Na kraj sveta – jug Peliona
Gledam kalendar… polovina juna je… prelistavam nažvrkane proračune…
Italija – stavka trajekt bode oči… nikako da cena padne…
Krit – uh, opet taj Krit, mislim se… ove godine malo više volje za džina nego prethodne, ali gospođica na prelazu iz četiri u pet godina, pa cena za trajekt upitna…
Kea – opet se vraća ta neostvarena želja… Kriva sam, priznajem… prolete nekoliko godina, a ja na vreme nikako da počnem sa slanjem upita za smeštaj… bacim pogled onako suptilno na booking… potajno se nadam… ima finih ljudi na Kei koji će ponuditi dobar smeštaj za pristojne novce… pa last minute je… tešim sebe…
Ali… (što bi Turci rekli, a nama ostade od njih)… JOK… cene smeštaja, po običaju, nerealno visoke za predsezonu, kao i za ono šta nude…
Vratim se na Limnos, krstarim virtuelno planetom… ne ide… priroda me privlači, ali plaže neće pod kožu…
Ustajem, bacam beleške na stranu, da bi smanjila tenziju u automobilu puštam da muzika svira za nijansu glasnije od uobičajenog, parkiram ispred jedne beogradske agencije i za par minuta izlazim iz poslovnice sa last minute vaučerima za vilu Panorama. OK idemo na kraj sveta… u Milinu. Imam dva dana da spremim gradivo za jug Peliona, spakujem stvari i krenemo put Grčke.
Vodila sam se mišlju da teren već poznajem, pa nisam bila preterano razočarana činjenicom da za dva dana, pored svih ostalih obaveza, neću stići da prikupim „višak informacija“ za predstojeće putovanje. U hodu sam iščitavala sajtove i savete onih koji su već prethodno hodali stazama juga Peliona.
Stigli smo do Volosa, smenili se na mestu vozača, dok je gospođica sve vreme spuštala i podizala zavesice za sunce. Gledala je kroz prozor i bila uporna da sazna koliko još ima do našeg sela. Htela je da se kupa na plaži. Dosadila joj je izmišljena igra pogađanja životinja. Sa smirajem dana, stigosmo i mi na kraj sveta… u Milinu… sačekao nas je lep zalazak sunca za pučinu… Obećasmo gospođici da ćemo sutra ranom zorom požuriti da proverimo koliko je voda slana ove godine…
Ispred vile Panorama, već su svi u našoj smeni pristigli. Na parkingu je bilo parkirano barem osam automobila, sve srpske tablice. Spustili smo se u centar sela da izvidimo kakva je situacija sa tavernama. Seli smo u onu u kojoj je bilo posetilaca. Od blagog povetarca, u par minuta, dobili smo oluju sa kišom i beg sa terase na doku u samu tavernu. Platismo ceh, a konobar nam u ruke dade mini sladoled, da lakše podnesemo vremenske (ne)prilike. Vreme je za odmor i punjenje baterija za prvi pravi dan na Pelionu.
Platanias
Put od Miline do sela Platanias vodi preko brda. Odlučismo da današnji dan, jer je prvi puni, ne vozimo daleko, već da isti provedemo na plaži pomenutog sela. Provezli smo selom, pored prodavnice i prazne taverne, te parkirali ispred privatne kuće, u blizini stepenica kojima se spušta na prvi peščani deo plaže. Pokušali smo da se osamimo, krenuvši ka krajnjem desnom delu plaže, ali je tamo već bilo onih koji su prvi došli sa istom idejom.
Preko brda vodi pešačka staza ka plaži Mikro. Nisam se spustila na samu plažu, jer su gospodin i gospođica ostali na seoskoj plaži Plataniasa. Ocenila sam da bi me spust do Mikro plaže naterao da odem do Panajotisa, koji i nije baš toliko blizu i iziskivao bi vreme, pa bi se gospoda sigurno zapitala da li me je usput pojela neka divlja životinja.
Ručali smo u taverni na obali Platanie, pa se polako istim planinskim putem uputismo ka Milini.
