Kipar na malo drugačiji način - Kako su se Mimi i Beti našli zajedno na Mostu ljubavi

Zašto je Zivana prekrštena u Živanu i ko se uhvatio iste, pa na aerodromu nije hteo da je se odrekne? Zbog čijeg smo doručka kasnili sa pokretom u osvajanje plaža Kipra? Zašto je Aja Tekla nazvana prinčevskom plažom? Kako su Beti i Mimi završili zagrljeni na Mostu ljubavi? Uostalom ko je sada pa Beti? Zašto nam je Nikozija postala najlepši grad na Kipru? Kako je Natara prešla granicu sa nepostojećom državom Severni Kipar sa srpskom ličnom kartom? Ukoliko vas zanimaju odgovori na ova pitanja, ostanite uz narednu priču, jer verujte biće urnebesna.

Degustirajte tradicionalnu kiparsku rakiju Zivanu

Pored komandarije – kiparkog slatkog dezertnog vina koje se smatra najstarijim na svetu postoji još jedno zlatno piće imena Zivanija ili skraćeno Zivana. U pitanju je tradicionalna izuzetno jaka kiparska rakija koja se proizvodi od sorti grožđa ksinisteri i mavro, sa sadržajem alkohola neretko i preko 45%. Zahvaljujući blizini velikog super marketa veče pre pazarili smo kiparsku Zivanu, koju smo razume se, krstili u srpsku Živanu i koju je uzgred gosn turista pokušao onako celu u flaši da prošvercuje na aerodromskoj sigurnosnoj kontroli pri odlasku sa Kipra, moleći ih da je ne bacaju, nudeći se da je tu na licu mesta ispije. Sve mu uzmi, samo u Živanu ne diraj.

Dogovor je bio da u 9 časova izađemo iz apartmana i krenemo ka plažama oko Aja Nape, međutim, princ je, kao po običaju, imao drugačiji plan. Tačnije, više drugih planova koji su se uglavnom razlikovali od naših i to ne samo sada, već, pogađate, konstantno tokom celog boravka na Afroditinom ostrvu.

Dok je ispijao prvu jutarnju Živanu, lagano da lakše mogao nije, sa pažnjom i ljubavlju prema svetoj hrani u tanjiru u svom raskošnom dvoru pravio je prvi od tri gala doručka, od kojih je prvenac uključivao omletić sa povrćem, masline, selekciju različitih kiparskih sireva, prepečen hleb poprskan maslinovim uljem i grčku salatu. Sve ove sastojke, ali i još mnoštvo drugih, za nas totalno neočekujućih, kupio je dan ranije, kao da na Kipru u najmanju ruku planira otvoriti restoran mediteranske kuhinje. I to sve lagano, dok je kazaljka na satu već odavno prešla 9.

Sa oduševljenjem me je pozvao: „Genije, hajde dođite na doručak.“ Razmišljala sam, okej, prvi je dan, oprostiću mu što kasne, hajde ti genije, gosn turistu pod ruku, pa lepo na doručak, pa ćemo kad napunimo stomake lagano u obilazak plaža. Nadala sam se da će sutra imati više poštovanja i pojaviti se u dogovoreno vreme, te sam danas odlučila biti mila i staložena.

Prošetajte obalom plaže Aja Tekla

Nakon što smo poklopali prinčevski gala doručak, sa zakašnjenjem od sat i po vremena konačno smo se spakovali u našu Korsu i auto-putem krenuli na sam jugoistok ostrva. Drugi dan našeg boravka na Kipru bio je rezervisan za obilazak plaža na potezu oko Aja Nape, ali i odlazak do rta Cavo Greco.

Prva na koju smo se spustili bila je Aja Tekla, lepa plaža divljeg izgleda (ako se uopšte pridev divlje može uklopiti sa samim Kiprom), iznad koje je podignuta manja crkva istoimenog naziva. Tačnije, sama plaža je po kapeli Aja Tekla i dobila ime.

Princ je neko vreme šetao raspojasan, bosih nogu po plićaku, razmišljajući da li da se okupa. Bio je mart mesec i realno voda još uvek nije dostigla prijatnu temperaturu, ali za one koji nisu zimogrožljivi kupanje je svakako bilo izvodljivo.

Nakon dobrih pola sata odlučila sam da je njegovo vreme za nećkanje i prenemaganje isteklo, te sam rešila da krenemo dalje. Svi su se složili, osim uvređenog princa, koji je narednih par sati gunđao sebi u bradu i kukao kako je baš Aja Tekla stvorena za njega, optužujući me kako sam mu uništila zabavu. A u stvarnosti je sve išlo ka tome da je upravo on bio taj koji se veoma uspešno saživeo sa ulogom partibrejkera.

