Ceo kvart je odisao nekim neobjašnjivim mirom. Iako užurban i prometan, nije odavao naznake gužve. Krenuli smo glavnom ulicom ostavljajući za nama šarene izloge lokala. Na staru ladu ofarbanu svim duginim bojama sela je devojka razbarušene plave kose – da se slika. Bašte kafića bile su pune, sunce je probijalo kroz grane drveća, a mi smo napredovali ka šarenim zgradama u Bereketli sokaku koje su, jasno je, još jedan instagramerski hit. Prepoznali smo ih po do tada neviđenoj gužvi, sačekavši da se masa raščisti, kako bismo i mi mogli napraviti pokoju uspomenu.

Pomazite mačka u bašti Kuzgunčuk Bostani

Naspram grčke crkve Agios Panteleimonasa otvorena kapija bašte Kuzgunčuk Bostani pozivala nas je da uđemo unutra. Jedan puniji negovani mačak guste sivkaste dlake odmarao je na drvenoj ogradi koja je pregrađivala parcele u kojima je bilo zasađeno različito bilje. Čini mi se da nije bilo prolaznika koji ga nije pomazio i sa njim napravio fotografiju. Nema šta, mačak je definitivno bio najpopularnija „ličnost“ Kuzgunčuka.

Stanite ispred najlepših drvenih kuća u Simitci Tahir sokaku

Iako su se drvene šarene kuće u Simitci Tahir sokaku nazirale i iz Kuzgunčuk bašte, mnogo su moćnije izgledale kada smo konačno stali ispred njih. Učinilo mi se da su ovo bile najlepše drvene kuće koje sam u Istanbulu videla. Ispred vrata jedne od njih stajalo je upozorenje da je fotografisanje zabranjeno i da se moli za tišinu, što sam od uzbuđenja uočila tek kasnije, kada sam spokojna pregledala materijal koji sam napravila.

Degustirajte San Sebastijan kolač u bašti poslastičarnice Tarihi Kuzguncuk Firini

Uskraćena za kolač San Sebastijan dan ranije kod Galata kule odlučila sam da danas ne napravim istu grešku. Rešena sam bila da degustiram taj kolač. U bašti poslastičarnice Tarihi Kuzguncuk Firini iz čijeg izloga su dozivali šareni kolači nije mogla igla da padne, pa smo se izmestili u unutrašnjost iste. Uz fino gorak čaj poklopali smo San Sebastijan kolač, ali i nezaobilazno trileće. Iako je San Sebastijan prilično izvikan kolač, a ja ne volim izvikane stvari, lagala bih kada bih rekla da je loš. Suštinski mi se dopao, naravno sve osim njegove cene od čak 9 EUR.

Učestvujte u snimanju turske serije

Vraćajući se ka lokaciji gde smo parkirali našu zelenu makinu, momci u crnom su nas zaustavili na pola puta, zamolivši da sačekamo par minuta dok glumci ne snime najnoviju scenu za neku popularnu tursku seriju. Nažalost, nisam prepoznala aktere, ne raspolažem zavidnim znanjem opusa turskih serija.

Ne propustite impozantnu Dolmabahče palatu

Ni pored toliko nade da ćemo se u hotel vratiti azijskom stranom, pa potom dugo željenim podvodnim tunelom, Džas ipak nije imala sreće. Navigacija nam je i pored gužve na bosforskom mostu Fatih Sultan Mehmet, ipak pokazivala da ćemo istim putem kojim smo i došli brže stići natrag. Ovu činjenicu smo iskoristili kako bismo stali kod stadiona Bešiktaša da Džas i ja na brzaka pretrčimo do palate Dolmabahče. Nismo imale nameru da ulazimo unutra, ponajviše jer je bilo kasno, ali i zbog visoke cene ulaznice od čak 1800 lira odnosno 36 EUR. Dovoljno je bilo da kroz leju svežeg cveća osmotrimo velelepnu belu kapiju, ali i četvorospratnu sahat kulu i Dolmabahče džamiju, obe iz 19. veka.

