Prvi susret sa Ohridskim jezerom
Tamo gde večno sunce sja, tamo je Makedonija… narod i zemlja koju volim ja
Na Ohridsko jezero sam 2009. godine sasvim slučajno i turistički nepripremljena sa predubeđenjem da sva jezera moraju biti muljave braon boje, krenula obilazeći regionalne koncerte…
Zazvonio je telefon. Sa druge strane žice Buca. Kaže: Pakuj se, lokacija Ohrid… ekipa je već tamo i dan nakon koncerta vraća se za Beograd. Imaš prevoz natrag, jedno mesto u kolima prazno. Ne razmišljam mnogo… Miša i Gaga sutra kreću za Makedoniju. Odlično, imam prevoz, sa njima ću do jezera.
Putujemo za Makedoniju. Nikada nisam namenski putovala u ovu državu. Prolazila sam kroz Makedoniju na putu za Grčku. Setila sam se osnovne škole. Drugar je poreklom Makedonac i par dobrih drugova je gotovo svako leto provodilo u Ohridu. Vraćali su se oduševljeni provodom. Okej, nisam se spremila, nisam napravila svoj vodič, nemam ideju šta me tamo čeka, osim što verujem da je to braon zamućena jezerska voda, znam da Ohrid važi za balkanski Jerusalim, da za svaki dan u godini ima po jednu crkvu ili manastir, da je na Uneskovoj listi, da svi znaju Biljana platno beleše na Ohridskite izvori, još od kad su bili mali, da postoji jedan vrlo bitan manastir Sveti Naum na izvorima Crnog Drima i da idem na koncert.
Stižemo u grad, glavnom Turističkom ulicom. Sećam se drvoreda, svitanja i osećaja kada će više taj Ohrid. Popeli smo se sporednim putem do smeštaja Mesokastro u starom gradu – utvrđenju, smestili i kaldrmastim putem spustili ka čaršiji. A onda se desio… susret sa jezerom, plavim, preplavim, žagorom ljudi, duhom meštana. Definitivno sam se zaljubila u ovaj grad. Ne mogu verovati da sam tako dugo odolevala Ohridu. Od tada, svake naredne godine sam stalni posetilac voljenog grada.
Iz luke smo se ukrcali na brodić koji je plovio ka plaži Kaneo. Iskrcali smo se podno crkve Sveti Jovan Kaneo. Kroz gomilu mladih na plaži, koji su ležali jedni do drugih, prošli smo do malenog isturenog restorana na obali. Vremena za obilazak i nismo imali, jer smo akcenat dali sedenju na doku, tik do vode, ispod stabla vrbe, koja se nadvila nad jezerom.
Do grada je trebalo otpešačiti preko brda. Prolazimo pored crkve Sveti Jovan Kaneo. Ona je jedan od zaštitnih znakova Ohrida. Videćete je na svim razglednicama. Zaista i jeste za razglednicu.
Ne zna se tačna godina, niti vek kada je crkva podignuta, ali se zna da je to bilo pre 1447. godine, budući da na crkvi Sveti Konstantin i Elena postoje zapisi o postojanju crkve Sveti Jovan Kaneo. Crkva je od XVII do XIX veka bila napuštena, kada je i propao veliki broj fresaka. U XIX veku radi se na obnovi crkve, kada je podignut zvonik i dograđena priprata. Međutim, ponovnom obnovom crkve od 1963. do 1964. godine sve postojeće je srušeno. Iz vizantijskog perioda ostala je freska Hrista Pantokratora oslikana na samoj kupoli.
Crkva nije otvorena i samo sam jednom za svih dvanaest godina i nebrojeno puta boravka u Ohridu uspela da uđem unutra.
Sinoćni koncert je bio uspešan, a vreme do polaska za Beograd koristim da prošetam do Samuilove tvrđave. Ulazim u sklop utvrđenja i spuštam se do antičkog teatra.
Teatar je građen od kraja III do početka II veka PNE po ugledu na grčke amfiteatre za održavanje dramskih, poetskih i muzičkih predstava. Značajni građani su zakupljivali svoja mesta, pa se na nekim pločama i danas mogu videti uklesana njihova imena. U doba rimske imperije teatar je preuređen za gladijatorske borbe i borbe divljih životinja. Prvi redovi sedišta su srušeni i zamenjeni su kavezima životinja. Dolaskom Svetog Erazma Antiohijskog koji je propovedao hrišćanstvo uništen je i deo pozorišta, a kamen je korišćen za podizanje sakralnih objekata.
Od teatra nastavljam ka gornjem gradu.
Gornje utvrđenje, poznatije kao tvrđava cara Samuila je izgrađena u III veku PNE i tada je predstavljala tvrđavu nekadašnjeg grada Lihnida – Ohrida. Današnji izgled i forma potiču iz vremena cara Samuila, iako je za vreme Vizantije i Osmanlija došlo do uništavanja dela tvrđave.
Sa utvrđenja se vide krovovi zgrada, kuća, kao i gradska plaža podno naselja Daljan i Voska.
Tokom ispitivanja, polovinom XX veka, ispod ruševina Sultan Mehmedove džamije pronađeni su ostaci stare crkve Svetog Klimenta, kao i njegov grob, a potom i ranohrišćanska bazilika iz V i VI veka. Početkom ovog veka totalno je otkrivena cela lokacija, kada je pronađen veliki broj mermernih stubova, kao i monumentalna krstionica sa izuzetno dobro očuvanim mozaičnim podom pravougaonog oblika, sa kružnim delom na sredini u kome se odvijalo krštenje. Mozaik je kombinacija geometrijskih ukrasa i prikaza vinove loze sa grožđem, cvećem, divljim i domaćim životinjama. Obnova crkve Svetog Klimenta i Pantelejmona završena je 2002. godine, kada su iz crkve Bogorodica Perivlepta vraćene mošti Svetog Klimenta na njegov grob.
Vreme je da se spremamo za povratak Beogradu. Na plaži Cuba Libre uz mohito opraštamo se sa Ohridom, dok ja sanjarim sledeću godinu i ponovni dolazak Makedoniji.
Prvi susret sa Ohridom delovao je na mene tako da sam pogazila svoja ubeđenja o tome da neću ponavljati destinacije… U ovom gradu sam se osećala toliko prijatno, rasterećeno, veselo, bezbrižno, baš mi se istinski duša odmarala. Svaki sledeći odlazak na Ohrid za mene je bio odmor, nakon zahtevnog obilaska Grčke. Znala sam da ću se Ohridu vraćati i nisam sama sebi postavljala visoke ciljeve u kojima moram sve odmah osvojiti. Pustila sam da me Ohrid vodi i da jezero otkrivam lagano, deo po deo. I danas kada se vratim u ovaj grad, uvek tragam za novim lokacijama koje nisam obišla i uživam u susretu sa već viđenim.
U sledećem postu pročitajte kako je izgledao naredni susret sa Ohridskim jezerom.
Svi tekstovi i fotografije na blogu, kao i Instagram i Facebook profilu Putovanja iz mog pera podležu autorskim pravima, te samim tim njihovo preuzimanje, kopiranje i korišćenje bez eventualne saglasnosti nije dozvoljeno.
