Kikladsko leto - Amorgos - Putovanja iz mog pera

„Sloboda… potpuna i beskompromisna sloboda… sloboda uma, duha, sloboda tela… potpuno spajanje sa prirodom… i šetnja kroz oblake…“

Ako bih trebala da opišem Amorgos u jednoj rečenici, onda je upravo ovo rečenica koja bi apsolutno dočarala ostrvo. Zamislite jednu veliku golu planinu koja izranja iz mora. Na vrhu planine se nalazi put kojim vi hodate. Oko vas nema ničeg da vas sputava, odvlači pažnju, ometa. Ako pogledate levo ili pak desno vidite samo prostrano plavetnilo. Nailazite na oblak. Šetate po njemu. Izlazite na čistinu. Opet plavetnilo. Samo odsjaj sunca koji se preliva preko pučine…

Ovako je izgledala većina naših vožnji po Amorgosu. Sve one slike ili snimke koje ste gledali o netaknutoj prirodi i planinskim predelima, sve to možete doživeti na Amorgosu. Mene je zaista fascinirao put na vrhu ostrva, baš zato što pruža mogućnost da iz ptičje perspektive vidimo morsku pučinu, obalu, ostrva pored, golu prirodu protkanu ponekom belom crkvom, srušenom kulom ili starom vetrenjačom i sela u brdu koja se pojavljuju na vidiku. Na momente smo ulazili u oblak, pa iz njega izlazili, sretali smo divlje koze koje su skakutale po kamenjaru, odmarale uz put, šetale u grupama po sred bele linije, ali i pozirale znatiželjnim prolaznicima…

Dan prvi…

Na putu ka Kalotaritisi nalazi se nekoliko značajnih crkvica Amorgosa, iako one nisu otvorene za dnevne posete. Jedna od njih je i Stavros. Vidi se sa puta i do nje se stiže nakon kraćeg pešačenja. Na severoistoku ostrva, duboko u planinama se nalazi još jedna istoimena crkvica koja ima potpuno drugačiju priču i jaku energiju. O njoj ću nešto kasnije.

Nailazimo na selo Kamari. Ovde se nalazi kameleon crkvica boja zemlje. Potpuno se uklopila u okolinu.

Vozeći dalje putem kroz centar ostrva nailazimo na dobro poznate stanovnike Amorgosa. One su beskrajno simpatične i šarene, sa svojim zvončićima koji u horu prave umirujuću melodiju.

Konačno se pred nama pojavljuje tirkizni zaliv Kalotaritise. Na Amorgosu postoji pravilo… sve što vidite sa prilaznog puta, a nalazi se na nižem nivou od vašeg je prosto fascinantno. Sve ukazuje na ogromno prostranstvo i predele čije bih boje danonoćno mogla da upijam.

Kalotaritisa

Produžavamo do mola odakle kreću brodići za ostrvo Gramvusa. Dok kočimo, deka sa mola rukom nam maše da požurimo. Izlazimo iz automobila i on postavlja pitanje: “Gramvusa”? Ne stigosmo ni da pitamo u koje vreme idu brodići, koliko košta karta i još neke pojedinosti, kad deka viknu čamdžiju koji je već otplovio od obale i uputio se ka Gramvusi, da se vrati po nas. Ukrcasmo se na čamac i sa još troje putnika namernika se uputismo ka ovom malešnom pustom ostrvu sa dve plaže i crkvicom na rtu između njih. Cena povratne karte koštala je 4 EUR po osobi. Iskrcali su nas na malom improvizovanom molu, uz obećanje da će se vratiti za dva sata. Smestili smo se na većoj plaži, ne znajući još uvek da postoji i druga manja uvala, odmah iza crkve. U suštini, sve je to vrlo blizu, pa možete kombinovati kupanje na obe plaže. Brodić se, iako nam je bilo rečeno da dolazi za dva sata, ipak vratio nakon sata, ali smo mi po prvobitnom dogovoru ipak odlučili da ostanemo dva.