Volos, Makrinitsa i Afisos
Nedeljom veći marketi u Volosu ne rade. Utorak je, tmurno je i pravo je vreme za obavljanje kupovine. Prošetali smo po Jumbu, pa potom pazarili neophodno u Lidl-u.
Odvezli smo se do Makrinitse. Ponovo sam se prisetila kako je izgledala vožnja na istočnu stranu Peliona pre sedam godina. Razlika u odnosu na tadašnju vožnju je u tome što sam onomad vozila noću i videla samo belu liniju po sred puta, prateći oznaku kako bih sa uspehom odvozala deonicu. Nisam Bog zna šta mogla videti i put mi je delovao naporno. Sada je bio dan i nisam imala utisak da je put strašan, pa ni preterano zahtevan.
2012. godine nisam bila u Makrinitsi. Razlog leži, kako već napomenuh, u tome što je bila noć, kada sam tuda prolazila. Nakon ostalih pelionskih sela, viđenih ove godine, Makrinitsa me je jedina podsetila na lepotu sa kojom sam 2012. godine napustila Pelion. Prošetali smo glavnom kaldrmom do centralnog trga sa tavernom, šupljim debeljuškastim stablom drveta, pogledom na Volos, crkvom, starom česmom i muzejom. Prijalo mi je da odmorim na klupici pored kućice u drvetu. Čak i to što je bilo posle podne, nije odavalo utisak pustoši, kako to obično biva u Grčkoj, kada je vreme za plažu i ljudi ne šetaju ulicama naseljenih mesta.
Spustili smo se ka Afisosu. Delim mišljenje onih koji smatraju da je Afisos na zapadnoj strani, daleko najbolji izbor za smeštaj i najprijatnije selo uz više nego pristojan izbor nekoliko plaža u bližoj okolini. Nekako je Afisos, smisleno najuređeniji, ima taj šmek Grčke, nije preterano razvijen i načičkan, ima glavni trg, iako jako mali, koji odaje neku toplinu i ušuškanost. Stare kuće na obali su mom oku više prijale od onih u Milini, a izbačene terase taverni u Afisosu su bile ozbiljnije nego recimo one u Kala Neri.
Ozbiljan problem Afisos ima sa parkingom i kretanjem kroz centralnu ulicu i to posebno vikendom. Slučajno smo se tamo zatekli baš u iduću nedelju, kada smo pokušali da na plaži popijemo piće sa prijateljicom koju nismo videli duže vreme, a koja se baš tada našla u Afisosu. Dodatno, mi smo letovali u junu, praktično u predsezoni i verujem da je stanje u saobraćaju tokom jula i avgusta meseca kataklizično.
Ručali smo u jednoj od taverni sa kariranim stoljnjacima. Punih stomaka, pored male crkve, stepenicama smo se spustili na plažu Kalifteri. Bilo je tiho i mirno, bez mnogo kupača, a sunce se spremalo na zaron u more. Voda je bila bledunjavo plave boje, topla i bez talasa. U daljini se video red suncobana i ležaljki. Prijao nam je ovaj deo plaže.
Trikeri, Agia Kiriaki, pa plaža Vathia Spilia
Redom smo krenuli ka samom jugu, uz zastajanje na glavnom putu, onda kada nam se prizor učinio vrednim foto zapisa.
Nakon zaliva sa raznoraznim jedrilicama, odmah nakon Miline, put se odvaja za malenu luku Agias Andreas. Plaža nalik bari, neprivlačna, taverna sa dokom, koja izgleda kao da je vihor upravo prohujao tuda, nevoljna konobarica pridržava glavu rukom čekajući da joj lakat sleti sa stola. Bilo bi rizično ovde jesti, pomislih. Nastavismo dalje…
Kod sela Koukouleika stajemo na prašnjavi parking. Gospoda saopštavaju da im je draže da uživaju čari klimatizovanog auta, pa me poslaše da izvidim da li uvale sela mogu biti zanimljiv teren za kupanje. Kroz selo se spustih do uvale sa leve strane. Jedan par je uživao u miru izrazito zelene, kao staklo mirne vode, dok me je jedan pas, dlake boje slonove kosti, posmatrao sa plastičnog pontona nedaleko odatle.