Upoznajte boje Nisi plaže

Ubrzo smo nastavili ka Aja Napi, spustivši se usput do plaže Nisi, na kojoj je za mart mesec bio pristojan broj posetilaca. Onako na prvu, mogla bih reći da plaža Nisi ima najlepšu boju vode, onu divnu tirkiznu uz sitan beli pesak, iako mi je Aja Tekla ipak izgledala najživopisnije.

U suštini, nijedna od ovih plaža ne može ni prići mahom ostrvskim plažama širom Grčke (pa čak i kopnenim) koje sam imala priliku videti, a verovali ili ne obišla sam ih na stotine. Stekla sam utisak da su plaže Kipra čist prosek, kao uostalom i celo ostrvo.

U sezoni na ovim plažama ne može bukvalno ni igla da padne, a to svakako nije slika koju bih želela pamtiti, pa mi je ovo martovsko obilaženje kiparskih plaža leglo kao kec na jedanaest.

Oživite legendu na Mostu ljubavi

Do Mosta ljubavi smo vrlo lako došli, parkiravši ispod Parka skulptura na samom izlazu iz Aja Nape i spustivši se pešaka pedesetak metara niže ka moru.

Most ljubavi je jedna od najposećenijih turističkih atrakcija Kipra, najviše iz razloga što je blizu Aja Nape, mesta koje predstavlja glavno letovalište ostrva. Sam kameni most lepo izgleda, kao i smaragdna voda iz koje se izdiže.

Srećom, u martu mesecu na Kipru još uvek može da se diše, što zbog temperature vazduha, što zbog pristojnog broja posetilaca, pa smo tu činjenicu iskoristili da gosn turista u majici Betmena (od tog momenta preimenovan u Beti), princ Mimi i draga mu Natara naprave zajedničku fotku na Mostu ljubavi, iako Beti na vreme nije shvatio da je on na ovoj lokaciji jednostavno višak. Bilo bi dobro da smo zbunjenim posetiocima mogli objasniti da Beti jednostavno samo voli da se druži i da se blagovremeno nije upoznao sa lokalnim legendama, ali i zašto Natara pored njih dvojice rukama pokazuje „Kebino srce“.

Šalu na stranu, ako se nađete na Mostu ljubavi i uspete istom da priđete usled gužve, postoji verovanje da će se želja koju ovde zamislite, dok delite poljubac sa srodnom vam dušom i ostvariti. Pa za one romantične, eto prilike.

Napravite fotografije sa pogledom na Sea caves

U pravcu Nacionalnog parka Cavo Greco nalazi se još jedna atrakcija naziva Sea caves do koje smo došli prašnjavim neasfaltiranim putem. Tačnije deo puta je strm zemljani, pa sam se zapitala da li sa rentiranim autom trebamo silaziti dole, međutim, kako je ovo jedna od najvećih atrakcija Kipra, rešila sam da zasigurno rent a car agencija ne bi imala ništa protiv.

Isprva nismo shvatili da se do pećine u steni sa pogledom na drugu strmu stranu uvale treba spustiti preko kamenjara, sve dok krajičkom oka nisam ugledala devojku koja je na nivou ispod nas upravo učestvovala u foto šutingu. Sačekali smo svoj red, koji tada u martu i nije bio prevelik. I evo ih na fotografijama redom: prvo kiparski gosn turista zvani Beti, pa potom i jedna prinčevska. 😀

U Nacionalnom parku Cavo Greco bacite pogled na najistočniju tačku Evropske Unije

Kroz polja zelene trave vodi put ka Nacionalnom parku Cavo Greco, u kom smo vrlo brzo pronašli klupicu sa pogledom na plavetnilo i u daljini najistočniju tačku Evropske Unije. Boje koje su se uz put smenjivale bile su plava, modro plava, tirkizna, zelena, nebo plava i oker. Princ je konstatovao da bi ovde mogao ostati ceo dan i nemo posmatrati nemirno more ispred sebe. I mi smo konstatovali da bi takav splet dešavanja za sve nas bio i više nego odličan, osim što nam se ne bi uklopilo da ponovo dolazimo po njega na sam istok, te se opet morao pomiriti sa činjenicom da nas je četvoro krenulo na put i da postoje još nečije želje i potrebe osim njegovih prinčevskih.

Prošetajte glavnom ulicom Ledra sa grčke strane podeljenog grada Nikozije

Sivi oblaci na nebu iznad nas ukazivali su da će uskoro pasti kiša, pa smo se upakovali u našu Korsu i krenuli ka glavnom gradu Kipra Nikoziji. Put do Nikozije trajanja od preko sat vremena dao mi je priliku da sebi dam obećanje da ću pokušati da srušim predrasude o „lepoti“ glavnog grada Kipra. Suštinski, dobro mi ide od ruke to rušenje predrasuda, pa mi je tako Nikozija, očekivano, postala najlepši grad Kipra. No, da vam ispričam kako smo do te spoznaje i došli.

