Miris Istanbula - Dok je Bosfor šaputao

Oktobarsko jutro bilo je okupano sunčevim zracima, a Istanbul spreman da nam razjasni zašto ga zovu spojem istoka i zapada, povede putem svile, upozna sa dahom prošlosti Vizantije i moćnim Osmanskim carstvom, te okupa šapatom Bosfora.

Kroz splet strmih kaldrmisanih uličica preko kojih su od prozora oronule šarene zgrade do prozora druge iste takve bili razapeti šareni čaršafi izbili smo na trgić kojim je dominirala stara poviša drvena kuća sada pretvorena u administrativni centar opštine Eminonu. Preko puta nje ispod šarenih metalnih lampiona, štrčao je izlog i u njemu na gomilu naslagane pide – turske pite začinjene kojekavim sastojcima. Sredovečni Tučin sede kose i belih brkova iz plastične kofe je po sred ulice bacao vodu, zasipajući pritom kolonu žutih taksi vozila koja su tuda prolazila.

Ne propustite obilazak džamije Mehmed-paše Sokolovića

Ubrzo smo naišli na kamene stepenice i tablu na kojoj je jasno pisalo džamija Mehmed-paše Sokolovića, 1571. godina. Popeli smo se u dvorište kojim je odzvanjao dečji žagor i ugledali desetak dečaka različitog uzrasta sa belim fesom na glavi kako trčeći oko česme za abdest jure fudbalsku loptu. Nismo bili sigurni da li je džamija otvorena, pa smo provirili kroz tešku gumenu zatamnjenu pregradu, kada nas je prekinuo glas kajima pozvavši nas da slobodno uđemo unutra.

Unutrašnjost džamije Mehmed-paše Sokolovića koju je projektovao niko drugi do slavni Mimar Sinan je, ispostaviće se, najlepša od svih unutrašnjosti istanbulskih džamija koje smo u nastavku boravka imali priliku videti. Nakon što smo se iz Istanbula vratili pomislila sam kolika bi šteta bila da jednostavno na Sultanahmet nismo krenuli ovim putem, koji isprva uopšte nismo imali u planu. Dodatno mi je bilo milo što smo baš džamiju Mehmed-paše Sokolovića obišli, budući da su, nadam se, svima poznate činjenice o poreklu velikog vezira Osmanskog carstva, njegovom pravom imenu koje je glasilo Bajica Nenadić i danku u krvi kojim je otet iz ruku majke i oca kako bi postao janičar.

Prvi čaj popijte na terasi My Terrace Cafe & Restaurant

Par koraka uzbrdo u pravcu Sultanahmeta nabasali smo na My Terrace Cafe & Restaurant. Tek smo doručkovali i bilo je još uvek rano za sledeći obrok. Nije nam bilo vreme ni za čaj, jer smo nedavno u hotelu ispili toplu čokoladu. No, iščačkala sam negde da se na vrhu restorana nalazi terasa sa pogledom na Mramorno more kroz minaret džamije Iskender age. Dok su momci ostali da razgledaju okolinu, nas dve smo užim stepenicama krenule ka krovnoj terasi, usput prolazeći kroz orijentalno uređene sobe na spratu. Na vrhu nas je sačekao konobar i samo jedan slobodan sto. Ljudi su uz tiši žagor lagano doručkovali, uživajući u lepom pogledu. Zamolila sam momka samo za fotografiju, uz objašnjenje da za sada nismo planirale praviti pauzu. Nije imao ništa protiv, pa sam se i ja na kratko osetila privilegovana uživajući u čarobnom pogledu.

Ostanite bez teksta kada vam se na vidiku pojavi Aja Sofija

Bili smo nadomak Sultanahmeta, prvog cilja za danas, a onda smo je ugledali… moćnu, grandioznu, veličanstvenu, slavnu – Aja Sofiju, čudo koje je niklo 537. godine za vreme cara Justinijana kao vizantijska pravoslavna saborna crkva, nadahnuće koje je dodavanjem minareta Osmansko carstvo preinačilo u džamiju, unikat koji je za vreme Mustafe Kemala Ataturka zavredio da postane muzej, sve do nedavno kada joj je vraćena funkcija sakralnog objekta omogućavanjem molitvi. I zaista je bila impozantna. I zaista je onako velika i moćna ličila na osmo svetsko čudo.

