Miris Istanbula - Ulazak u Carigrad - Putovanja iz mog pera

Istanbul mi je već neko vreme svakodnevno bio u mislima. Toliko sam želela da kročim na ulice moćnog Konstantinopolja, osetim duh nekadašnjeg Carigrada, osmotrim sve te ostatke Vizantije, prošetam palatama iz kojih su sultani vladali, dotaknem Aja Sofiju, udahnem miris Bosfora, prebacim mostom u Aziju i vratim se na Sultanahmet kod Hafiz Mustafe po turski kunefe.

Većina turista odluči da u Tursku krene avionom. Mi smo u onoj manjini koja se opredelila da do Istanbula dođe kopnenim putem i to svojim automobilom. Nekoliko meseci ranije kada smo sa Mišom od Lakića i Džas putovali po Sloveniji i Italiji, ugovorili smo u oktobru odlazak u Istanbul. Morali su se iskupiti za moje propuštene planove i višemesečnu čežnju i patnju za Stambol gradom.

Startna tačka bio nam je Beograd od kojeg do Istanbula ima okvirno oko 950 km. Put ka Istanbulu podelili smo u dva dana, noćivši ciljano u Plovdivu, kako bismo ga ponovo obišli, nakon što smo par godina ranije ostali očarani ovim istorijskim delom Trakije. Iz Istanbula smo se vratili u cugu, uz pauzu i ručak u Pirotu.

Od Beograda do Istanbula direktnim letom moguće je stići avio kompanijama Turkish Airlines, Air Serbia i Pegasus Airlines. Prve dve kompanije sleću na glavni istanbulski aerodrom, dok Pegasus leti do aerodroma Sabiha Gohcen sa azijske strane. Postoji alternativa, pa je do Istanbula moguće leteti i iz Niša, po nešto nižim cenama. Imajući u vidu da se cene povratnih avio karata od Beograda do Istanbula ukoliko ih kupite ranije kreću u rasponu od 120 EUR (Pegasus Airlines) do 195 EUR (Turkish Airlines i Air Serbia), put automobilom u Tursku se nameće kao vrlo isplativa opcija. Nas je gorivo za celo putovanje koštalo 170 EUR, a kako nas je putovalo četvoro, troškovi za put do Istanbula i nazad, računajući i putarine izašli su 55 EUR po osobi.

Korisne informacije:

Cena putarine kroz Srbiju od Beograda do Dimitrovgrada za putnički automobil iznosi 1.740,00 dinara.
Litar benzina 95 u Srbiji trenutno košta 182,00 dinara.

Na putu kroz Bugarsku pripazite se prevaranata

U ovom periodu godine, tačnije polovinom oktobra meseca na srpsko – bugarskoj granici Gradina – Kalotina nije bilo gužve. Na pitanje kada će početi sa primenom EES sistema, brkati Bugarin ćelave glave je uz šeretski osmeh, neobavezno odmahnuvši rukom, odgovorio da njihova zemlja nije spremna i da najverovatnije do maja iduće godine neće biti primene.

Odmah nakon graničnog prelaza zaustavili smo se na Shell benzinskoj pumpi da natočimo gorivo za put do turske granice. U prvi mah nismo rezonovali da Bugare uglavnom prate priče o prevarama, sa čime smo se vrlo brzo, gotovo odmah na ulasku u zemlju i susreli. Pokvareni pumpadžija sipao je pun rezervoar goriva, umesto 20 litara koliko mu je Gosn turista rekao pre nego što je krenuo ka kućici da plati ceh, uz izgovor: „Brate, sipao sam ti MALO više“. Bilo bi dobro da nas je ovaj gest opasuljio i resetovao, te naterao da u nastavku putovanja povedemo više računa i budemo obazriviji, budući da smo putovali u grad na obali Bosfora čije prevarante takođe bije loš glas. No, o tome nešto kasnije.

Ono na šta biste još trebali obratiti pažnju jeste činjenica da će vam gotovo izvesno, ukoliko plaćate kešom u valuti EUR, obračunati prilično loš kurs i ukrasti par eura. Takođe, prilikom plaćanja karticom dobro pogledajte iznos koji su uneli kako kasnije ne bi došlo do iznenađenja. Ujedno, ne dozvolite da vam peru šoferšajbnu, sačekajte pored pumpadžije dok ne završi sa sipanjem goriva, automobil nikako ne ostavljajte otključan i obavezno tražite račun za nasuto gorivo.

