Ikarija - ostrvo dugovečnih - Prvi susret sa divljinom

Ikarija je bila moja „duga tiha patnja“ nekoliko godina unazad. Jedva sam čekala da kročimo na ostrvo dugovečnih jednu od samo pet plavih zona na celom svetu, ostrvo na kome recept za uspešan život leži u zdravoj izbalansiranoj ishrani baziranoj na povrću i voću gajenom u sopstvenoj bašti, kozjem mleku, maslinovom ulju, medu, ribi i tradicionalnom ikarijskom crvenom vinu, redovnoj šetnji, odsustvu stresa, dobrom snu, održavanju društvenog života i gajenju dobrih porodičnih veza. Najzad su se kockice namestile, te smo sredinom juna meseca krenuli u osvajanje dugo očekivanog ostrva.

Na Ikariju smo stigli u smiraj dana iskrcavši se sa broda Blue Star Myconos u luku Evdilos. Prva rečenica koja mi se otela sa usana kada sam ugledala Evdilos bila je: „Koliko je samo simpatičan!“ Nesrećan splet okolnosti naveo nas je na put koji vodi severnom stranom ostrva ka istoku i mestu Therma, u kome sam zbog popunjenih kapaciteta seoske kućice u selu Chrisostomos bila prinuđena da na jednu noć rezervišem smeštaj u klasičnom grčkom hotelčiću zaboravljenom davnih 80-tih godina Hotelu Rena.

Planinski put koji je vodio ivicom provalije vremenom se pretvarao u najužu kozju stazu punu odrona sa koje je pogled pucao na pučinu. Nismo verovali da još igde u Grčkoj postoji tako uzak put kojim prolaze automobili, a da važi za glavni na ostrvu. Dok se veče polako spuštalo nad Egejom, navigacija nas je ka selu Therma uporno vodila okolo naokolo zastrašujućim serpentinama. Ugledala sam se na sopstvenog oca, koji se barem dva puta godišnje posvađa sa navigacijom i ućutkavši je, počela da pratim put na mapi koji je vodio ka Thermi. Ubrzo smo se našli ispred Hotela Rema.

Sredovečni čika koga je hladio požuteli stari ventilator sačekao nas je na oronuloj recepciji, dok je iz pomoćne sobe izašla uspavana, ali nasmejana vlasnica, koja nas je ubrzo mini liftom odvela do prvog sprata i pokazala nam našu sobicu. Budući da je klima odlično odradila svoj posao i da smo preumorni vrlo brzo utonuli u san, nisam imala srca da ih na bookingu ocenim, iako me sajt i dalje podseća da Hotel Rena želi čuti moje utiske i čeka na moju recenziju. Nažalost, neće je dobiti, jer bi ocena bila prilično niska, međutim, sagledavši njihovu ljubaznost i cenu od 25 EUR koliko smo platili noćenje, ne bi bilo fer da ih ocenim jednom realnom četvorkom, budući da više od toga zaista ne bih mogla da dam.

Okupajte se u termalnim izvorima na obali mora u selu Therma

Odmah nakon što smo oči otvorili dogovorili smo se sa Vangelisom, našim novim vlasnikom kućice u selu Chisostomos, da nas na crvenom motoru sačeka na ulazu u selo. Treći je dan kako smo krenuli na putovanje i samo sam želela da konačno krenemo u osvajanje. Spustili smo se u centar sela Therma po kome sinoć nismo imali snage da prošetamo. Bilo je mirno, selo se tek budilo, ali je u pećini na desnom kraju plaže gde izviru termalne vode već bilo kupača, koji su plutali i međusobno ćaskali. Izula sam papuču i stopalom oprobala temperaturu vode. Nije bila prevruća, što je bilo potpuno normalno za očekivati, ali jeste bila mlaka i prijatna.

Područje Therme je poznato po lekovitim izvorima još iz I veka pre Hrista, kada je na obroncima sela izgrađena banja Chalasmena, gde se i danas mogu naći ostaci drevnog kupatila i akvadukta. Sada se pored pećinske termalne banje, topli zatvoreni izvori Apolon nalaze i u centru sela, ali i otvoreni na plaži Lefkada.

Pronađite smeštaj u selu Chrisostomos u tradicionalnoj grčkoj kućici

Vangelis, prekaljeni grčki mangup sa vrlo dobrim američkim akcentom dojezdio je na crvenom motoru dok smo ga mi već neko vreme čekali na dogovorenom mestu. Mirisao je na duvan dok nam je objašnjavao kako je u Americi gde je svojevremeno živeo imao dobrog prijatelja Milana iz Srbije.