Na klupici ispred velike fontane koja je do nedavno radila seli smo da odmorimo. Napravili smo i par fotografija sa turbetom Sultan Ahmeda u pozadini. Jarko crvena metalna kolica puna kestena i pečenog kukuruza i na ovoj lokaciji bila su nezaobilazna. Od hrane nismo mogli da se odbranimo nigde. 😉

Momci nisu planirali da ulaze u Aja Sofiju, za razliku od Džas i moje malenkosti, kojima je obilazak ovog arhitektonskog čuda bio gotovo prioritet. Međutim, ubrzo smo sa minareta Aja Sofije začuli imama, što je bio jasan znak da je vreme molitve počelo i da nam ulazak neće biti omogućen, bar dok se ista ne završi. Odlučili smo da nastavimo ka Topkapi palati, a obilazak Aja Sofije i Sultan Ahmedove džamije poznatije pod imenom Plava džamija, uzdignute naspram ove prve, ostavimo za neki dan kasnije.

Korisne informacije:

Ulaz u Aja Sofiju se naplaćuje i ulaznica košta 25 EUR. Istu možete kupiti online ili sačekati neretko dugačak red na biletarnici ispred džamije.
Kartu možete kupiti i preko GetYourGuide čime preskačete red za ulazak u džamiju.
Radno vreme Aja Sofije je svakog dana u letnjem periodu od 8-19:30h i zimskom od 9-19:30h. Izuzetak je petak i vreme molitve između 12:30-14:30h kada posetiocima nije dozvoljen ulazak.
Potrebno je da budete pristojno odeveni, a žene moraju staviti i maramu preko glave.

Odmorite kod česme sultana koji je voleo lale - Ahmeda III pa produžite ka Aja Irini

Vrlo brzo smo se našli kod česme sultan Ahmeda III koja ovde obitava od 1728. godine. Neko vreme nisam mogla da odvojim pogled od njene fasade urađene u turskom rokoko stilu. Jednostavno, ovo je bila najlepša česma koju su moje oči do tada videle.

Prošli smo kroz carsku kapiju Bab-i Humaiun, prvu od tri glavne kapije palate Topkapi i ušetali u prvo dvorište u koje je bio dozvoljen slobodan ulazak. Kroz bujicu ljudi provukli smo se do sigurnosne kontrole smeštene neposredno ispred najstarije crkve Istočnog rimskog carstva – Aja Irine, jedne od retkih vizantijskih crkvi koja nakon pada Carigrada nije pretvorena u džamiju, već je korišćena kao skladište za oružje. Na ovoj lokaciji nije bilo preterano puno zainteresovanih posetilaca. Mahom su se svi kretali ka Topkapi palati.

Korisne informacije:

Cena ulaznice za crkvu Aja Irina iznosi 900 lira, što je približno oko 18 EUR.
Nju možete kupiti i u kobinovanoj ulaznici sa Topkapi palatom po ceni od 2400 lira (približno oko 48 EUR).
Ostavljam vam link za kupovinu karata preko sajta GetYourGuide.
Radno vreme crkve je svim danima od 9-18h, osim utorkom.

Osmotrite Topkapi - palatu osmanskih sultana

Topkapi palata je jedna od najlepših i najraskošnijih osmanskih palata, koju je sagradio Mehmed II Osvajač 1453. godine i upravo ona je gotovo četiri veka bila dom svim osmanskim sultanima sve do vladavine Abdulmedžida koji je rezidenciju prebacio u tek izgrađenu palatu Dolmabahče podignutu na obali lepog Bosfora.

U prvom dvorištu palate Topkapi poznatijem pod imenom Dvorište janičara u kome se nalazi i Aja Irina, a iza nje i bivša carska kovnica novca Darfane-i Amire, smeštena je i biletarnica. Do te tačke bilo je moguće stići bez kupovine preskupe karte. Kopkalo me je jako kako izgleda drugo dvorište palate Topkapi, pa sam se kroz drugu carsku kapiju Bab-us Selam, kroz koju su nekada samo sultan i njegova majka mogli proći na konjima, odvažno provukla do rampe odakle dalje nisam mogla. Videla sam putokaze koji su usmeravali na Harem, Divan-i Humaiun – salu carskog veća, ali i Riznicu punu impresivne kolekcije osmanskog oružja i oklopa. Ljudi su u kolonama ulazili u dvorište kao da ulaznice dele džabe. Izgledalo je kao da je za njih cena od skoro pedesetak eura sitnica.

