Kikladsko leto – Siros

Ne, nisam dobila premiju, nego sam odabrala sedam kikladskih ostrva, a naše osvajanje istih izgledalo je ovako: Siros, Milos, Kimolos, Santorini, Folegandros, Naxos i Amorgos.

Prvobitan plan nije bio baš ovakav… tačnije „prvi“ od prvobitnih planova je bio u velikoj meri drugačiji, dobro isplaniran i osmišljen (čitajte mesecima), bez nekih većih odskakanja u slučaju ikakvih neočekivanih promena na licu mesta.

Ali… uvek to ali… putovala sam sa drugom kome se nisu sve kockice oko poslovnih obaveza sklopile i ja sam nekoliko dana pred put, teška srca, promenila maršrutu i smanjila pokoji dan od planiranih za boravak na svakom ostrvu. Sve ovo je rezultiralo situaciju (a znala sam unapred) u kojoj nismo uspeli da nađemo trajekte za sva ostrva koja smo planirali na dan koji smo zamislili, već smo u skladu sa tadašnjim mogućnostima hvatali konekcije i prebacivali se sa ostrva na ostrvo. Zbog ovoga smo neka ostrva tek načeli, ali istovremeno i neka preskočili. Načeti su Santorini i Naxos, ali je zato Sikinos trpeo.

No da počnemo… a utisci će se ređati usput…

Brod iz Pireja za Siros vozi 4 sata. Malo smo se ljuljali, malo smrzli i konačno približili velikom ostrvskom gradu Ermupolisu. Izlazim na palubu da ovekovečim najveći i glavni grad Kikladskih ostrva. Nije uzalud dobio status glavne luke i glavnog grada. Sa pučine zaista izgleda grandiozno. Sa kopna izgleda zanimljivo. Ja više volim male ušuškane gradove i sela, pa mi je zato pobednik Sirosa, razumljivo – selo Ano Siros.

No, da se vratimo na prvi susret sa Sirosom. Približavamo se Ermupolisu, a zvona na crkvi Agios Dimitris, koja se izdiže na litici iznad grada, se oglašavaju. Tradicija da se zvona čuju pri uplovljavanju brodova u luku je i ovaj put ispoštovana.

Ono što je neodoljivo simpatično, ali istovremeno zadaje muke vozačima četvorotočkaša su mopedi svih vrsta i namena. Solidan broj grčkih ostrva sam obišla, ali do Sirosa ja videla toliko motora na jednom mestu nisam.

Ima tu i bržih i sporijih mopeda. Nekima ne radi migavac, pa signalizaciju obavljaju isključivo rukama. Ili možda migavac i radi… ali vi ste na Sirosu i to tu tako treba. I… ne postavlja se pitanje… zašto je to tako… jer.. Siros je to… ostrvo mopeda… 😏

Nakon kratke šaljive priče o mom viđenju mopeda na Sirosu, vraćam se na naše putovanje. Krećemo ka plaži Galisas, jer smo tamo rezervisali smeštaj Caviri. Nakon što smo ostavili kofere, krećemo na plažu Galisas da se brćnemo. U suštini znala sam šta me od plaža očekuje i nisam se baš preterano radovala onome šta ću videti, ali me je tešila mogućnost odlaska na severni deo ostrva i obilazak nekih divljih netaknutih plaža poput Varvarusa, Aetos, Lia, Marmari ili uvale Gramata.

Plaža u Galisasu je klasična gradska, sa infrastrukturom, ima prirodnog hlada, kao i suncobrana i ležaljki. Tik uz plažu nalaze se i taverne, pokoji super market, a na brdu iznad, dve crkvice, od kojih je jedna Agia Pakou. Sa leve strane plaže nalazi se i malo pristanište za ribarske brodove. Za moj ukus jedna prosečna plaža, ali dobar izbor za decu, jer je plićak dugačak.

Puteljak iza crkve vodi na plažu Armeos, koja je ujedno predviđena za nudiste, ali koja je isto tako bar tri puta lepša od svoje peščane komšinice.

Nakon odmora krećemo ka Finikasu, prolazimo kroz mestašce i pratimo oznake za plažu Kokina. Plaža je mala, vrlo mala, sa par suncobrana, bez ležaljki. Koliko sam shvatila suncobrani se ovde ne naplaćuju, već ih koristite, ako su slobodni. Osim ako ovakvo stanje nismo zatekli zbog prve polovine jula i manjka turista.