Gramvusa

Vraćamo se na plažu Kalotaritisa, koja ima par suncobrana i ležaljki, kao i malu ribarsku luku. Boja vode je tirkizna i plaža izgleda lepo. Ali, nama se više svidelo ostrvo Gramvusa, njegov mir i dve puste divlje plaže. Gramvusu nemojte propustiti.

Kalotaritisa

Polazimo sa Kalotaritise ka uvali Livero gde se nalazi olupina nasukanog broda Olimpia. Brodolom se desio 1979. godine. Pored plaže Agia Ana i ovaj brod je našao svoje mesto u filmu Luka Besona The Big Blue. Odlučujemo da se klancem spustimo do samog broda, stazom koja se nakon nekoliko desetina metara pretvara u kamenjar i ponegde strm stenovit put. Nakon 15-ak minuta stižemo do olupine.

Na obali nas je sačekala ogromna količina prljavštine i smeća koje je more izbacilo na obalu. Ako izuzmete pogled ka plićaku i preusmerite ga na ogromnu gvozdenu nasukanu skalameriju, onda je osećaj potpuno drugačiji. Tada ovo mesto postaje lokacija koja se mora videti. Lokalni diving klubovi organizuju ronjenje oko nasukane olupine, koje mislim da može biti zanimljivo. Naravno, ako zanemarite đubre na obali.

Livero

Približavamo se polako manastiru Agia Paraskevi. U toku su radovi na zidanju pomoćnih prostorija. Ulaz u crkvu nije bio moguć.

Odavde se spuštamo kratkim asfaltnim putem do plaže Paradisia. Naziv joj jeste rajski, ali je plaža prosečna. Sa desne strane plaže nalaze se ostaci ranohrišćanske bazilike. Pored je već bio jedan engleski trio, od kojih je muški predstavnik svesrdno pokušavao da nešto iščačka i pronađe na ruševinama bazilike. Pa kao da odavno odavde sve već nije odneto… 😏

Paradisia

Nastavljamo dalje naš put i krećemo ka ruševinama drevnog sela Agia Triada. Stižemo do oronule kapije na kojoj je okačen katanac. Stoji obaveštenje da je radno vreme od utorka do subote od 8-15h. Okej, četvrtak je, ali prošlo je 15h. Naredna dva dana koja imamo za Amorgos ne planiramo da se vraćamo opet na ovu stranu. Šta sada…? Katanac, da budem iskrena, izgleda kao da nije skinut godinama, prilaz lokalitetu je zapušten, sumnjamo da je lokacija uopšte i otvorena za posete, ograda niska, pa hajde da preskočimo… Ulazimo u kompleks, pomalo stidljivo… uz prigušeni smeh, kao kad se deca igraju žmurke… u glavi mi je… samo da nas niko ne vidi… malo me je sramota… 😊

Prošetasmo mi ruševinama, u blizini se niko nije pojavio i po svemu sudeći ovaj kompleks 99% nije otvoren za obilaske. Možda u avgustu, ali u periodu kada smo mi posetili Amorgos, mislim da ipak nije radio. Tačnije, kada smo mi obilazili… zasigurno nije radio… 😏

Agia Triada

Opet smo na drumu i jezdimo ka selu Rahula, koje se nalazi odmah iznad Agia Triade. Selo ima nekoliko crkvica, jednu mazgu (ili je to možda mula), stovarište starih automobila, dve oronule stare vetrenjače i drvene putokaze za pešački put koji vodi u selo Vroutsis i drevno naselje Kastro.

Odlučujemo da odemo i do sela Vroutsis. Sasvim slučajno i nenadano nabasasmo na tavernu Georgalinis u sred sela na vrh brda. Ovde stajemo i smeštamo se na terasi taverne čekajući da poručimo ručak. Otkriću vam da smo u ovoj taverni imali jedan od najboljih obroka gledajući na celo letovanje. Iz ovog sela postoji staza koja vodi za Kastro, tačnije ostatke drevnog sela Arkesini.