Do grčke seoske tradicionalne kuće Velanidies Traditional Ikarian House stigli smo vrlo lošim strmim, preuskim puteljkom. Na vratima kuće Vangelis nije stigao ni da upozori gosn turistu da čuva glavu, jer je za dobrodošlicu dotični već svom snagom opalio o gredu nisko postavljenu na samom ulazu.

Svaki detalj kuće odisao je starim vremenima i naprosto nisam znala gde pre da gledam i šta prvo da ovekovečim. Nameštaj bojen u belo, uz kombinaciju kamena i kreč belih zidova, sa detaljima od drveta, savršeno!

Otvorila sam vrata koja su vodila na gornju terasu, odakle je pukao pogled na pučinu. U dvorištu su bile postavljene ležaljke i plavi sto sa dve drvene stolice da suptilno oponašaju atmosferu taverne sa najboljim pogledom na more. Ispod nadstrešnice, nedaleko od prostora za roštilj, čekao je kameni sto sa klupom, a ispred ulaznih vrata još jedan set za sedenje sa pogledom na grm omiljene mi roze hortenzije.

Na velikom drvenom stolu u trpezariji sačekale su nas poslastice za prvu ruku, keksići, dvopek, džem, med, kafa i mleko, a malo dalje od korpe sa poslasticama i tradicionalno ikarijsko roze vino Fokiano vinarije Tsantiris.

Da u ovoj seoskoj idili ne bi sve bilo idealno potrudili su se mravi kojih je bilo apsolutno svuda, osim u frižideru, ali i jedna zmija koja se drugog dana pojavila u kamenoj ogradi po sred dvorišta iz koje je viseći mlatila repom. Još jedan ozbiljan nedostatak uočili smo sutradan, kada smo usled neispravnog plafonskog ventilatora i paklene noći ustali potpuno neispavani, dok klime nije bilo ni za lek.

Iz tih razloga, ali i činjenice da sam (priznajem) pogrešila pri prvobitnoj odluci, pa smeštaj čija me je lepota naprosto opila, rezervisala u ovoj nedođiji, umesto da boravak podelim na dva dana u području oko Evdilosa i tri dana u Chisostomosu, kuća je dobila ocenu 9 od 10.

Korisna informacija:

Kuću možete rezervisati preko booking-a. Cena noćenja u junu za dve osobe bila je 55 EUR.

Odmorite na divljoj plaži Skourdouliari

Pre nego što je odjezdio na crvenom motoru Vangelis nam je dao preporuku da se za početak spustimo na plažu podno sela, imena Skourdouliari. Onako nehajno je dobacio da se u maloj ribarskoj luci nalazi usidren i njegov čamac.

Kroz krošnje drveća, kamenim stepenicama spustili smo se na plažu, a naš plažni mobilijar postavili smo u hladu jednog četinara. Ubrzo nam se pridružila lokalna mačka, koja je očito uživala u tradicionalnoj grčkoj muzici koju je gosn turista pustio sa prenosivog bluetooth zvučnika.

Željni mora na plaži smo ostali duže nego što smo prvobitno planirali. Pre polaska prošetala sam do malene ribarske luke, gde je voda bila izrazito mirna. Dva starija lokalca sedela su ispred kućice koja je podsećala na sirmatu, razgovarajući lagano kao da imaju svo vreme sveta, što možda i nije daleko od istine, jer Ikarija je, sećate se, ostrvo dugovečnih. 😉

Provozajte obalom kod sela Xilosirtis

Samom obalom krenuli smo u pravcu Agios Kirikosa. Iako sam mislila da nas putevi na ostrvu ne mogu više iznenaditi i promeniti dotadašnji utisak, Ikarija me je svakim pedljom novog otkrivanja sve više i više demantovala. Pa ovo ostrvo je definitivno postalo pobednik nad pobednicima u neodržavanju i nekvalitetu svih puteva.

Prva stanica na putu ka glavnom gradu bila je plaža Livadi smeštena podno bele crkvice sa plavom kupolom posvećenoj Vaznesenju Gospodnjem, koja na fotografijama izgleda lepše nego u stvarnosti, najviše zbog oštrog krupnog kamenja na ulazu u vodu. Gledajući prizor, pomislila sam kako je vrlo moguće da se ovde niko nikada nije ni okupao.

Sledeća u nizu našla se lepuškasta duga plaža Xilosirtis. Ostavila sam je kao rezervu za neko brzinsko kupanje pre odlaska u našu kućicu, jer se nalazi u selu nadomak našeg.