Za vožnju bugarskim auto-putevima morate imati vinjetu. Nedaleko od „ozloglašene“ pumpe namešten je kontejner iz kojeg kroz polomljeno staklo starija drska gospođa prodaje vinjete. Prima samo keš i vrlo je verovatno da će vas i ovde prevariti za kurs ukoliko budete plaćali u valuti EUR. S obzirom na to da sam vinjetu želela platiti karticom, ljutito mi je pokazala rukom u pravcu automata na kojima je putarinu moguće platiti na ovaj način, a koji se nalazi odmah pored njenog kontejnera.

Vinjetu uobičajeno kupujem online, međutim, ovog puta nisam bila sigurna koji je zvanični sajt „Puteva Bugarske“, pa sam na pitanje da li je to vinetki.bg od srdite gospe kroz polomljeno prozorče klimanjem glave dobila potvrdan odgovor. Online sam kupila elektronsku vinjetu za putnički automobil za 7 dana po ceni od 15 leva, odnosno 7,67 EUR. Sajt je vrlo jednostavan za upotrebu, daje opciju odabira srpskog jezika, a vinjetu primate putem e-mail adrese.

Na putu do Plovdiva naišli smo na par deonica na kojima su se vršili radovi, ali je put bio prohodan i nije bilo zadržavanja.

Korisne informacije:

U Bugarskoj se koristi vinjeta koja za 7 dana košta 15 leva odnosno 7,67 EUR i kupuje se elektronski na zvaničnom sajtu vinetki.bg.
Litar benzina 95 u Bugarskoj je koštao 1,27 EUR.
Kurs: 1 EUR je 1,96 BGN (leva).
Vremenska zona u odnosu na Srbiju je +1h.

Spremite se na poduže čekanje i stroge procedure na turskoj granici

Na bugarsko – turskoj granici Kapitan Adreevo – Kapikule nije bilo apsolutno nikoga. Već unapred smo radosno među sobom komentarisali kako smo odlično prošli. Pred tursku granicu provezli smo kroz stazu za dezinfekciju automobila. Očekivali smo standardnu proceduru sa proverom pasoša, međutim, na prvom punktu carinik je tražio da otvorimo vrata gledajući da li prevozimo migrante. Kada se uverio da osim nas četvoro nema više nikoga, prosledio nas je na sledeći punkt gde su od nas tražili da pokažemo pasoše i svi do jednog izađemo iz automobila kako bi nam skenirali lice.

Nadali smo se da je ostala još samo carinska kontrola, međutim, zaustavljeni smo na sledećem punktu gde nam je mlada Turkinja tražila saobraćajnu dozvolu, pasoš vlasnika vozila i zeleni karton. Na sve to trebala joj je i vozačka dozvola, ali ne trenutnog vozača u čijoj ulozi se tada nalazio Gosn turista, već vlasnika vozila, znači moja?! Nisam imala snage da joj objašnjavam da se auto može voditi na mene, čak i ako nikada nisam polagala vozački ispit. Samo sam joj u neverici prosledila vozačku dozvolu, nadajući se da je agoniji sa turskim graničnim punktovima jednostavno kraj. Ali ne lezi vraže! Dok je Turkinja razgledala dokumenta uz razgovor telefonom sa nadređenim koji joj je davao uputstva, procedila sam Gosn turisti: „Gledaj sad kad mi bude tražila srpsku ličnu kartu, jer putujem sa pasošem Evropske Unije“. Samo što sam to izgovorila, Turkinja se okrenula ka meni i rekla: „Jelena, ID Card please“.

Nakon što je popisala sva moguća i nemoguća dokumenta, prošli smo na sledeći punkt, gde je carinik od Gosn turiste zahtevao da otvori gepek uz neizostavno pitanje gde idemo i koliko ćemo tamo boraviti. Kada smo mislili da je sve gotovo, carinik nam je rukom pokazao na ogromnu halu pored puta i uputio nas na rendgen. E tu sam već potpuno odlepila, videvši par automobila, kombi i autobus ispred nas. U redu smo čekali sat i po vremena, popričavši sa Bugarinom kome je ovo dvadeseti put da radi istu stvar, rekavši nam da je u sezoni ista procedura i da Turke jednostavno apsolutno nije briga za to. Dok smo slušali sirenu za upozorenje od zračenja, povadili smo bukvalno sve što je postojalo iz auta i stavili na trotoar pored.