Georgalinis

Posle ručka vreme je za odmor i kupanje. Vozimo ka plaži Muros, parkiramo iznad plaže i uređenom stazom spuštamo se do obale. Plaža je već u senci, jer je sunce zašlo za brda. Dopala mi se, mada bih volela da sam je videla i u sunčanom izdanju. Sa desne strane plaže nalaze se dve pećine do kojih se mora doplivati.

Muros

Vreme je za polazak ka smeštaju, pa koristimo priliku da u povratku obiđemo crkvu Agios Georgios Valsamitis koja se nalazi “prilepljena” uz liticu. Monahinja me pušta da uđem u crkvu, gde me nakon obilaska nudi Rakomelom – likerom napravljenim od rakije, cimeta i karanfilića. Nakon kratkog razgovora krećem do kola gde me je čekao drugar.

Agios Georgios Valsamitis

Stižemo u Katapolu, gde provodimo veče šetkajući i uživajući u palačinkama sa sladoledom u jednom od kafea na promenadi.

Dan drugi…

Svanjava sledeće jutro na Amorgosu. Drugar se vraća sa pecanja, pa sa razlogom očekujem da ćemo na jelovniku imati ribu za ručak. Međutim, on reče: “Neće riba da grize”… Eh, ostasmo bez ulova…

Spremam se za polazak na plažu, dok drugar ostaje u apartmanu da odmori od pecanja. Izlazim na promenadu Katapole i odlučujem da malo prošetam mestom. Katapola predstavlja, kako turističko smeštajno mesto, tako i luku za pristanak trajekta. Deo u kom smo mi bili smešteni nije u blizini luke i neposredno pored studia Titika se nalaze taverne, kafei i jedan market. Plaža Katapole je uska i nema mnogo kupača. Voda je to jutro bila prijatno mirna i bez talasa. Svesrdno upijam tu jutarnju sliku koja mi se nesebično ponudila.

Katapola

Odlučujem da pođem do jednog od tri antička grada na ostrvu, imena Minoa. Uskim asfaltnim putem se uspinjem ka brdu iznad Katapole. Veći deo lokaliteta je ograđen, pa se može napraviti samo krug oko ruševina i iskopina. Na kraju puta sačekao me je očaravajuć pogled na okolne plaže u zalivu Katapole, kao i pogled na sam gradić.

Minoa

Katapola

Nastavljam neasfaltiranim putem ka plažama Finikies i Tirokomou sa namerom da se spustim na Agia Sarantu. Dolazim do kraja puta i nailazim na usamljeno seoce po imenu Agia Thekla sa nekoliko kuća, jednom crkvicom i malim psom čuvarom koji se trudio da ispuni svoju dužnost, ali se pri svakom mom razgovoru sa njim, lajući povlačio ka kući. Jedan veoma opasan pas čuvar… 😏

Slobodnom procenom sračunavam da se do plaže spušta pešačkom stazom još 10-ak minuta. Odustajem od silaska, jer mi kupanje u vodi punoj trave nije izgledalo primamljivo.

Agia Saranta

Sa prilaznog puta uživam u pogledu na Katapolu. Stajem pored male crkve na putu Agios Fanouiros. Vrata su zaključana. Pravim pauzu koji minut i krećem ka Katapoli.

Agios Fanouiros

Parkiram auto na velikom gradskom parkingu u blizini luke i krećem ka doku odakle polaze čamci na plažu Maltezi. Vožnja u jednom smeru košta 3 EUR. Ploveći ka plaži prolazimo pored crkve Svetog Pantelejmona, koja razdvaja dve uvale plaže Sveti Pantelejmon.