Istražite Agios Kirikos glavni grad ostrva

Na pitanje gde se nalazi najbliži market od Vangelisa smo dobili odgovor da bi eventualno nedeljom mogao raditi jedino neki u Agios Kirikosu, pa u potrazi za oradom koju smo planirali spremiti za večeru, završismo u glavnom gradu ostrva. Na samom šetalištu pronašli smo jedan jedini otvoreni manji market koji preferira jače cene od standardnih i zapošljava osoblje koje ni malo suptilno nadgleda kupce dok biraju robu. Ni sa „ulovom“ se nismo bili usrećili, budući da su u ponudi imali samo zamrznutu ribu.

Dok smo šetali glavnim korzoom na kome su uglavnom zjapile prazne taverne, stekla sam utisak da je gradić skrajnut i samo simpatičan. Nikako nisam mogla da pojmim zašto je titula glavnog grada 1912. godine oduzeta Evdilosu i dodeljena Agios Kirikosu. Jedino što bi moglo biti logično jeste blizina aerodroma, gde su se koliko toliko potrudili da putevi budu pristojne širine i kvaliteta.

Na samom molu u luci spazili smo statuu Ikara – prvog mitskog letača, po kome je uostalom i sama Ikarija dobila ime. Ukratko, statuom je predstavljen pad Ikara na stenu u moru, nakon što su njegova voštana krila počela da se tope zbog leta preblizu suncu. Razlog zbog koga se statua nalazi baš na ovom mestu je taj što se mitski pad desio nedaleko odatle podno sela Vaoni, u neposrednoj blizini naše kućice.

Korisne informacije:

Iz Agios Kirikosa plovi i prevoznik Dodekanisos Seaways i to petkom i nedeljom ka Samosu i ostrvima Fourni, Patmos, Lipsi, Leros, Kalimnos i Kos. Koliko sam se upoznala sa cenama, prilično su visoke, pa nam nije bilo isplativo da organizujemo jednodnevni izlet na neko od pomenutih ostrva.
Agios Kirikos je i veza na Ikariji za Blue Star Ferries, mada po broju polazaka očito druga u odnosu na Evdilos, gde trajekt Blue Star Myconos češće svraća.
Iz Agios Kirikosa moguće je otići na Fourni i istog dana se vratiti sa Blue Star Myconos-om, ali po trenutnom rasporedu samo utorkom i nedeljom, s tim da je u tom slučaju za Fourni omogućeno samo 3 sata za boravak, što smatram da je prekratko, osim za neku kružnu turu oko ostrva, bez upijanja bilo čega i zadržavanja bilo gde. Povratna karta sa Sea Smiles popustom za dve osobe i auto košta oko 60 EUR, pa stavivši sve na papir, shvatila sam da ovakav izlet ne bi bio isplativ.
U Agios Kirikosu postoje dva veća marketa, pristojno opremljena, međutim, nisu otvorena nedeljom. Na ostrvu ne postoje lanci većih marketa, a suštinski nije baš ni lagano naći market na svakom koraku.
U gradu postoje i dva muzeja i to Arheološki i Etnografski muzej.

Pokušajte se spustiti na plaže Nealia ili Anefanti

Sunce je već bilo zašlo, ali sam i mimo toga bila uporna u zamisli da vozimo istočno od Agios Kirikosa i nađemo neku plažu na kojoj ćemo provesti još neko vreme. Prvo smo pokušali sići do Nealie, lepe duge peščane plaže, međutim, strm neasfaltiran put nas je odvratio od te zamisli. Sledeća u nizu našla se plaža Anefanti, na prvu lepa, ali i ne lako pristupačna, jer se do obale trebalo spustiti pešaka sa vrha brdašca kojim je vodio glavni put. U povratku ka smeštaju pokušali smo obići manastir Evagelismos, međutim, kao i kod većine sakralnih objekata na ostrvu, vrata su bila zatvorena.

Uživajte u večeri uz pogled na Egejsko more

I konačno smo, dok se na roštilju orada lagano pekla, uz vino i uzo sa Ikarije, imali vremena da presaberemo utiske od prvog pravog dana provedenog na ostrvu i spremimo se za naredne dane i neke nove utiske koji oni nose.

Budite uz blog, jer nastavak ikarijske avanture sledi.

Svi tekstovi i fotografije na blogu, kao i Instagram i Facebook profilu Putovanja iz mog pera podležu autorskim pravima, te samim tim njihovo preuzimanje, kopiranje i korišćenje bez eventualne saglasnosti nije dozvoljeno.