Kada smo konačno dobili potvrdu da ne prenosimo ništa protivzakonito, vratili smo se na carinsku kontrolu, gde su nam još jednom pregledali automobil i na punktu izdali potvrdu o ulasku u Tursku. Sledeći punkt je bio zadužen za skeniranje tablica i odgovor cariniku da je sve u redu. Nakon što je nezainteresovano mahnuo rukom pustivši nas da prođemo, ušli smo konačno u Republiku Tursku.

Već prilično izmrcvareni, složili smo se u konstataciji da Turci nasumično biraju koga će slati na rendgen i da ovog puta baš nismo imali sreće. Od nikoga na graničnom prelazu, nama se zalomilo da smo dva sata čekali na ulazak u Tursku.

Obavezno kupite HGS nalepnicu za putarinu kroz Tursku

Sledeći zadatak bio je pronaći kiosk gde prodaju HGS putarinu koju je neophodno imati za putovanje turskim auto-putevima. Čovek koji je stajao uz put uputio nas je dva kilometra dalje, gde nije bilo apsolutno ničeg. Shvatili smo da smo promašili skretanje, međutim, natrag svakako nismo mogli. Na sledećem stajanju ponovo smo pitali gde možemo kupiti HGS, možda na nekoj pumpi, međutim, samo su nam kratko odgovorili: „Istanbul“.

Bacila sam se na iščitavanje procedure oko kupovine HGS-a i tom prilikom saznala da je HGS moguće kupiti samo na mestima koja su označena oznakom PTT žuto plave boje, tačnije u filijalama njihove pošte, koje izgledaju slično našim. HGS nije moguće kupiti online, jer je potrebno da nalepnicu koju u pošti dobijete zalepite na šoferšajbnu tačno ispod retrovizora.

Isto tako sam saznala da od ulaska u Tursku i momenta kada vas HGS registruje i očita imate 15 dana da u pošti kupite HGS gde će vam službenik retroaktivno pokriti iznos koji ste već potrošili. Ukoliko putarinu ne platite u roku od 15 dana rizikujete da dobijete petostruko veću kaznu. Po važećoj proceduri smo mi i postupili, pa sam poslednjeg dana u Istanbulu, pre polaska natrag, svratila do pošte nadomak Bajazitovog trga, uzela broj za čekanje, popunila zahtev, pripremila pasoš i saobraćajnu dozvolu, te sačekala da me prozovu. Na šalteru me je dočekao čikica koji mi je sav ponosan saopštio kako njegovi vuku korene iz Srbije (gle’ čuda), pitao gde smo se kretali i izračunao koliko će novca biti potrebno da uplatim za proteklu i planiranu putarinu. Cena HGS-a koja se ne uračunava u kredit je 160 lira što je okvirno oko 3,27 EUR. Budući da sam imala samo 20 EUR u kešu, a kartice ne primaju, razmenio je novac i rešio da ceo preostali iznos uplati na HGS, pokrivši već pređeno.

Kako u povratku nismo sve pojedinosti dobro proučili, a posebno onu oko obaveznog lepljenja HGS-a na šoferšajbnu, na granici nas je sačekalo neprijatno iznenađenje u vidu neplaćenog konta. Iako sam na HGS-u imala kredita, službenica nije htela ni da čuje, niti da pogleda, već sam morala ponoviti plaćanje u iznosu od 134 lire. I naravno, Turci ne bi bili Turci kada nešto ne bi zakomplikovali, pa tako ni ovu putarinu na granici na pultu na koji su me poslali nije bilo moguće platiti karticom, već samo kešom. Kako keš koristim par puta godišnje, a ovaj put svakako nije spadao u jedan od njih, morala sam ponovo ići na drugi pult, gde su mi za plaćanje karticom naplatili i neku sitnu proviziju, sa čim se i zvanično završila agonija zvana HGS.