Iskrcavamo se na plaži. Već ima posetilaca koji se rashlađuju u plićaku, na ležaljkama i u baru. Nisam preterano oduševljena, prevashodno zbog lake dostupnosti i većeg broja ljudi na plaži.

Maltezi

Nakon odmora odlučujem da se u Katapolu vratim pešaka, sa idejom da vidim i ostale plažice Katapole. Prva na koju nailazim je plaža Sveti Pantelejmon. Na plaži nema kupača. Dolazim do crkvice koju su krečila dva gospodina. Nasmešili su se za fotografiju.

Sveti Pantelejmon

Istoimena plažica sa druge strane crkve je polu kamena, polu šljunkovita. Približavam se Katapoli i podno sela Xylokeratidi nailazim na još jednu crkvicu naziva Tri jerarha ispod koje se nalazi ušuškana mala plaža, meni najlepša na ovom potezu. Da biste sišli do plaže morate ući u dvorište crkve, pa se stepenicama spustiti do mora.

Tri jerarha

Nalazim se sa drugom i odlučujemo da vidimo kako izgleda plaža Kato Akrotiri koja se nalazi sa suprotne strane zaliva Katapole, odmah posle luke. Plaža je peščana, međutim ništa posebno, pa krećemo ka plaži Agia Ana. Do nje je put asfaltiran i ona je jedna od najpopularnijih plaža Amorgosa. Jedan od razloga je i što je ovde sniman film The big blue, a drugi je što je u blizini i manastir Panagia Hozoviotisa. Na sprudu iznad plaže nalazi se kapela Agia Ana. Spuštamo se stepenicama ka plaži gde zatičemo brdo ljudi, pretežno mlađe populacije, prilepljene jedne do drugih na dosta malom prostoru. Plaža je skučena, pa se ne zadržavamo dugo. Tek toliko da se okupamo i malo fotografišemo. Verujem da bi ova plaža bila pravi bum, samo da nije ovako lako dostupna i popularizovana. Predeo je zaista lep, boja vode je tirkizna, stene okolo je čine divljom, ali gužva je čini manje lepom.

Agia Anna

Tik do nje nalazi se plaža Viokastro, koja se sastoji od nekoliko pećinica, malog šljunkovitog dela i stena. I ovde ima ljudi, pa je koristimo samo kao most preko koga dolazimo do plaže Kampi. Do nje je potrebno pešačiti 10-ak minuta duž obale, po stenovitom i kamenitom terenu. Iako zvuči kao da je do plaže teško dosegnuti, nije tako. Na plaži nema gužve, ali ima nudista. Takođe, pogled puca na manastir u steni, koji je ovog puta bio u senci.

Kampi

Za danas još imamo u planu plažu Agios Pavlos. Ona se nalazi na putu ka Egaliju. Ovaj put je upravo ono o čemu sam na početku govorila. To je put potpune slobode. Ovde ćete šetati kroz oblake i voziti na vrhu sveta. Neverovatan osećaj.

Stižemo na plažu Agios Pavlos, koja se sastoji iz dva dela, šljunkovitog spruda i male uvale. Mi se ipak odlučujemo za peščani sprud i uživamo u odmaranju, a neko i u pecanju.

Stižemo u predivnu Horu, meni najlepšu od svih dosadašnjih. U njoj vlada neki neopisiv lagani mirni opuštajući osećaj ostrvskog života. Sve je svedeno, sve je lepo, sve je prijatno, ali najbitniji je taj osećaj koji sam malopre opisala i koji vam Hora pruži kada kročite na njen prvi stepenik.

Hora

Iznad Hore se nalaze vetrenjače, a po dolasku do istih shvatam zašto su baš ovde podignute. Verujete na reč, ovde bukvalno ne može da se stoji. Vetar duva tolikom jačinom da šetnja gotovo nije moguća. Generalno i u samoj Hori duva vetar, tačnije sve dok se ne uđe u splet njenih uskih uličica.