Navigacija nas je dovela do trga Elefteria nedaleko od ulice Ledra, glavne šetačke džade grčkog dela Nikozije, koga još zovu i Lefkozija. Parkirali smo u poprečnoj jednosmernoj ulici punoj šarenolikih radnji, koje su mahom bile zatvorene. Sam trg Elefteria je tek nakon okupacije severnog dela ostrva od strane Turske i prisilnog proglašenja države Severni Kipar 1974. godine postao centralni trg podeljenog grada. Pre njega je tu titulu nosio trg Faneromeni, za koji nam naposletku nije ni ostalo vremena.

Ulicom Ledra preovladavala je žuta boja, koju je presecalo tek poneko drvo puno plodova zrelih pomorandži. Redom su se smenjivali nimalo interesatni izlozi različitih radnji, dok su nas od nepostojećeg sunca štitile tende rasprostrte duž cele ulice. Napredovali smo ka graničnom prelazu koji deli grčki od okupiranog turskog dela, između kojih se nalazi tampon zona UN-a. Dogovorili smo se da kada pređemo granicu odaberemo neki od turskih restorana i tamo ručamo. Scaholas toranj sa koga je moguće videti veći deo Nikozije ostavili smo za povratak, ukoliko se za njega ukaže prilika. Konstatovali smo da grčki deo Nikozije zaista nema čime da se podiči.

Da biste prešli u turski deo Kipra biće vam neophodan pasoš ili lična karta

50 godina ranije Turci su izvršili invaziju na severni deo ostrva i od tada je Nikozija jedini podeljeni glavni grad na svetu, ali i jedini koji nema aerodrom, a od 2016. godine i jedini sa dve vremenske zone. Na sred Ledra ulice nalazi se punkt sa improvizovanim graničnim prelazom isključivo za pešake koji priznaje samo Turska i nijedna druga zemlja sveta. Međutim, da bi se prešlo na severnu stranu ostrva neophodno je imati pasoš u koji vam neće lupiti pečat, naravno, jer država u koju ulazite suštinski ni ne postoji.

Na par koraka od graničnog prelaza pripremamo pasoše, međutim Natara nas obaveštava da njenog pasoša nema. Ostavila ga je u njihovom prinčevskom dvoru, koji je od Nikozije udaljen sat vremena vožnje. Princ se solidariše sa svojom dragom i govore nam da će oni ostati da šetaju grčkim delom.

Dok smo još uvek u neverici stajali ispred graničnog prelaza, Natara odluči da na grčkom jeziku oproba svoj šarm i pređe granicu sa srpskom ličnom kartom. Nakon zavidnog poznavanja grčkog i prilično tečnog razgovora sa službenikom, shvatismo da joj gospodin vraća ličnu kartu i pušta je da prođe. Na turskoj granici je ništa ne pitaju. Srećni ko mala deca ulazimo u turski deo koji je vrveo od ljudi, baklava, sudžuka i zlatarskih radnji. U Severnom Kipru je vladala neka druga atmosfera, koja nam se odmah dopala i ušla nam momentalno pod kožu.

Ručajte u "velikoj gostionici" Buyuk hanu u restoranu Sedirhan

Razgledajući u koji restoran bismo mogli sesti stigli smo do Buyuk hana, impozantnog zdanja iz otomanskog perioda, koje je služilo kao karavan saraj, tačnije kao velika gostionica za odmor putnicima koji su dolazili iz Anadolije. Buyuk han je podignut 1572. godine pod pokroviteljstvom Muzafer paše prvog otomanskog guvernera Kipra, po uzoru na Koza han u Bursi, a za vreme britanske kolonizacije han je čak bio pretvoren i u zatvor.

Dok sam buljila u ovo neverovatno zdanje, zamišljala sam kako je izgledala svaka od 68 prostorija hana, od kojih su gornje na spratu služile kao sobe za odmor, dok su se u donjim prostorijama nalazile štale za konje i magacini, te prodavnice u kojima su trgovci obavljali poslove.

Oko mesdžida – sobe za molitvu smeštene u centralnom delu hana iznad šadrvana – česme za abdest, grupa turista sa vodičem šetala je i razgledala kamenu građevinu. Odlučili smo da ovde moramo ručati, smestivši se ispod kamenog svoda restorana Sedirhan. Uskoro su se na astalu našli specijaliteti turske kuhinje. Ma pogledajte vi samo tu rakoš. Ukoliko vas zanima kakav je bio ukus, pravac u Nikoziju i restoran Sedirhan, koji vam toplo preporučujem.