Korisne informacije:

Za putovanje kolima kroz Tursku potrebno je kupiti HGS i nalepnicu obavezno nalepiti na šoferšajbnu, ispod retrovizora.
Da biste odmah nakon graničnog prelaza Kapikule kupili HGS pogledajte tačnu lokaciju ovde, vozite sporije i pažljivo pratite oznake plavo žute boje za PTT ili HGS.
Ukoliko HGS kupujete u Istanbulu to možete uraditi samo u poštama (PTT).
Obratite pažnju na činjenicu da ne primaju kartice, niti EUR, a kurs pri razmeni im je nešto slabiji od zvaničnih menjačnica.
Imajte u vidu da PTT ekspoziture u Istanbulu ne rade subotom i nedeljom, a neke ni ponedeljkom.
Na ovom linku možete dopuniti HGS, upisom broja pasoša i registraskih tablica vozila.
Putarina od graničnog prelaza do Istanbula košta 134 lire, što je oko 2,74 EUR. Obratite pažnju i da se svaki prelaz preko istanbulskih mostova naplaćuje. Cena za prelazak preko prvog i drugog bosforskog mosta je 47 lira odnosno 0,96 EUR.
Cene putarine u Turskoj pogledajte na ovom linku.
Litar benzina 95 u Turskoj je koštao 52 lire, što je okvirno oko 1.06 EUR.
Kurs: 1 EUR je 49,01 TRY (lira).
Vremenska zona u odnosu na Srbiju je +2h.

Pored aplikacija AirAlo i Mobi Matter zaboravite na potragu za lokalnim SIM karticama

Sada već tradicionalno eSIM kartice kupujem preko aplikacija AirAlo ili MobiMatter. Ostavljam vam link za popust od 3$ preko aplikacije AirAlo za prvu kupovinu, kao i link za popust od 5$ preko aplikacije MobiMatter uz obavezan unos mog koda JELEN60035.

Ovog puta sam preko aplikacije AirAlo za Bugarsku kupila paket od 3GB u trajanju od 7 dana za 5 EUR, jer mi je trebao internet i u povratku i isti nisam uspela potrošiti. Za Tursku sam takođe preko aplikacije AirAlo kupila paket od 5GB za 7 dana po ceni od 8,50 EUR koji takođe nisam uspela potrošiti za 5 dana boravka u zemlji.

Prenos podataka u Bugarskoj se vršio preko mreže Vivacom i gotovo sam do Sofije imala problem sa konekcijom. Isto je bilo i u povratku, kod Sofije se signal izgubio i nije ga bilo sve do granice. Prenos podataka u Turskoj se vršio preko mreže Turk Telekom (Avea) i u starom delu grada oko Aja Sofije nije bilo dometa. Na ostalim lokacijama internet je funkcionisao.

Istovremeno Gosn turista je kao i do sada eSIM kupio preko aplikacije MobiMatter i nije imao nikakvih problema. Dobra stvar kod aplikacije MobiMatter je ta što paketi od 30 dana za više država istovremeno koriste sve raspoložive mreže birajući najjači signal i pritom koštaju sasvim pristojno.

Po povratku sam ustanovila, a shodno iskustvu, da je za Tursku, a i Bugarsku ipak bolji izbor MobiMatter.

Razmotrite smeštaj u istorijskom delu grada u hotelu Newalla

Istanbul je prepun hotela i hotelčića, apartmana, studija, hostela i šupa. Kriterijum za izbor bio mi je prvenstveno hotel na dobroj lokaciji sa pristojnom ocenom na bookingu i besplatnim parking mestom, jer ga generalno u Istanbulu nema ni za lek. Na obodu starog grada smestio se hotel Newalla, nedavno renoviran, sa pogledom na prugu, put i Mramorno more, a sa gornje terase i na krovove istorijskog dela grada i minarete Plave džamije.