Nismo se ovde dugo zadržavali, već smo nastavili potragu za zanimljivijim plažama. Za sada nam misija nije uspela. Opet prolazimo kroz Finikas, koje predstavlja malo mesto sa nekoliko taverni. Njegova plaža je uz put, kao i plaža mesta Posidonia. Tačnije plaža mesta Posidonia se zove Agathopes i predstavlja još jednu klasičnu gradsku plažu u nizu.

Posle Agathopes plaže dolazimo na Komito. Plaža je zanimljiva i ako bih već morala da biram između ovih do sada viđenih, odabrala bih Komito kao najzanimljiviju prvog dana obilaska ostrva Siros. Ali… to definitivno nije izbor plaža koje mene ostavljaju bez daha.

Sledeće što mi pada na um je da ipak malo prošetamo, s obzirom na to da smo se dovoljno izležavali po plažama. Ne uzimam u obzir da sam celu noć vozila, 10-ak sati od Beograda do Atine (s tim da sam regularno taj dan bila na poslu), kao ni to da smo se 4 sata ljuljali brodom od Pireja do Sirosa, kao ni da sam sve ukupno oči sklopila sat vremena na trajektu, gde smo se uzgred smrzli…

Ne, Jeleni se šeta…😁

U Galisasu pratimo oznake za pećinu Agios Stefanos, do koje vodi strm, uzak, ali asfaltiran put, sve do zemljanog proširenja na vrhu brda gde parkiramo. Krećemo pešaka nizbrdo ka moru i pećini koja u svojoj “utrobi” čuva belu crkvicu. Staza do mora je većim delom kamena, na početku zemljana, ali veoma strma i naporna.

Ako odlučite da odete do crkve, obujte patike obavezno, ponesite vodu i nadajte se lepim prizorima, ali isto tako i velikom umoru. Navešću samo da je izvesno da bi mi put nazad lakše pao, da sam bar sa „pola mozga“ razmislila o posledicama umora nakon puta ka Grčkoj, sunca i nedostatka tečnosti. Suma sumarum… ja se jesam vratila odozdo, ali uz dosta stajanja i pravljenja pauza. Šta reći, osim… luda glava mora sve da vidi…😁

Što se tiče same crkve, ona je interesantna, u nju se može ući, nema krov, nego stena iznad nje predstavlja isti. Nalazi se na samoj ivici stena na obali mora.

Večeramo u Galisasu. Prva taverna na šetalištu bila je krcata, pa ipak biramo drugu zaredom. Hrana osrednja, osim zrelog lokalnog sira koji je bio ukusan.

Svih dana, ne samo na Sirosu, nego i na ostalim ostrvima koje smo posetili, duvao je neki suludi severni vetar. Meštani kažu da nije u pitanju meltemi. Vetar je pravio problem na većini plaža, podižući pesak i zasipajući torbe, peškire i oči. Ja ne volim peščane plaže, pa dodatno zamislite moje oduševljenje peščanim vazdušnim vrtlogom. Na Amorgosu smo prilikom obilaska vetrenjača u Hori, hodali u mestu, borili se sa vetrovitom stihijom, pokušavali da se odupremo udarima i trudili da izbegavamo kamenje, kako se ne bi survali preko istog. Na Naxosu recimo, nismo imali priliku da se kupamo na plažama, jer su talasi bili zastrašujući. Ne toliko visoki, koliko su jačina i snaga bile upečatljive. Na plažama nije bilo ljudi, jer ulazak u vodu nije bio moguć. Tačnije ulazak jeste, ali iz te vode, cenim, ne bismo više izašli. Na Folegandrosu je zbog tog istog vetra trajekt jedva pristao. Kada smo se ukrcali, videli smo ljude kako lete po brodu sa jedne na drugu stranu palube. Oni koji nisu leteli, putovanje su proveli u toaletu. Pogađate šta su radili.

Priznajem, bila sam veoma nezadovoljna vremenskim prilkama, budući da nas je vetar ometao u svakodnevnim propratnim radnjama.

Krenuli smo put Ermupolisa. Parkirali smo na velikom parkingu sa leve strane luke.

Krenuli smo ka trgu Miaouli, najvećem trgu u gradu. Usput smo ušli u splet poprečnih uličica, u kojima se nalaze tezge sa voćem i povrćem, svežom ribom i prodavnice raznolike robe.