U povratku, preko krovova sela bacih pogled na njegovu desnu uvalu. Zanimljivo je delovala samo za fotografisanje zbog kontrasta boja lila žbunaste biljke, kamene kuće na samoj obali, narandžaste peščane plaže i okolnog zelenila. Međutim, uopšte nije bila privlačna za kupanje.
Pored uvale Marathia samo smo prošli. Uvale Stani i Koufala su dve veoma slične plaže, sa kamenim oblucima i maslinjakom u zaleđu.
Put nastavlja da se penje ka planini, pa smo Tzasteni uočili već po prolasku putića koji vodi do same plaže. Odozgo je uvalica veoma fotogenična. Sada razmišljam… i ne nalazim objašnjenje, što se ne spustismo do plaže…
Selo Trikeri se smestilo na uzvišenju na nadmorskoj visini od 300m. Podigli su ga doseljenici sa Manija, Krita i Epira, koji su zbog naleta pirata, pobegli u planinu sa ostrva Trikeri. Na centralnom trgu, senku pravi nekoliko višegodišnjih platana, oko koga su rasuti stolovi sa kariranim stoljnjacima i drvenim stolicama, karakterističnim za veći deo Grčke. Naravno, na ovim seoskim trgovima, neizbežna je i crkva, a u selu Trikeri ona je posvećena Svetom Nikoli. Postoje još dve crkvice, do kojih se nisam pela.
Od sela Trikeri, ne dugim, blago vijugavim putem stiže se do živopisnog ribarskog seoca Agia Kiriaki. Starinske kuće su smeštene u uskoj ulici paralelnoj sa obalom, kroz koju se može provesti auto, ali se ne može mimoići sa drugim prevoznim sredstvom, ukoliko naiđe u susret. Volim ovakva naslikana, scenična mesta, sa gomilom šarenih ribarskih barki. Prijalo bi ručati u nekoj od taverni na doku, pomislih, ali tek je prošao doručak, te nema svrhe sit jesti.
Vratili smo se u Milinu, pa produžili do uvale Vathia Spilia. Jedan par iz Plovdiva je kampovao na plaži. Došli su tamno plavim kombijem i spustili se do obale. Žena je bila u drugom stanju. Nedugo nakon nas su se na plažu spustile dve devojke, od kojih je jedna bila u već poodmakloj trudnoći. Po slobodnoj proceni, rekla bih da je beba sada već došla na svet. Budući da trudnice vole ovu plažu, možda bi mogli da razmisle da joj promene ime… 😏 Iako ježeva ima čak i u plićaku, jasno se kroz vodu vide raskrčene staze, posle kojih se stiže na peščani deo.
Predveče je i prijatno je za šetnju. Gospođica i gospodin su odlučili da ostanu u smeštaju na bazenu. Okačila sam foto aparat o vrat i polako krenula duž obale Milinom. Selo je tokom juna mirno, nema neke preterane buke, nema ni velike posećenosti. Plaža, ako se tako može nazvati, je iscepkana iz više minijaturnih delova. Najduži deo, uske plaže, uz sam put, je kod naše Vile Panorama. Mali deo od desetak metara se nalazi odmah kod luke i taverne En Plo, koja je jedina od svih taverni u selu bila puna, kad god smo mi tuda prolazili. Ispred kafića Arodo počinje još jedan iscepkani, uski deo plaže i završava se kod kafea Ostria. Plaža nastavlja kamenim dokom, na kome se nalaze „terase“ taverni, uz poneko drvo i klupica pored. Nakon toga postoje još nekoliko kraćušnih delova obale koji predstavljaju plažu. Sve u svemu, može se reći, da pristojne plaže gotovo i nema. Tu je nekoliko taverni, par prodavnica, crkva, skulptura devojke koja drži ruke u položaju za molitvu i drveni most na izlazu iz sela.
