Kikladsko leto – Santorini

Naš dolazak na Santorini nije bio baš onakav kakvim sam ga zamišljala nekada ranije u prvobitnim planovima i kalkulacijama. Možda zato što je na kraju ipak ispao neplaniran i zato što je Santorini predstavljao konekciono ostrvo za Folegandros. Doputovali smo na Santorini u ranim jutarnjim časovima. Samim tim smo bili uskraćeni dobro poznatog osećaja uplovljavanja trajekta u vulkansko grotlo dok se na vidiku pojavljuje belilo Ie i Fire. Iskrcali smo se u luku Athinios po mrklom mraku i u koloni vozila krenuli da se uspinjemo ka Firi. Smeštaj smo rezervisali dan ranije u Karteradosu, predgrađu Fire. Umorni i promrzli od puta, truckanja i ljuljanja trajekta trudimo se da pratimo oznake koje vode ka našem odredištu. Krajičkom oka čini mi se da vidim putokaz za Karterados. Naglo skrećemo na desno i nakon par metara dolazimo do T raskrsnice gde naravno ne postoji znak kako bismo znali kuda ti putevi vode. Biramo levi put i vozimo nekoliko minuta po nedođiji. Iz mraka se pojavljuje naseljeno mesto, ali ono nije naše. Pokušavam da upalim navigaciju čisto da nas usmeri na pravi put, ali nakon par trenutaka shvatam zašto mi je upravo ona najomraženija sprava. Naravno, kao i mnogo puta do sada, navigacija ništa pametno nije uradila, samo je zakomplikovala put i zabiberila situaciju. Uspevamo nekako da se izvučemo iz vrtloga navigacionog sokoćala i izlazimo na glavnu džadu ka Firi. Vozimo kratko, kad ugledasmo znak FIRA. Čekaj, čekaj… mislim se… prvo ide Karterados, pa potom Fira. Sjajno, promašismo put. Ponovo. Sada već vidno besna i premorena okrećem automobil i pokušavam da pronađem čoveka koji eventualno ima neka neodložna posla u 4, pola 5 ujutru, kako bi nas usmerio na pravi put. U smeru iz pravca Fire postoji skromna oznaka za Karterados na trošnoj, rekla bih, kućici. Iz suprotnog pravca, oznake nema. Skrećemo po uputstvu i sad predstoji misija – naći smeštaj. Noć je, ostrvo spava, na vili ne postoji reklama sa nazivom smeštaja, a mi milimo glavnom ulicom. Po sopstvenom osećaju (iz glave se prisećam karte i GE), stižemo u blizinu vile. Čovek na vidiku! Brzinski ga pitamo za smeštaj, te nam on pokaza koja je vila u pitanju. Budimo gazdaricu, iznosimo stvari, gledam na sat 5h ujutru. Sat i po vremena vrtenja po Santoriniju usled portage za smeštajem. Neprocenjivi podsticaj za sutrašnji planirani obilazak ostrva. 😏 Preumorna, besna i smlaćena odlazim na spavanje.

Ustajemo u 9h, da nešto ne propustimo.😃 Polupospani ili polubudni (birajte šta vam je draže…😏) krećemo ka Firi. Penjemo se ka kalderi. Izlazimo na šetalište i uživamo u pogledu na bele kućice, plave kupole, sređene kafe barove, velike prekookeanske turističke brodove i Imerovigli. Sjajan osećaj. Sve je lepo… gde god se okrenemo… šta god pogledamo…

Fira

Razmišljamo da li se spustiti žičarom do stare luke u podnožju Fire… ipak odlučujemo da prošetamo ka Imerovigliju.

U blizini se nalazi katolička katedrala Agios Ioannis Baptist, u kojoj slušamo izvođenje muzičke numere na orguljama.

Agios Ioannis Baptist

Preko puta katedrale nalazi se Dominikanski ženski manastir, koji je tada bio zatvoren. Ono što me je posebno zanimalo je muzej Megaro Gyzi koji prikazuje fotografije ostrva pre i za vreme erupcije vulkana, kao i tadašnji život.

Megaro Gyzi

Zvezda je dobrano upekla, pa posmatramo Imerovigli samo sa pristojne udaljenosti. Vraćamo se popločanom kalderom, prolazeći pored crkvice na litici Agios Stilianos, pa potom i pored Arheološkog muzeja.

Fira

Kako smo na prethodnim ostrvima obišli nekoliko Arheoloških muzeja, Santorinijev ipak preskačemo, najviše zbog puke potrebe da se rashladimo u moru. Odlučujemo da krenemo ka Crvenoj plaži.

Vozimo ostrvskim glavnim putem ka Akrotiriju. Moram primetiti da je Santorini daleko najrazvijenije ostrvo u odnosu na prethodno viđena u ovom kikladskom serijalu. Iako bi se većina populacije složila da je to vrlo korisno, meni se ovakvo okruženje nije dopalo. Na malom prostoru uz put su načičkane radnje razne robe, marketi, servisi i ko zna šta sve još. A ja sam samo htela da gledam prirodu, bez civilizacijskih primesa.😏 Ovde videsmo i Lidl, pa ostavih kraj dana za kupovinu, kako bismo pazarili neophodne sitnice.