Stižemo na trg kojim dominira Gradska kuća. U njoj se nalazi i Arheološki muzej Sirosa. Ulaz u muzej je uz stepenice sa leve strane građevine.

Na šetalištu u luci nailazimo na poslovnicu Vodafona. Kupujemo prepaid SIM karticu za internet. Cena 500 MB je 5 EUR. Postoji ponuda i 1GB za 10 EUR. U poslovnici su bili ljubazni da nam podese parametre (APN, username i password) kako bi nesmetano koristili internet. 500 MB mi je bilo dovoljno za osnovne potrebe i tek na Folegandrosu je nestalo MB koji su obuhvaćeni ovom ponudom. Na ostalim ostrvima nismo uspeli da pronađemo poslovnicu, tačnije na Naxosu ona postoji, ali nije radila u večernjim satima, a na Amorgosu istih nema.

Sedamo u kola i krećemo ka crkvi Agios Dimitris, istoj onoj čija su nam zvona poželela dobrodošlicu na Siros. Dolazimo ispred kapije, čitamo sa table da je radno vreme od 9-13h i od 16-19h, ali na vratima stoji katanac. Ne preostaje nam ništa drugo nego da krenemo za Ano Siros, koji će se nedugo potom pokazati kao najsvetlija tačka Sirosa. Bar meni. 😀

Pratimo ne baš sjajne putokaze za selo Ano Siros. Dolazimo do donjeg ulaza i upuštamo se u lavirint njegovih ulica, koje odišu divnim detaljima, kaldrmastim stazama, crkvicama do kojih se dolazi nekim od poprečnih stepenika. Ano Siros je odmor za oči, pa čak i na temperaturi od +40C.

Nailazimo na muzej Markosa Vamvakarisa, poznatog siroskog muzičara koji je negovao jedan veoma lep folklorni grčki pravac u muzici zvani rebetiko. Kuća u kojoj se nalazi muzej je upravo kuća u kojoj je živeo i komponovao svoju muziku. U podnožju kuće, tačnije u njenom podzemlju se nalazi kafana u kojoj je svirao. Ovde se nalaze i njegovi lični predmeti. Ulaz je samo 1 EUR, a radno vreme od 11-14:30h i od 19-22:30h. Razgledamo dok nas prate zvuci buzukija, baglamasa, cimbala i tamburine…

I posle svih ostalih plaža i znamenitosti koje smo videli na Sirosu, meni je definitivno pobednik ostrva ovo živopisno seoce. Imali smo ideju da još jednom, doduše uveče, svratimo u Ano Siros i da uđemo u selo sa donje strane grada, ali nismo nikako uspeli da pronađemo pravi put. Da budem iskrena, ovo smo ostavili za poslednji treći dan boravka na Sirosu, a kako smo bili umorni od obilazaka i ujutru nas je čekalo osmočasovno putovanje trajektom na Milos, ipak smo večernji obilazak Ano Sirosa ovaj put opravdano preskočili.

Put nastavljamo ka plaži Kini, najviše sa željom da odemo do nekih od severnih plaža. U Kiniju prolazimo pored taverni na samoj plaži, koje imaju sve neophodno – suncobrane i ležaljke, ali i braon vodu u plićaku. Sve to zbog peska braon boje. Plaža je bila puna, pa produžavamo desnom stranom mesta do mola i male ribarske luke, nadajući se da će neki od brodića voziti ka Gramati. No, prevarismo se. Želim da verujem da je početak sezone iznenadio nespremne Grke, odbijajući da prihvatim da prevoza vodenim putem nema. Jedino što videsmo je tabla sa natpisom da jedan prevoznik vozi za 15 EUR, ali vreme polaska i dolaska nije naznačeno. Dakle, postoji broj telefona, pa ako neko bude zainteresovan za obilazak i nađe se na Sirosu u avgustu mesecu, može ih kontaktirati. Nadam se da će uspeti u ovoj zamisli, jer smatram da jedino severne plaže na Sirosu zaista vrede.

Plaža koja se nalazi u blizini Kini je Delfini, koja je jedina “divljija” plaža na Sirosu. Da se ne uplašite, nije ona divlja, postoji na njoj kafić – taverna sa ležaljkama i suncobranima (ako naručite piće, set se ne naplaćuje), ali je jedina koja malo podseća na one lepe nepristupačne plaže. Ujedno, meni je ovo i najlepša plaža Sirosa, ograđujući se od severa ostrva jer tamo moja noga nije kročila (izuzimajući neka sela u srcu ostrva).