Potistika i njene komšinice
Peti dan na poluostrvu, al praktično četvrti da obilazimo. Još uvek nismo videli te istočne plaže tirkizne boje vode. Nismo neke volje da se mnogo vozamo, pa se mislim… haj’mo na Potistiku. Bila sam na ovoj plaži pre sedam godina. Nisam se dugo zadržala, nisam imala preterano puno vremena na raspolaganju, da upijem boje i mirise plaže, niti da istražujem njenu okolinu. Tada sam baš preletela istok. I sećam se da sam taj dan silom želeći da vidim i Potistiku, izvozala deonicu od Elitse, uz obilazak par plaža, pa se vratila u Agios Ioannis. Pa potom nakon par sati odmora u pokušaja, otisnula se put Kitire. Iz tog razloga sam ove godine nadoknadila izgubljeno i provela neko vreme na plaži, šetajući do stene koja deli Melani i Potistiku, kupajući se u lepoj svetlucavoj vodi tik do velike stene u vodi. Na Melani se može spustiti sa Potistike, ali i doći automobilom na suprotni kraj plaže. Stojeći na svodu između dve plaže, odlučila sam da mi je Potistika za nijansu lepša od Melani.
Htela sam da vidim Potistikine komšinice. Odvezli smo se strmom ulicom koja vodi ka severu, a ide bliže obali. Nisam imala ideju kuda bih mogla da se spustim do plaže, pa sam ušla na privatni posed, koji nije bio ograđen i pored kuće ispred koje je jedna žena srednjih godina čitala svoju knjigu, krenula ka plaži Mortitsa. Okrenula sam se na njen poziv… Lady, it is a private beach – rekla je… Zamolih je za informaciju da li postoji drugi put do plaže i ona mi pokaza rukom ka taverni Carlas. OK, probaću tuda… reših…
Gospoda u autu su bila nestrpljiva. I nisu imali baš preterano puno razumevanja za moj avanturizam. Hteli su u neku tavernu da ručaju. Stoga sam brzim korakom prošla pored gvozdene kapije podno taverne Carlas koja nije radila, pa ubrzala asfaltnim putem, do kuće na proplanku iznad plaže. Nisam odmah uočila kozju stazu, kojom se spušta do plaže. Međutim, bila sam nagrađena pogledom na tirkiz lepe Mortitse. E ovde bi bilo idealno ostati ceo dan – rekoh naglas, iako sam znala da gospoda neće odustati od svoje namere da napune stomake. U povratku, spazih stazu koja se spušta uz žičanu ogradu ka plaži. Nisam mogla da odolim i siđoh dole. Sjajno, lepo, skriveno od ljudi, baš onako kako volim.
Pomislila sam da ako preskočim stene i kamenje na levoj strani plaže, mogu preći na plažu Komos. Prevarila sam se. Nisam imala vremena da isprobavam put, a sa ove tačke gde sam stajala, nisam mogla ni videti stazu koja se spušta sa brda na plažu. Tek kasnije, proučavajući teren na GE, videh da se do plaže može spustiti jednom od staza preko brda.
U Milini smo ručali, pa produžili da sačekamo zalazak sunca u Uvali maslina. Bilo je mirno, zeleno, sa tek ponekim posetiocem, dok je tiha muzika dopirala iz obližnjeg kafea.
Tsagarada, Milopotamos, Afisos i Lagoudi
Juče smo se osilili i vozili do Potistike. Danas možemo još severnije. Zbog gospodina, iako on to nije tražio, sam htela da odemo do Milopotamosa. Mnogima jedna od najlepših plaža istoka, meni nije ostavila neki poseban utisak, ali nisam želela da gospodu mučim silaskom do lepe, divlje Fakistre, što zbog kombinacije talasa i kamenja u vodi sa gospođicom pomahnitalom za plažom, što zbog toga što sam želela da vidim kako sada izgleda desna uvala kod plaže Milopotamos i crkve Zoodochos Pigi kada je ulepšavaju beli kamenčići. Zbog sebe sam htela da pronađem kameni most nadomak Tsagarade, koji pri prvoj poseti Pelionu nisam osvojila, tada bezuspešno tragajući za drugim mostom Palaia Mitzela na sasvim suprotnom delu poluostrva, kao i da posetim hvaljenu tavernu Synantisi u Kisosu, ali i podsetim se lepote tog kamenog sela.