Dolmabahče palata je sagrađena polovinom 19. veka za vreme vladavine sultana Abdulmedžida i dan danas predstavlja najveću palatu u celoj Turskoj. Podeljena je na dva međusobno spojena dela: selamlik u kome su se vodili državni poslovi i harem u kome je sultan živeo sa svojom porodicom i ljubavnicama. U njoj je četiri godine boravio i osnivač Republike Turske Mustafa Kemal Ataturk gde je 1938. godine i preminuo. Za obilazak 285 soba, 44 dvorane, 68 toaleta i 6 turskih kupatila, verujem da je potrebno odvojiti pola dana.

Korisne informacije:

Radno vreme palate je svakog dana osim ponedeljka od 9-17h.
Cena ulaznice za selamlik i harem košta 1800 lira odnosno 36 EUR.
Kartu možete kupiti online preko sajta GetYourGuide.

Prošetajte ostacima nekadašnjeg vizantijskog hipodroma

Još od prvog dana dolaska u Istanbul dogovor je bio da Džas i ja posetimo Aja Sofiju. Da bismo ispunile zadatak iz agende nije nam preostalo ništa drugo do da se uputimo ka Sultanahmetu. Bez cilja smo prošetale nekadašnjim vizantijskim hipodromom, od koga je sada ostao samo egipatski obelisk koji je vizantijski car Teodosije preneo u Carigrad iz današnjeg Luksora. Odmorile smo koji momenat ispred fontane Vilhelma II i bacile pogled na Muzej Aja Sofije.

Uđite u nestvarnu Plavu džamiju

Naspram Aja Sofije da bi joj parirala i zasenila je po veličini, ali i lepoti početkom 17. veka podignuta je džamija Sultan Ahmeda poznatija pod imenom Plava džamija zbog više od 20 000 ručno oslikanih plavih pločica raspoređenih u 50 različitih kompozicija od kojih je sazdana unutrašnjost. Stoga smo se brzim korakom uputile ka jedinoj istanbulskoj džamiji sa čak šest minareta kako bismo baš nju pre odlaska u Aja Sofiju obišli.

Dok sam besomučno škljocala dvorištem džamije začuo se poziv na molitvu. Ugledala sam Džas na vratima džamije kako mi panično maše da požurim. Nadomak samog ulaza, obezbeđenje me je pogledalo i samo saopštilo da ulaz više nije omogućen turistima, već samo vernicima. Pogledale smo se u neverici sa samo jednom mišlju: „Opet nismo uspele“. Odlučne da vidimo i Plavu džamiju, čekajući zaboravile smo na vreme, dok se tama polako spuštala na Istanbul. Kada smo konačno prošetale džamijom i izašle zadovoljne jer smo uspele, shvatile smo da je napolju mrkli mrak i da za Aja Sofiju izvesno nećemo imati vremena, te se pomalo setne uputismo ka hotelu.

Korisna informacija:

Radno vreme Plave džamije je svakog dana od 8:30-18:30 sa izuzetkom ulaska dok traju molitve.

Za oproštaj sa Istanbulom besciljno lutajte kvartom Kumkapi

Svanulo je sunčano jutro, a mi smo se polako spremali za polazak ka Beogradu. Dobrovoljno sam se javila da baš ja budem ta koja će otići do turskog PTT-a kako bih kupila HGS i sravnila dotadašnja dugovanja, a sve sa ciljem da natenane prošetam zabačenim istanbulskim sokacima okovanim kaldrmom, između čijih oronulih zgrada koje gledaju na Mramorno more stoji rasprostrt veš i sa tom slikom tiho se oprostim sa Istanbulom, do nekog skorog viđenja.

Svi tekstovi i fotografije na blogu, kao i Instagram i Facebook profilu Putovanja iz mog pera podležu autorskim pravima, te samim tim njihovo preuzimanje, kopiranje i korišćenje bez eventualne saglasnosti nije dozvoljeno.