Lokacija ovog manjeg hotela je odlična, budući da nas je ne više od desetak minuta hoda delilo od Kapali čaršije, a ni Sultanahmet nije bio ništa dalje. Odlična veza je i voz koji staje odmah ispod hotela i već nakon dve stanice vas dovozi na Sirkeci. Oko hotela se nižu kaldrmisane uličice sa gomilom restorančića, brze hrane i poslastičanica, koje presecaju redovi manjih manufaktura smeštenih u podrumima zgrada ispod lokala u kojima se proizvedena roba prodaje. Ne mogu reći da je sam kraj čist, naprotiv, međutim, kada se osvrne na činjenicu da je u pitanju najstariji deo grada, koji je sada pretvoren bukvalno u pijacu, ne iznenađuje prljavština koja se ovde svakodnevno viđa.

Hotelske sobe su pristojne, a naša je predstavljala apartman sačinjen od dve sobe i kupatila. Doručak se služio u kafiću spojenim sa recepcijom i bio je dobar. Ne najbolji, no pristojan. Čak se dešavalo da su za četiri dana koliko smo boravili u hotelu menjali meni i ubacivali drugačije namirnice, dakle, doručak nije svaki dan bio potpuno isti.

Ono što nam je bilo najbitnije, pored lokacije, jeste parking, koji je bio obezbeđen tokom celokupnog boravka. U Istanbulu generalno postoji problem sa parking mestima, a bolja situacija nije ni sa samim gužvama u saobraćaju. Stoga je, ukoliko u grad dolazite automobilom, hotel u Istanbulu sa parking mestom nešto što je obavezno i ultimativno prilikom odabira smeštaja.

Ono što nije valjalo jeste WiFi koji gotovo uopšte nije funkcionisao, čak ni nakon nekoliko urgencija koje smo uputili osoblju. Druga stvar je mogućnost podešavanja tople i hladne vode, budući da je pri tuširanju ovo pravilo veliki problem. I treći negativni poen koji ide hotelu je odsustvo čišćenja soba i pored više molbi koje su im upućene.

Generalno, osoblje je bilo ljubazno, to ne mogu sporiti, toliko da smo pri check out-u dobili na poklon ratluk od lešnika koji je bio malo je reći ooodličan!

4 noćenja za 4 odrasle osobe sa doručkom koštala su nas 290 EUR, što znači 145 EUR po paru, odnosno 72,50 EUR po osobi.

I pored ovih sitnih nedostataka smatram da je hotel Newalla bio odličan izbor, prvenstveno zbog besplatnog parkinga, potom zbog odlične lokacije i povezanosti sa glavnim atrakcijama, a naposletku i prihvatljiva cena nije bila za zanemariti.

Prošetajte po kvartu Kumkapi

Dok smo se smestili sat je otkucao pet. Izašli smo iz hotela i odmah se našli u spletu uličica kvarta Kumkapi gde su lokalni restorani već počeli sa programom uterivanja turista među svoje redove, svaki nudeći posebnu „my friend“ ponudu. Oko presušene fontane nizali su se restorani sa isturenim jarko crvenim tendama, koji su ubrzo potom popalili kičasto led osvetljenje i učinili da ceo kvart liči bezmalo na ulicu crvenih fenjera. U nastavku strme kaldrme nizali su se lampioni u svim duginim bojama uz gomilu reklamnih panoa koji su nudili svakojake usluge. U mnoštvu svega načičkanog i natrpanog prošli smo pored Jermenske crkve, da bismo ubrzo završili u ulici Gedikpaša ponovo prepunoj restoranima brze hrane. U Istanbulu gotovo nije bilo moguće videti prazan prostor, bez instaliranog kioska za hranu, dućana koji nudi raznoliku robu sa agresivnim svetlećim reklamama, kič restorana, izloga iz koga dozivaju baklave i ostale đakonije. I ruku na srce, to mi se uopšte nije dopalo, te sam pomalo razočarano saopštila Gosn turisti kako se definitivno pronalazim u čistom, urednom i funkcionalnom i kako me je u tom momentu sav taj haos jednostavno odbijao.

Vratite se u 1461. godinu obilaskom Kapali čaršije

Nakon desetak minuta pentranja uzbrdo strmim istanbulskim ulicama istorijskog dela grada stigli smo do Kapali čaršije – jednog od najvećih i najstarijih pokrivenih bazara na svetu sačinjenog od 62 ulice, gotovo 3600 dućana, 14 karavansaraja i 11 kapija. Na ulazu Carsikapi nas je sačekala sigurnosna kontrola. Među svodovima oslikanim geometrijskim figurama koje su me podsetile na šare istanbulskih džamija pronašli smo svakojaku robu, počevši od nakita, parfema, šarenih orijentalnih lampiona i zlata, preko tepiha, ešarpi, torbi i razglednica sa motivima Istanbula, do pantalona, jakni, bluza, patika i drugih odevnih predmeta. Gužva je bila podnošljiva, pa smo takvo stanje povezali sa periodom van vikenda.