Ovde nam je sinula ideja da pešaka odemo na plažu Varvarusa, ali je zvezda baš u tom momentu debelo upekla, bez daška vetra, a put do tamo je izgledao dosta naporno, jer se nekih 20-ak minuta penje na vrh brda, a potom još 20-ak spušta ka plaži. Krenuli jesmo, ali ubrzo odustasmo. 😊

U Kiniju se nalazi i akvarijum za koji postoje putokazi, te mi pomislismo da ćemo videti još jednu zanimljivost. Međutim, kad smo se uputili ka Lotos plaži, na čijem putu se nalazi akvarijum, shvatismo da isti ne radi, da je sve zapušteno i da životinjskog sveta nema…

Imamo još vremena, dan je tek pola prošao, pa sedamo u auto i krećemo ka plaži Abela. Opet se ništa specijalno nije dogodilo… mislim na moje oduševljenje. Navikli na siroske plaže, ostasmo kratko da napravimo pokoju fotografiju i krenusmo u dalju potragu.

Ni ova potraga nije bila uspešna. Napravismo krug oko ostrva, tragajući za nekom lepom plažom, ali redom nailazismo na slike „smeđih“ plaža:

Fabrika

Iz Azolimnosa put vodi ka plaži Fokiotripa. Usput sretosmo gospodina koji nam je rekao da je put do plaže duži zemljani, a kada tamo stignemo, nećemo moći da siđemo na plažu, jer ćemo se naći na litici iznad plaže.

Mislim da je suvišno ponavljati kako sam se svesrdno nadala da će mi se bar neka plaža dopasti i da ću poželeti sutradan tu da dođem ponovo. Ali, to se nije desilo. Zato je sutrašnji dan i obilazak manastira potpuno popravio sliku i utisak današnjeg. Sa pravom konstatujem da Siros ima mnogo više da ponudi u unutrašnjosti ostrva, nego po obodima. 😏

Veče provodimo u Ermupolisu, šetajući po glavnom trgu. Ulazimo u splet uličica u kojima se nalazi trg sa tavernama, u nekim sviraju muzičari, u neke vas guraju “uterivači”, a mi odabrasmo tavernu To Petrino, najviše zbog devojke i mladića koji su svirali na cimbalu i gitari izvornu grčku melodiju. Hrana zadovoljavajuća. Čak bih mogla i da je preporučim.

Nastavljamo šetnju ka Teatru Apolon, pa potom i ka oblasti Vaporia, u čijoj blizini se nalazi crkva Agios Nikolaos. Crkvа je među pet nаjvećih crkаvа u Grčkoj, а grаdila se više od 60 godinа. U njenom dvorištu napravljen je spomenik posvećen grčkim borcimа tokom revolucije 1821. godine.

Nastavljamo putem iza Gradske kuće, gde se nalazi prva Srednja škola – gimnazija podignuta u modernoj Grčkoj. Odatle odlazimo do crkve Metarmofozi, koja se nalazi na suprotnoj strani od crkve Agios Nikolaos u odnosu na Gradsku kuću. U Ermupolisu se nalazi i Industrijski muzej, koga smo ovaj put preskočili. Na trgu se nalazi i Istorijski arhiv, kao i Biblioteka koja sadrži 35.000 knjiga. Videh i vozić, koji verujem da vozi oko trga, kao i do bitnijih lokacija u samom gradu. U luci se takođe nalazi veliki broj barova, kafića i taverni i sve to živne u večernjim časovima.

Poslednji dan našeg boravka na Sirosu poklanjamo unutrašnjosti ostrva i za početak biramo manastir Agia Varvara. Radno vreme je od 8-12h i od 16-18h. Jedno lepo zdanje, veoma čuvano i održavano. Posetite ga i osetite pravi mir.

Sledeći manastir koji obilazimo je Agia Paraskevi kod sela Alithini. Još jedno fenomenalno zdanje. Oduševljena sam što konačno u neki manastir možemo ući, što se on održava i što na Sirosu zaista postoji veliki broj živih manastira, što nije slučaj sa drugim ostrvima.