Nakon suvoparne vožnje, po krivudavom uskom putu, stigli smo do znaka za stari kameni most. Kafe koji je tu postojao ne radi. Sve je oronulo i obraslo šibljem. Preskačući sve i svašta, spustili smo se kroz poluotvorenu polomljenu kapiju do kamenog mosta. Da ne videh ovakve mostove sa istom tematikom, ali daleko sređenije i održavane na nekim drugim destinacijama, pretpostavljam da bi utisak bio prijatniji. Ovako je utisak bledunjav.
Na Milopotamosu je duvao jak vetar, pa smo zaklon od sunca pronašli u senci pećine na drugom delu plaže. Talasi nisu bili preveliki, ali ih je bilo. Gužva je bila prilično osetna, uzimajući u obzir stanje na ostalim plažama koje smo posetili do tada. Bio je petak i smisleno sam odabrala da baš tada dođemo na Milopotamos, najviše zbog predstojeće gužve vikendom. Neki dečaci su skakali u vodu sa stena kod tunela između dve plaže. U pećini je bilo puno ljudi, smešteni su sedeli jedni do drugih. Na okačen kanap o stenu, plivači su se peli i ljuljali kao Tarzan o lijanu. Mnogi su pravili raznorazne fotografije za društvene mreže. Jedna požrtvovana ptica je uporno doletala sa hranom u ustima, bodreći svoje ptiće da jedu, koji su promaljali glavice iz šupljine između stena, gde im je vredna majka napravila dom. Na kratko bilo je zanimljivo gledati sve to. Na duže – gužva nam ne prija, pa smo uskoro krenuli ka Tsagaradi.
Planirali smo ručati u selu. Nije nam bilo do vožnje ka Kisosu. Na glavnom trgu sa starim platanom, nije bilo žive duše. Gospođica je silom htela na drvo. Silazeći je povredila nogicu i promenila plan sa ručkom. Sredili smo zglob u kolima i uputili se ka Afisosu.
Odlučili smo ručati na centralnom trgu u taverni pod senkom platana, među cvetovima hortenzije, sa pogledom na drvene prozore kamene kuće i bele oleandre. Za stolom pored nas sedela je jedna rumunska porodica, koja je izgledala kao iz italijanskih časopisa. Kod njih je sve bilo na mestu, od garderobe, preko frizure do ponašanja. Začudili su se kada su nas ugledali, a ni mi nismo krili iznenađenje, jer smo ih nepunih sat vremena pre toga videli kako napuštaju mesto pored nas na plaži Milopotamos. 😏
Na plaži Lagoudi je sve bilo veoma slično kao na plaži Kalifteri, osim što je manja i nije okupirana suncobranima i ležaljkama. Jedan ribarski brodić je bio ukotvljen kod stena bliže obali. Voda je bila izrazito mirna i topla. Na plaži su pretežno bila mala deca sa svojim roditeljima. Odmarali smo.
Mourtias, Ammitsa, prirodni bazen, Liri, Teotokos, Katigeorgis, pa folklorni festival u selu Lavkos
Dok smo smislili da krenemo na plažu, sunce je već dobrano upeklo. Stižemo na Mourtias. Kamene stene raznih oblika vire iz vode, dok dva šarena suncobrana kriju posetioce od vrućine. Nećkamo se da li ćemo sići na plažu. Već unapred sam smislila da dan provedemo na plaži do Murtias po imenu Ammitsa.