Izašavši iz Kapali čaršije kroz Bajazitovu kapiju našli smo se na istoimenom trgu. Do nas se širio miris sočnog pečenog kukuruza sa tradicionalnih kolica crvene boje, koji su postavljeni širom Istanbula. Miša od Lakića i Gosn turista su pokušali da se oprobaju u cenkanju koje se nije dobro završilo. Iako Turci izuzetno vole ovakav vid trgovine i smatraju ga delom tradicije, nakon Gosn turistinog spuštanja cene, pa odustanka, nisu bili baš najsrećniji, niti najkulturniji, pa su nas čak počastili sa par, rekla bih, sočnih psovki, da ne kažem kletvi. Kada sam malo bolje razmislila, shvatila sam da je najbolje sa cenkanjem početi rano izjutra, dok još nisu rasprodali asortiman, jer će biti ljubazniji i vrlo verovatno će cenkanje po kupca biti isplatljivije. Na kraju dana su već dovoljno prodali, sabiraju pazar i nisu radi da im turisti obaraju cene u nedogled.

Korisna informacija:

Radno vreme Kapali čaršije je od 8:30-19h svim danima osim nedeljom.
Postoji mogućnost da se stepenicama izađe na krov Kapali čaršije i za to je obavezno uplatiti turu kod lokalnog vodiča.

Večerajte u odlično ocenjenom restoranu The First Ottoman Lounge

Prilično ogladneli vratili smo se do fontane bez vode okružene restoranima oivičenim vašarskim crvenim led trakama i odabrali da večeramo u najbolje rangiranom na Google maps sa ocenom od čak 4,9. Ime restorana je The First Ottoman Lounge i meni im je prilično raznovrstan. Za nas je bio zadužen stariji gospodin koji je u slobodno vreme između porudžbina stajao kod izloženog jelovnika i uterivao druge goste u restoran, slatkorečivo nudeći razne đakonije.

Oduvek sam govorila da su Turci jednostavno samo trgovci i da njihova ljubaznost potiče od želje da turistima nešto prodaju. Dakle, u svim segmentima isključivo je u pitanju trgovina, pa nam je u skladu sa tim, stariji čika uporno pokušavao da „uvali“ najskuplje jelo na meniju, čaj u količinama za troje ljudi, iako smo tražile samo dve čaše, predjelo kao porciju glavnog jela, pomfrit za 4 osobe, uporno odbijajući da prihvati porudžbinu jedne porcije, sočne pite umesto običnog hleba, toliko da je naše odbijanje već postajalo neprijatno i njemu i nama.

Kada smo konačno uspeli da izdejstvujemo željenu porudžbinu i izađemo na kraj sa navalentnim konobarom, koji je na kraju bio vidno nezadovoljan, ne uspevši u svojoj nameri, dočekali smo hranu, koja je naposletku bila prilično ukusna.

Ceh za četiri osobe je izašao 90 EUR, što se može smatrati prilično povoljnom večerom, ako se uzme u obzir da smo naručili dve porcije sardina, dva pomfrita, dve grčke salate, tri pite sa sirom, porciju lignji, pržene ćufte, prolećne rolnice, dva čaja, dva piva i hleb.

Preko dana prošetajte obalom Mramornog mora

Nakon večere valjalo je potrošiti unete kalorije, pa smo odlučili prošetati do obale Mramornog mora, gde zbog mrklog mraka koji se spustio na Istanbul, praktično ništa nismo uspeli videti. Uputili smo se ka hotelu da odmorimo i napunimo baterije za sutrašnji prvi pravi dan u Istanbulu.

Svi tekstovi i fotografije na blogu, kao i Instagram i Facebook profilu Putovanja iz mog pera podležu autorskim pravima, te samim tim njihovo preuzimanje, kopiranje i korišćenje bez eventualne saglasnosti nije dozvoljeno.