Vratila sam se istim putem natrag i tom prilikom ušla u mini muzej ćilima, šarenih orijentalnih porcelanskih ćupova i tanjira. Nažalost zbog visoke cene ulaznice, obilazak palate Topkapi smo ostavili za neku narednu posetu Istanbulu

Korisne informacije:

Cena ulaznice za Topkapi palatu sa ulaskom u Harem i Aja Irinu košta 2400 lira, odnosno 48 EUR.
Radno vreme palate je svakim danom od 9-18h, osim utorkom.
Ostavljam vam link za kupovinu karata preko sajta GetYourGuide.
Postoji opcija kupovine Museum Pass Istanbul e-Card koja obuhvata 15 istanbulskih muzeja (u koji spada i Topkapi palata) po ceni od 105 EUR ili Istanbul e-Pass koji pokriva više od 100 atrakcija, a cena mu zavisi od toga da li ćete kupiti Pass za 2,3,5 ili 7 dana. Sve uslove i cene pogledajte na zvaničnim linkovima koje sam vam ostavila.

Spustite se ulicom Sogukcesme ka luci Eminonu

Kod najlepših vrata Istanbula, koja su neodoljivo podsećala na česmu sultan Ahmeda III i vodila u Muzej tepiha koji je bio zatvoren, počinjala je ulica Sogukcesme. Ime je dobila po mermernoj turskoj česmi iz 1800. godine. Lagano smo koračavši kaldrmom ka Eminonu razgledali drvene kuće sa karakterističnim erkerima. Na kraju kaldrme sačekao nas je topao sočni kukuruz, kojem nismo uspeli odoleti.

Osvežite se sveže ceđenim sokom od nara i turskim đevrekom naziva simit

Napredovali smo ka luci Eminonu prolazeći pored tradicionalnog restorana u kojem su dve starije žene obučene skroz u belo mesile gozleme – turski tanki hleb. Na svakom koraku mamile su nas tezge pune sočnih pomorandži, grejpa i omiljenog mi nara. Sveže ceđen sok od kalinke nismo smeli propustiti, te smo sačekali da mlađi Turčin iscedi nekoliko komada nara kako bi napunio čašu od 3 dcl. Cena je varirala od tezge do tezge, a mi smo ovaj napitak platili 200 lira, odnosno 4 EUR. Stigavši na Eminonu nabasali smo na kolica sa simitom – turskim đevrekom koji smo pazarili po ceni od samo 20 lira, što bi konvertovano u eure bilo oko 40 centi.

Udahnite miris Bosfora ploveći pored luksuznih palata i vila

Grickajući đevrek brzinski smo obišli nekoliko turističkih brodova koji su nudili plovidbu Bosforom. Bilo je tu svakojakih ponuda, po različitim cenama, ruti i dužini krstarenja. Čim bismo saopštili da nam neka ponuda ne odgovara, momci sa doka su počeli da spuštaju cene, sve u nameri da cenkajući se pošto-poto prodaju krstarenje. Na početku luke stajao je brod na čijem panou je jasno pisalo da je cena plovidbe od sat i po vremena do drugog bosforskog mosta, odnosno Fatih Sultan Mehmet mosta 5 EUR. Sa ovim saznanjem više nije bilo mesta dvoumljenju, te smo kupili karte na kiosku ispred usidrenog broda i sačekali petnaestak minuta da se isti otisne iz Zlatnog roga ka Bosforu.

Neko vreme smo se vrpoljili i tražili najbolju poziciju sa koje bismo imali najlepši pogled na vile i palate pored kojih ćemo ploviti. Nakon što smo isplovili, miris Bosfora je zaplahnuo naša lica, potpuno nas opio i umirio dok su galebovi graktali iznad naših glava ne ispuštajući brod iz vida.