Stoga odmah parkiramo malo naviše uz prašnjav put. Po običaju u japankama krećem da izvidim kakav je spust do plaže. Dovikujem se sa gospodinom: „Hej, ja sam uspela da se spustim niz strmu liticu, ali treba oceniti da li ćemo gospođicu uspeti bezbedno da spustimo“. Uz malo pažnje za koji trenutak smo se našli na tlu predivne Ammitse. Trčimo po plaži do samog kraja. Nečija ljudska ruka pre nas, je izgradila kućicu između dve stene, stavljajući gomilu drvenih balvana kao zaklon od sunca. Pa izgleda da smo upravo kročili na pusto ostrvo, samo naše. Voda svetluca, preliva se zelena u tirkiznu, gomila belih oblutaka prosuta je oko nas. Ovo je plaža iz snova. Nepristupačna, neposećena, osamljena, divna, naslikana. Pustili smo laganu muziku, naglas pevali, pijuckali vino, prekidali sa svim tim, da ronimo oko rasutih stena, pa sve to opet iznova.
Otišla sam po patike u auto. Laganim korakom sam krenula šljunčanim putem ka severu. Prošla sam pored poslednje kuće na tom potezu, pa nastavih putem kroz splet maslinjaka. U daljini se čuo lavež pasa čuvara. Uskoro sam stigla do izrovanog kamenog odvajanja ka obali. Za koji trenutak našla sam se na korak od prirodnog bazena na samoj obali. Sa morem je zeleni bazen povezan uskim procepom između stena. Voda je providna, čista i milina je provesti ovde neko vreme. Na Kitiri sam pokušala da pronađem jedan takav prirodni bazen, ali potraga je bila bezuspešna. Na Tasosu sam obišla Giolu i razočarala se preprljavom rupom između stena. Bespotrebno utrošeno vreme, snaga i energija da se do tamo stigne. Ovaj bazen nije nimalo nalik na Giolu u sezoni. To je ono što sam maštala da vidim. Konačno.
Kada je došlo vreme ručku, nevoljno smo krenuli iz ovog raja.
Krećući ka jugu spustili smo se do plaže sela Liri, pa potom Teotokos. Na Liri je jedan usamljeni suncobran štitio jednu porodicu. Na spustu ka Teotokosu prikazao se lep prizor crkvice sa plavom plažom u pozadini. Liri i Teotokos su veoma slične, osim što na Liri postoji jedna taverna, nedaleko od plaže, dok je na Teotokosu smeštena crkva na samoj obali.
U nastavku puta stigli smo u selo Katogiorgis. Za razliku od Ammitse, ovde je vrvelo od ljudi. Skijatos je odavde najbliži, udaljen svega 4km. Lepo se vidi i često brodići uplovljavaju u mini luku i isplovljavaju ka obali ostrva. U taverni omeđenoj žuto plavim obeležjima smo napravili predah. Izgledala nam je najviše grčka. 😀 Na peščanoj plaži smo ostali do predvečerja.
U selu Lavkos traje folklorni festival. Sve je spremno da igrarije počnu. Ljudi se polako okupljaju na centralnom trgu, zauzimajući već unapred rezervisana mesta. Članovi folklornih ansambla sede u delu iza mesta koje bi trebalo da predstavlja binu. Tu je jedan mikrofon, pored stola sa vazom punom hortenzija i posveta ili diploma za učesnike festivala. Neka vesela atmosfera visi u vazduhu. Deca trčkaraju naokolo, povremeno bacajući pogled na lokalne poslastice sa štanda pored. Vremešna gospoda igraju šah. Kamere, pretpostavljam, lokalne televizije su spremne. Stolice i instrumenti naslonjeni na njih čekaju svoje muzičare.
Mi smo šetali selom uzduž i popreko, čekajući da festival konačno počne. Nakon dobra dva sata, prvi ansambl je izašao na scenu. Pod prigušenim osvetljenjem uličnih svetiljki, ljudi su večerali, posmatrali, smejali se i aplaudirali. Bilo je to jedno lepo prijatno veselo veče.
Vizitsa, Milies, Milina
Zbog sinoćnjeg kasnog povratka u apartman i isto tako leganja na spavanje, jutros smo kasno i ustali. Obećala sam gospođici da ću je odvesti da vidi „vozić Ćiru“ i njime se voziti.