Korisne informacije:

U turskom delu Nikozije kao valuta plaćanja koristi se turska lira, međutim, ne brinite, neće se ljutiti ni ako im platite evrima, niti će vas odbiti.
Na računu za ručak koji je nas četvoro koštao 77,58 EUR, pored ove cene stajala je i cena u turskim lirama, američkim dolarima i britanskim funtama. Takođe je ručak moguće platiti i karticom.

Otkrijte Selimije džamiju, Bedestan i Bandabulia pijacu

Dok smo završavali sa ručkom, oni sivi oblaci koji su se nadvili nad nama, slili su svu kišu, a potom i grad veličine trešnje na Nikoziju. Buyuk han se najednom ispraznio, ljudi su mahnito počeli da traže spas ispod lučnih svodova, dok je osoblje restorana brzinom svetlosti pozatvaralo velike bele suncobrane i pokrilo stolove i stolice tendama, očito spremno na nagle promene vremenskih uslova u ovom delu godine.

I mimo kiše bila sam spremna da otkrijem turski deo Nikozije, ali na šetnju nije bio spreman, pogađate ko… pa naravno princ Mimi. Tužnjikavim glasom nam je saopštio da će mu se patike nakvasiti, uz lagano trešenje tela, pokazujući da mu je hladno. Bila sam odlučna da mi zabavu čak ni jedan princ ne može pokvariti, pa sam mu suptilno prstom pokazala u kom pravcu je auto, govoreći da se vraćamo za sat vremena. Natara je odlučila da prati svog dragog, dok je Beti uz skriveni osmeh procedio: „E dobro si mu rekla.“

Odmah pored Buyuk hana nalazi se Buyuk hamam najstarije tursko kupatilo u gradu i manji Kumarcilar han takozvana kockarska gostionica, a nedaleko odatle i Selimije džamija koja je bila opasana skelama i pokrivena gustom mrežom, budući da se radilo na njenoj restauraciji. Kao i većina sakralnih objekata za vreme osmanske vladavine i Selimije džamija je doživela sudbinu pretvaranja rimokatoličke katedrale tada naziva Aja Sofija u džamiju. Gotovo spojen sa Selimije džamijom stajao je Bedestan nekadašnja gotička crkva iz VI veka, koja je za vreme Osmanlija pretvorena u natkrivenu pijacu, da bi se danas koristila kao izložbeni prostor. Ceo ovaj deo je ranije bio trgovački centar, pa smo shodno tome ubrzo ugledali i veliku Bandabulia natkrivenu pijacu koja je već uveliko zatvorila vrata svojih tezgi.

Izgubite se u ulicama severnog dela Nikozije i upijte svaki detalj impozantne otomanske arhitekture

Nastavili smo da bazamo mokrim ulicama prolazeći pored oronulih kuća klasične otomanske arhitekture. Iskrena da budem, nisam znala šta pre da slikam i skoro da sam ustreptala od sreće. Pomislila sam kako će mi sat vremena za ovu lepotu biti malo. Još uvek nisam napustila Nikoziju, a već sam poželela da joj se ponovo vratim, smestim u severnom delu grada i dam sebi više prostora da je upoznam. Tada se javila misao da ukoliko se budem vraćala na Kipar, to bude isključivo kako bih obišla sever ostrva.

Dok je mrak polako padao i kiša sipila, izbili smo na Ataturkov trg čijim je centrom dominirao Venecijanski stub. Oko njega su se nizale zgrade državne administracije. Krenuli smo ka Arabahmet džamiji i Etnografskom muzeju Derviš paše koji nisu bili otvoreni. Kroz splet tihih pustih ulica, podignutih duž zelene tampon zone izbili smo na glavnu ulicu i granični prelaz preko koga smo samo par sati ranije ušli na okupirani deo teritorije Kipra.

U obližnjoj poslastičarnici sam krajičkom oka ugledala princa i Nataru kako brste poslednju baklavu sa tanjira. Hmmm, pomislih, pa nisu ni oni loše prošli. Kroz staklenu vitrinu prstom sam pokazivala veselom Turčinu koje slatkiše nama da spakuje za poneti, dok mi je on nudio da probam još neki ukus, ne bi li ih što više prodao. Oduvek su bili vrsni trgovci, nema šta.

Ledrom smo se vratili do Elefteria trga dok je iznad nas nebo tamnelo i mrak se polako spuštao na Nikoziju.

Ostanite uz blog jer vas čeka nastavak putovanja po Kipru, ovog puta delom oko Pafosa.

Svi tekstovi i fotografije na blogu, kao i Instagram i Facebook profilu Putovanja iz mog pera podležu autorskim pravima, te samim tim njihovo preuzimanje, kopiranje i korišćenje bez eventualne saglasnosti nije dozvoljeno.