Naizmenično su se smenjivali pogled na Karakoy iznad koga je izvirivala Galata kula, raskošnu Dolmabahče palatu, najlepšu čipkanu Ortakoy džamiju, prvi bosforski most kao viseće čudo koje je spojilo Evropu i Aziju, koloritne drvene kuće u Arnavutkoy naselju i naposletku tvrđavu Rumeli. Okrenuli smo se kod drugog bosforskog mosta i približili azijskoj strani Bosfora, gde smo izbliza mogli videti Anadolijsku tvrđavu, predivni Kucuksu paviljon, luksuzne vile nasađene na samoj obali moreuza sve jednu lepšu od druge, da bismo konačno stigli do Kiz Kulesi odnosno Devojačke kule.

Plovidba Bosforom me je u potpunosti opila, umirila i nesumnjivo postala najveći hajlajt celog putovanja. Ima nešto magično i mistično u tom Bosforu.

Korisna informacija:

Bosforom možete ploviti koristeći Istanbul kart, zvaničnu karticu za istanbulski prevoz. Jedna vožnja košta znatno manje od organizovane ture, mada ni ovih 5 EUR koliko smo mi platili zaista nije mnogo. Jedini nedostatak tokom ovih plovidbi može biti činjenica da brod staje u svaku luku, mada to u nekim situacijama može biti i prednost, jer je zahvaljujući tome moguće sići na bilo kojoj stanici, obići lokaciju, pa se ponovo ukrcati na sledeći brod. Moj je savet da isprobate i ovu opciju, pa sami odlučite šta vam više prija.
Na doku se nude različite ture. Neke uključuju poludnevnu plovidbu i odlazak do ribarskog sela Anadolu Kavagi, dok druge uglavnom plove do drugog bosforskog mosta u trajanju od dva sata.
Do svih znamenitosti koje vidite prilikom plovidbe možete stići i kopnenim putem, osim do Kiz kulesi, odnosno Devojačke kule. Do nje je jedino moguće doći brodom iz luke Karakoy sa evropske strane ili luke Uskudar sa azijske strane.
Radno vreme kule je svakim danom od 9-18h.
Cena prevoza brodom u jednom smeru košta 110 lira, odnosno 2,2 EUR.
Cena ulaznice za Kiz kulesi sa uključenim vodičem košta 35 EUR. Cena bez vodiča je 27 EUR.
Karte možete kupiti preko GetYouGuide, putem zvaničnog sajta ili na licu mesta u luci.

Na proverenom mestu probajte tradicionalni balik ekmek

Vrativši se sa krstarenja Bosforom, shvatili smo da smo ogladneli. Najbliži se našao Galata most podignut preko Zlatnog roga spojivši time istorijski deo Istanbula sa modernim, na kome je vrvelo od gomile restorana sa raznolikom ponudom uglavnom ribljih proizvoda. Dok su pecaroši zabacivali udice sa vrha mosta, prošetali smo do polovine, razmotrili ponudu i vratili se u prvi restoran u nizu na balik ekmek – sendvič sa parčetom ribe, malo zelene salate i luka. Iako je porcija bila velika, zbog gotovo polovine hleba u koji su smestili komad ribe i iako je cena od 195 lira (oko 4 EUR) bila prihvatljiva, samo jelo nije na nas ostavilo sjajan utisak. Za moj ukus, bilo je previše suvo, nedovoljno sočno, a Miša od Lakića je ubrzo nakon konzumiranja balik ekmeka počeo da oseća nelagodu i muku u stomaku. Tek kada smo pogledali recenzije shvatili smo da smo se debelo prevarili i da se samo pukom srećom i nas troje nismo otrovali sumnjivom ribom.

Bonus informacija:

Balik ekmek se na drugim mestima prodaje kao riblji wrap, odnosno kao kombinacija fino zapečene tortilje, parčeta ribe i salate koja deluje sočnije od ove koju smo mi dobili. Mi nismo bili u prilici da probamo i ovu vrstu sendviča, ali na samo oko delovao je mnogo privlačnije, od klasičnog balik ekmeka sa hlebom.