Do Afisosa smo projezdili obalskim putem preko simpatičnog, mirnog sela Lefokastro. Ređale su se uvale uz sam put, mirne, sa zelenkasto plavom vodom, poput većine plaža sa zapadne strane.
Malo vremena smo izgubili pokušavajući da nađemo parking u Afisosu. Pokušaj je bio bezuspešan, pa nastavljamo ka selu Vizitsa. Centralni trg u selu je bio prilično pust i prazan. Crkva je bila zatvorena. Da smo se popeli putem ka Pinokatesu, mogli smo videti vodopad Katafidi. Ali nismo…
U Miliesu je bilo življe. Upravo su se ljudi ukrcali u turistički autobus. Do tada su okupirali centralni trg. Nakratko smo napravili pauzu u mini parkiću za decu, da gospođica isproba kako grčke ljuljaške lete.
Dovezli smo se do železničke stanice. Teta koja prodaje karte se pojavila na radnom mestu samo par minuta pre polaska voza. Gospodina smo ostavile da odveze auto do Ano Lehonije i tamo sačeka dolazak voza. Nas dve smo se ukrcale u središnji vagon kompozicije, sa još nekoliko ljudi i kroz otvoren prozor posmatrale prugu, kamene mostove, tunele, sela i pučinu mora. Povremeno smo izlazile van kupea, na deo koji spaja dva vagona i čuvale glave kada provirimo kroz prozor, kako nas ne bi opalila neka grana. 😏 Za nepuna dva sata, uz pauzu u Ano Gatzei, voz je pristao u Ano Lehoniji. Gospodin nas je spakovao u auto i krenuli smo zapadnom magistralom.
Provezli smo se kroz Kato Gatzeu, koja je delovala za nijansu lepše od Kala Nere. Kala Nera je za moj pojam vašar. Plaža pored šetališta sa gomilom restorana, pa i ne baš u grčkom stilu. Dakle, jedno mesto, u svakom pogledu podređeno masovnom turizmu, u čemu se ja nikako ne pronalazim. Tu smo ručali u nekom samouslužnom fast food-u i požurili ka Milini.
Pred sumrak smo se osvežili na plaži podno naše vile.
Kastri, manastir Paou i Kalamos
Već par dana razgovaramo o tome da dan ranije od predviđenog krenemo ka Trpejcima. Odlučujemo da umesto dva dana, koliko još imamo na raspolaganju za Pelion, ostanemo samo jedan i već sutradan se uputimo ka Makedoniji. Tamo ćemo provesti ostatak odmora.
Plaže koje nismo videli, a sa suprotne strane su Kastri, Paliouraki, Vromoneri i Paltsi. Ima tu još pokoja uvalica, ali postavlja se pitanje da li bi do tamo uopšte i mogli bilo kako osim pešaka.
Najjednostavnije je da krenemo na Kastri. Najviše zbog uvale pored. Do Paltsi je dug put i trebala sam je ranije ukombinovati sa nekom drugom plažom. Do Vromoneri nemam želju da idem. Baldahini, ležaljke, suncobrani i pesak… to nije moja… kako bi rekli… šoljica čaja… Do Paliouraki bi morali pešaka, a nemamo volju za tim na vrelih 50 stepeni. Uvalica jeste divlja, neorganizovana, ali ne i takve lepote kojoj je teško odoleti.
Na Kastri je duvao vetar. Smestili smo se na krajnji desni kraj, gde počinju stepenice za vilu iznad, na poluraspalu improvizovanu klupicu, u jedinom hladu stena koji smo mogli da uhvatimo. Listovi masline iznad glave su mi zaklanjali vidik ka vodi. Stariji gospodin sa fluorescentno žutim tanga gaćama i nalakiranim crvenim noktima, u društvu svoje porodice, sedeo je nedaleko od nas. Kakav čudan spoj… Sa razglasa tipičnog kamioneta za grčka ostrva čuo se lokalni prodavac ribe i morskih plodova. U zaleđu plaže je kamp i njegovi žitelji rado kupuju proizvode koji su im ponuđeni. Istrče svi do jednog, okupe se oko kamioneta i biraju. Nedugo za njim se spustio još jedan kamionet. Ovaj put se sa razglasa čulo… peponi, karpuzi, portokali, pa otrčasmo i mi da pazarimo nektarine.