Spuštamo se vijugavim putem u Ermupolis i odlazimo da obiđemo Arheološki muzej koji je osnovan 1835. godine i jedan je od najstarijih u Grčkoj. Od 1899. godine muzej je smešten u Gradskoj kući. Sastoji se od postavki iz utvrđenog naselja Kastri i sa groblja Chalandriani koje datiraju još iz ranog bronzanog doba. Cena ulaznice je 3 EUR, radno vreme 8:30-15h. Ponedeljkom ne radi.

Pre toga smo se popeli stepenicama do ulaza u Gradsku kuću, malo prošetali po istoj, pa na zadnja vrata izašli na ulicu u kojoj se nalazi Gimnazija, odakle lagano stižemo do muzeja.

Silazimo do morske obale.

Nakon predaha krećemo do crkve Anastasi na brdu iznad Ermupolisa. Oznake su ponovo veoma loše i vrteći se po ulicama ispod crkve, pronalazimo parking pa se pešaka stepenastim ulicama penjemo do crkve. Ista je zatvorena, ali je pogled zamenio ovaj nedostatak.

Na mapi pronalazimo Ferekides pećinu. Pratimo putokaze i parkiramo kod jedne bele kućice sa crkvom na praznom prostoru. Izlazi čovek, koji nas nakon pitanja odakle dolazimo, vidno oduševljen, upućuje na stazu koja vodi do pećine. Takođe nam je ukazao da je pećina mala i da nije spektakularna. Ali, mi ipak krenusmo ka njoj.

Stazom koja vodi do pećine pešači se 15-ak minuta. Put nije naporan, sa desne strane se sve vreme pruža pogled na plažu Kotaki, ali nakon 15-ak minuta potreban je oprez kako bi se uočio znak za pećinu. Do nje se mora popeti preko stena. Mi je ugledasmo i kao što gospodin sa početka priče reče… nije bila vredna obilaska. U pitanju je jedna obična manja pećina, a možda više liči na veću rupu u steni. No, poslužila je kao zaklon od sunca. 😏

Nastavljamo dalje ka selu Chаlаndriаni, koje zajedno sa Kastrom predstavlja praistorijsko naselje gde su vršena arheološka iskopavanja i gde su pronađeni ostaci nekadašnjih kuća. Za Kastri vode putokazi, sve do dela gde se mora nastaviti zemljanim putem. Mi za to pešačenje nemamo vremena, pa se ipak vraćamo natrag.

Ogladneli svraćamo u Kini na ručak. Glavno jelo, jagnjetina u sosu od meda je bilo odlično. Naravno uz to je išlo i dobro lokalno belo vino.

Kao po pravilu, ponavljamo najbolju plažu, i odlazimo na Delfini. Tamo ostajemo do sumraka.

Brod kojim smo putovali od Pireja do Sirosa je bio Blue Star ferries. Karte nismo kupovali unapred (dan putovanja je bio 04.07.), jer je bio rani jul i nije bilo gužve na trajektu. Malo smo okasnili pri dolasku u luku Pirej (u odnosu na planirani dolazak 1h pre isplovljavanja), ali na moje iznenađenje nije bilo nikakvih problema sa kupovinom karata, čak ni pola sata pre planiranog polaska broda. Cena karte za auto i dve osobe (ekonomska klasa/deck) je bila 131 EUR (osoba 29,5 EUR, auto 72 EUR), a vreme polaska 07:30h. Vreme putovanja 4 sata. Tačnije, vreme dolaska 11:15h. U avgustu ima i poslepodnevnih polazaka, dva ujutru i dva predveče. Prevoznici su Blue Star ferries, Hellenic seaways i Nel lines. Na svim brodovima je, ukoliko niste na palubi (na kojoj uzgred duva vetar gotovo uvek i bez kompromisa), veoma hladno, jer su prostorije klimatizovane. Ako ste do Atine dugo putovali i umorni ste, gotovo je izvesno da ćete dremati, što može biti veoma neprijatno iskustvo ukoliko niste poneli duks, džemper, neku trenerku, pantalone pa čak i ćebe. Dakle, dobro se obucite, da ne biste satima trpeli hladnoću u sred leta. Ako dolazite autom, u Pireju pratite oznake za Kiklade, Gate E7. U luci se poslovnice sva tri prevoznika nalaze jedna do druge. Cene karata su približne, odstupanja sitna, po nekoliko EUR.