Zasladite se baklavama u čuvenoj poslastičarnici Hafiz Mustafa 1864

Nakon ručka valjalo se zasladiti. Nedaleko od Galata mosta u oblasti Eminonu nalazi se jedan od lanaca poslastičarnica nadaleko hvaljenog Hafiz Mustafe 1864 koji je svoje poslovanje započeo još pre 159 godina u vreme vladavine sultana Abdulaziza upravo na mestu gde se igrom slučaja nalazi i današnja poslastičarnica. Iz izloga su nas dozivale baklave punjene svakojakim nadevima, turski rahat lokum, trileća, šareni torta kolači i kunefe svi ručno izrađeni od najkvalitetnijih namirnica, šećerne repe, prirodnih boja i ekstrata biljaka. Rešili smo da nešto moramo probati, te je izbor pao na baklave sa pistaćima za čijih četiri mini komada smo morali odvojiti čitavih 7 EUR. U poslastičarnici, a i van nje nije bilo slobodnog mesta za sedenje, pa smo poslasticu brzinski smazali s nogu. Iako je cena svih proizvoda bila prilično visoka, možda i najviša od svih sličnih poslastičarnica, moram priznati da su njihove baklave bile najlepše, najmanje slatke i najsvežije.

Uživajte u koloritu Yeni džamije

Približavajući se Yeni džamiji smeštenoj na samoj obali Zlatnog roga još od 17. veka momci su odlučili da se razdvoje i krenu u potragu za pivom. Valjda su želeli da ubiju ukus šećernog sirupa od prethodno pojedene baklave. Džas i ja smo hitrim korakom stigle do Yeni džamije, ogrnule ešarpu preko glave, izule patike i ušetale u unutrašnjost koja me je istog momenta dirnula lepotom, skoro kao par sati ranije unutrašnjost džamije Mehmed-paše Sokolovića. Tiho sam razmišljala kako su istanbulske džamije, gotovo sve do jedne, apsolutni biseri arhitekture i kako su žitelji grada na Bosforu potpuni srećnici što ih imaju.

Upijte mirise začina u Misir čaršiji

Nismo baš imale ideju gde su se momci stacionirali pa smo krenule ka Misir čaršiji čiji se ulaz našao odmah iza Yeni džamije. Misir čaršija još poznata i kao Egipatska pijaca začina opila nas je pretežno mirisima čaja i raznoraznim šarenim začinima. Bilo je tu u ponudi i turskih delicija, rahat lokuma i biljnih preparata. Za razliku od Kapali čaršije ovde je vrvelo od posetilaca, mada uzmite u obzir i da je bio petak. Nije nam bio problem da nađemo izlaz iz pijace, budući da je kompleks izgrađen tokom 17. veka, nazvan po začinima koji su se dopremali iz Egipta, bio postavljen u obliku slova L.

Korisna informacija:

Radno vreme Egipatske pijace je svim danima od 8-19:30h.

Otkrijte spektakularni pogled iz dvorišta Sulejmanije

Mrak je lagano krenuo da se spušta nad Istanbulom, a ja sam želela da nam Sulejmanija bude poslednja tačka pre potpunog smrknuća. Miši od Lakića pod uticajem pokvarenog balik ekmeka više nije bilo do obilaska, ali je stoički izdržao šetnju brdovitim istanbulskim ulicama. No, kada smo stigli do impozantne džamije Sulejmana Veličanstvenog, momci su ostali da sede na zidinama dvorišta sa koga se pružao spektakularni pogled na Zlatni rog, moderni deo grada, Galata kulu i prvi bosforski most, a sve to preko kupolastih krovova medrese.

Džamiju je projektovao čuveni Mimar Sinan po nalogu Sulejmana Veličanstvenog zbog čega i sama Sulejmanija ima 4 minareta. Spektakularna džamija je građena 7 godina da bi 1557. godine otvorila svoja vrata. Ceo kompleks sadrži i Hamam koji je i danas moguće uz nadoknadu koristiti, fantastičnu medresu u kojoj je bila smeštena islamska škola, a u dvorištu iza džamije i turbe samog Sulejmana Veličanstvenog i njegove supruge sultanije Haseki Hurem. Ni Mimar Sinan nije zavredio ništa manje poštovanja, pa se njegova grobnica nalazi u severnom delu Sulejmanije. Pored svega ovoga u okviru Sulejmanije nekada su se nalazile i bolnica, porodilište, biblioteka, vojna štamparija, ali i narodna kuhinja.

Budite spremni na nastavak istanbulskih avantura, jer treći deo uskoro sledi. 🙂

Svi tekstovi i fotografije na blogu, kao i Instagram i Facebook profilu Putovanja iz mog pera podležu autorskim pravima, te samim tim njihovo preuzimanje, kopiranje i korišćenje bez eventualne saglasnosti nije dozvoljeno.