Spuštamo se na plažu Akrotiri, koja mi nije bila interesantna, pa produžavamo za plažu Kokini (Red beach), gde smo uostalom prvobitno i krenuli.

Nakon kratkog pešačenja, stižemo na vidikovac iznad plaže. Vetar nas ruši, mi se ne damo.😀

Red beach

Ono što uporno govorim da ne volim, dobila sam na crvenoj plaži i to gomilu ljudi koji sede jedni drugim na glavama, kovitlac peska, kamenčića i trave u plićaku, kao i modru boju vode. Smestismo se negde između suncobrana, branismo od peska koji je leteo u oči i okupasmo jedan put. Na pučini ugledasmo brodić koji je dolazio ka plaži i videsmo na njemu jasnu oznaku White beach. Odlučismo da odemo do Bele plaže, sa idejom da se vratimo za sat vremena. Skoro smo se ukrcali, kad jedan čovek van čamca upita da li voze na White beach. Mi mu potpuno sigurni odgovorismo potvrdno. Međutim, dečak pomoćnik sa broda nas brzinski poklopi: „White beach – NO!“ I tako se mi zamalo ponovo ukrcasmo u pogrešan brod. Eh taj Santorini, baš nas neće… 😀

Red beach

Mišljenja sam da Crvenu plažu treba videti, jer je zanimljiva, ali samo dok je posmatrate sa litice. Na njoj ne preporučujem ostanak, budući da je mega popularna, prebukirana i ne baš čista u plićaku.

Vraćamo se ka Akrotiri drevnom gradu. Plaćamo ulaznicu 5 EUR. Ulazimo u muzej. Na vratima smo, koračamo unutra, kad odjednom sledi muk… pa oduševljenje.

Ceo grad su sačuvali i postavili pod krov, zatvorili, delom klimatizovali… Savršeno. Vraćamo se nekoliko hiljada godina ranije… Hodamo drevnim gradom ponosni što smo deo istorije, pa makar samo prividno i samo nekoliko trenutaka. Dakle, Akrotiri je definitivno lokacija koju morate videti.

Akrotiri

Izlazimo iz Akrotirija zadovoljni, ali i pomalo umorni. U blizini je svetionik odnosno Faros. Na putu do Farosa prolazimo kroz vinograde. Oni su neobični, sa niskim vinovim lozama. Znate da je vino sa Santorinija jedno od boljih u Grčkoj, baš zbog vulkanske podloge koja pogoduje razvoju različitih vrsta grožđa. Ono je zahvaljujući hemijskom sastavu tla otporno na parazite vinove loze, a zbog niskog rasta zaštićeno je od jakih vetrova. Poznata sorta grožđa od koje vino možete videti gotovo u svakoj prodavnici na Santoriniju je Assirtikos. Za neku od mnogobrojnih vinarija nismo imali vremena, mada nije da nisam razmišljala o tome. 😏

Stižemo na svetionik. Pogled je odličan, svetionik zanimljiv, okruženje simpatično, pogotovo u delu gde sa litice gledate u morsko dno sa nekoliko desetina metara visine.

Faros

Vozeći putem, odlučujemo da odemo na Vlihadu. Nadam se malo boljem utisku od onog koji je na mene ostavila Red beach. Prvi utisak po dolasku na plažu je – nema ljudi… sjajno! Drugi utisak – duva vetar. Okej, navikli smo… treći utisak je – talasi su poveći… snaći ćemo se… Kompletan utisak – neobična plaža sa belim rupičastim stenama, havajskim slamnatim suncobranima i crnim šljunkom. Nakon ostalih viđenih plaža (nažalost nismo stigli da ih vidimo još mnogo, samo tri), Vlihada je po meni ipak No1 na Santoriniju.

Vlihada

Sa Vlihade odlazimo na Perivolos. S obzirom na to da od doručka nismo ništa jeli (obično nam se dešavalo da zaboravimo 😏), osećam da me snaga polako izdaje za sve ono što imam u planu da obiđemo, pa odlučujemo da se osvežimo hladnom lubenicom i voćnom salatom u lokalnoj taverni na plaži Perivolos. Probah i lokalno vino sa Santorinija i mogu vam reći da mi se dopalo.

Perivolos

Odlučujemo da preskočimo Perisu ionako je nastavak Perivolosa, jer ćemo je svakako videti sa najvišeg vrha Santorinija, vrha Proroka Ilije gde se nalazi istoimeni manastir. Vozimo uskim krivudavim putem ka manastiru. Ulazimo u crkvu, liturgija je u toku. Odlučujemo da obiđemo zdanje. Sa jedne strane se pruža pogled na Perisu i južnu obalu Santorinija, a sa druge strane pogled leti preko aerodroma do duge ravne istočne obale.