Cena noćenja u dvokrevetnoj sobi bila je 25 EUR. Smeštaj Caviri u Galisasu solidan, internet je funkcionisao, bašta je ispred kuće, postoji parking. Apartmani su udaljeni 1km od plaže. Od Galisasa se vrlo brzo stiže i do Kinija i do Ermupolisa, tačnije ostrvo je malo, stoga nije problem na odredište brzo stići. Samim tim, po meni je bolje iznajmiti apartman na nekoj od plaža, nego u samom gradu. Ako bih ponovo išla, verovatno je da bih birala Kini.

Oznake na samom ostrvu nisu loše, za razliku od recimo oznaka na Santoriniju. Ako bismo ih uporedili, oba ostrva su izuzetno razvijena, Santorini za nijansu više od Sirosa, ali znaci su im slaba tačka. Na Sirosu ima nekoliko benzinskih pumpi, marketa na svakom koraku. Siros ima glavni grad svih kikladskih ostrvlja i veliku luku. Putevi na Sirosu i nisu baš značajnog kvaliteta, uski su, ali ih ima i velikim delom su asfaltirani, osim krajnjeg severnog dela ostrva koji je nepristupačan.

Svetionik Gаidouronisi (nenaseljeno ostrvce Didimi pored Sirosa) je nаjstаriji rotirаjući svetionik na Egejskom moru. Ovаj kаmeni svetionik je podignut 1834. godine i visok je oko 30 m. Možete ga videti sa puta od Azolimnosa ka Ermupolisu. Na ostrvu postoji plaža na koju verovatno plove brodići iz Ermupolisa. Nisam proveravala, ali bih po suncobranima kojih na plaži ima, rekla da do nje postoje izleti.

Industrijski muzej Sirosa čije je radno vreme od 10-14h i od 16-21h. Ulaz 3 EUR. U blizini se nalazi i napuštena fabrika, tačnije njene ruševine.

Preporučujem tavernu Allou Yialou u Kiniju. Odlična jagnjetina sa medom. Ko ne voli neobične ukuse, neka ne isprobava. 😀

Takođe tavernu To Petrino u Ermupolisu. Prijatna muzika i dobar pasticio.

Nisam je posetila, ali sam videla da je taverna Heliovasilema u Galisasu puna.

Obavezno probajte njihovo lokalno vino, kao i lokalni kravlji sir jakog ukusa Sаn Michаli. Preporučuju još i specijalitet koji se zove guna. Ako budete želeli možete probati i loukoumi, tačnije ratluk koji je specijalitet na kikladskim ostrvima. Ja sam isti probala na Amorgosu u manastiru Hozoviotissa.

Od pića, probajte rakomelo – liker sa medom, cimetom i karanfilićem. U lokalnoj radnji sam pazarila malu flašu, čisto kao suvenir za poneti.

Cene na Sirosu po tavernama se kreću za glavno jelo od 8-15 EUR, osim ako ne jedete neku ribu.

Iako sam u uvodnom delu dala zaključak i moje mišljenje o Sirosu, još jednom bih konstatovala. Siros je daleko zanimljiviji u unutrašnjosti ostrva. Plaže su slabija strana ovog ostrva. Boja vode je smeđa, zbog iste boje peska u plićaku. Većina plaža je potpuno razvijena i sa infrastrukturom je. Najsjajniji detalj su svakako bele kućice u siroskim selima, omalene crkve i kapele kojih ima na svakom koraku. Ostrvo je sa siromašnom vegetacijom i preovlađuje kamen. Vetar neprestano duva i tu se javlja mogućnost, pa samim tim i potreba za vetrenjačama. Njih ima i na drugim kikladskim ostrvima. Što novih, što starih… oronulih. Manastiri su pravi dragulji i prava retkost na kikladskim ostrvima. Ermupolis je zanimljiv i iz daljine vrlo fotogeničan. Siros je razvijen, iako ima izgled nerazvijenog ostrva. Ali ako mene pitate, to mu upravo i daje čar. Jer Grčka to i jeste – priroda koja takva treba da ostane.

Ako me pitate, da li bih ponovila leto na Sirosu. Moj odgovor je: „Samo neke lokacije, ukoliko bih bila u prolazu“. Pod ovim podrazumevam obilazak severnih plaža i unutrašnjost ostrva. I da, Ano Siros bih uvek ponovila. Ako može prebacila bih ga na Kitiru.

Iz serijala Kikladsko leto:

Priča o ostrvu Milos
Priča o ostrvu Kimolos
Priča o ostrvu Santorini
Priča o ostrvu Folegandros
Priča o ostrvu Naxos
Priča o ostrvu Amorgos