Aerodrom

Plan u mojoj glavi, koji nažalost moje telo nije bilo sposobno da u tom momentu isprati, je bio da odemo na plažu Kamari, pa kad sunce krene da se spaja sa zemljom, donjom magistralom preko Vurvulosa dođemo do sela sa vetrenjačama, a potom da se uspemo do Ie kako bismo dočekali taj “čuveni” zalazak sunca. Nažalost, bila sam sposobna još samo za Kamari (i to je bilo naporno), jer me je potpuno stigao umor od vožnje trajektom, nespavanja, sunca i gladi. Znate ono kada vam glava kaže da, a telo odbija da to prihvati. Malo je reći da sam se osećala kao zombi, bez trunke snage u sebi. Ostalo nam je jedino da se vratimo u sobu i nakon kratkog odmora odemo na večeru u Karterados. Sunce je zašlo, a sa njom i moja šansa da vidim Iu. Trebalo je odmoriti, skupiti novu snagu i ujutru u 9h isploviti za Folegandros.

Kamari

I da ne bude da nisam videla najlepši grad na Santoriniju, evo dokaza da ipak jesam… 😀 Ali samo sa broda koji je polako Santorini ostavljao za sobom…

Na Santorini smo sa Milosa putovali prevoznikom Aegeon Pelagos, brod Prevelis. Planirani polazak je bio u 23:20h, a dolazak na Santorini u 2:50h. Sve ovo je kasnilo, kako u odlasku, tako i u dolasku. Cena karata je bila 85 EUR (osoba 17 EUR, auto 51 EUR). Brod je bio relativno stabilan, ali ne preterano uređen. Nama ništa osim dušeka nije ni trebalo. 😏

Smeštaj koji smo preko booking.com rezervisali je bio Anna pension. Imao je odlične ocene. U suštini, jedan pristojan smeštaj, ali kako smo ovde praktično boravili samo jedan dan, nismo imali potrebe za bilo čim luksuznijim. Smeštaj ima i bazen, koji naravno nismo stigli ni da pogledamo, a kamoli koristimo. Cena je bila 25 EUR za noćenje u dvokrevetnoj sobi.

Ostrvo je najrazvijenije od svih sedam na kojima sam ovog leta boravila. Već sam navela da prodavnica raznolike robe ima širom ostrva, a pogotovo u delu oko Fire, kao i u ostalim naseljenim mestima.

Oznake su im katastrofalne, kao da su zarad silnih marketa štedeli u limu za putokaze. Više puta smo se okretali, mašili put, pitali za pomoć. Meštani koji ne razlikuju „port“ i „airport“ su nas poslali u suprotnom smeru. Srećom ili ne, trajekti kasne, pa smo imali taj luksuz da promašimo luku i vrtimo se po Santoriniju i u odlasku sa ostrva. 😏

Putevi su dobri, razumljivo, ostrvo je jedno od najpopularnijih u Grčkoj. Ima i nekih neasfaltiranih, ali nismo imali priliku da njima vozimo.

Svakako ono šta bih ja uradila da sam imala još jedan dan za Santorini (konkretno meni bi bilo dovoljno), obišla bih Iu i njenu plažu, prošla pored sela vetrenjača, provozala se putem pored severoistočne obale da vidim kako izgledaju te plaže, popela se na Skaros, obišla neku od mnogobrojnih vinarija, popela se do lokacije Mesa Vuno da vidim antičku Tiru, prošetala po Emporiu (delovao je zanimljivo) i otišla na White beach. Takođe bih napravila izlet na Thirasiu, vulkan i tople izvore.

Mi smo večerali u taverni Skaramagas u Karteradosu. Ovde sam probala odličnu karbonaru. Zaista odličnu, iako se taverna vodi kao riblja. Drugar je jeo govedinu u crvenom sosu sa pekarskim krompirom. Cene su pristojne.

Uživala sam u šetnji Firom i pogledu sa vrha kaldere. Fascinirao me je Akrotiri drevni grad. Manastir Profitis Ilias je zaista priča za sebe. Ono šta mi se nije dopalo i čime Santorini ne može da se pohvali su plaže. Takođe mi se nije dopala velika podređenost turistima. Da su plaže na ostrvu lepše i raznovrsnije, Santorini bi mogao biti moja usputna stanica prilikom nekih od narednih planova. Ovako, na Santorini bih se vratila samo krajem septembra ili u oktobru, kada bih mogla da uživam u šetnji po unutrašnjosti ostrva i istražujem manje dostupne lokacije, kao i da uživam u Iji i Firi bez gomile turista na vidiku. Tada mi ne bi trebalo rashlađenje, pa bih plaže mogla i da preskočim.

Iz serijala Kikladsko leto:

Priča o ostrvu Siros
Priča o ostrvu Milos
Priča o ostrvu Kimolos
Priča o ostrvu Folegandros
Priča o ostrvu Naxos
Priča o ostrvu Amorgos