Zadatak zbog koga sam došla na Kastri, nisam na kraju ispunila. Prošetala sam do levog kraja plaže i popela se na kamenje. Pokušala sam sve u japankama i aparatom okačenim o vrat, koji se pri preskakanju i penjanju klatio i pretio da drmne od neku stenu, da nekako tim „putem“ pored obale stignem do peščane uvale do. Odustala sam i vratila se u naš mali zaklon. Nije mi se palio auto i vozalo preko brda do nekog bližeg prilaza plaži.
Južni deo Peliona se baš i ne može pohvaliti velikim brojem crkava i manastira. Manastiri koji postoje su ili zatvoreni ili su na nekom od okolnih ostrvaca ili je do njih put automobilom teško moguć. Kako pri obilasku Vizitse, prethodni dan, nismo produžili do ženskog manastira Svetih Arhanđela, sada odlučujemo da odemo do manastira Paou. U portu manastira je bilo moguće ući, ali ne i u samu crkvu. Bilo je pusto, klupice ispred vrata crkve stajale su prazne, a pomorandžino drvo i plodovi na njemu su bili zreli.
Vratili smo se na put za Kalamos i spustili na parking u maslinjaku iznad plaže Marmaro. Otišla sam da izvidim teren. Vratila sam se do auta očarana i brzo poterala gospodu da uzmu osnovno za plažu, kako bismo se spustili na Marmaro. Pored Ammitse i Mortitse, za kraj pelionske avanture, Marmaro mi se najviše dopao. U nastavku Marmaro nalazi se još jedna uvala, manje lepa od prve, ali skroz upotrebljiva i zanimljiva.
Sutradan smo ustali, spakovali stvari i uputili se ka selu Trpejca. Pri dolasku u Volos, još jednom smo obišli Jumbo i Lidl. Provozali smo se centralnim ulicama i stekli utisak da je Volos vrlo sličan Solunu, ako izuzmemo solunske atrakcije, jer u Volosu ih gotovo i nema. Delovalo je kao da se vozimo malim Solunom. Put nas je dalje vodio na Larisu, Serviju, Ptolemaidu, pa granični prelaz Niki. Stigosmo nedugo potom u Ohrid, ali to više nije ova pelionska priča… 😏
ZAKLJUČAK
Ovaj putopis bi se mogao zvati i Povratak na Pelion, kao lani što napisah Povratak na Kiklade, ali Kikladi su me daleko više očarali, u svakom smislu i na svakom polju, pa ovogodišnjem povratku na Pelion, a i mojim utiscima, dakako savršeno pristaje naslov Na kraj sveta…
Nisam od onih koji vole da ponavljaju destinacije. Podrobno obiđem i upoznam svaku lokaciju na koju idem, pa nemam potrebu, a ni preteranu želju, da pored neistraženih delova zemaljske nam kugle, obilazim već viđeno. Osim u slučaju da mi nešto baš, baš priraste srcu.
Međutim, na Pelionu sam pre sedam godina za nepuna tri dana preletela istočnu obalu i u lepom sećanju su mi ostala ta kamena pelionska sela, neobuzdani izvori po sred puta, ogromna količina zelene boje, divlja Fakistra i izmišljena Elitsa, ali i u malo manje lepom ludački zahtevni krivudavi istočni putevi i visoke cene u tavernama koje sam posetila.
Sada mogu reći da su se osećanja malo zbrčkala i da se sve izokrenulo. Putevi na zapadu, za razliku od onih na istoku, a posebno na krajnjem jugu nisu toliko krivudavi, osim par deonica. Bez obzira na sve to, jednostavno mi nije prijalo da dugo sedim u automobilu, niti da se vozamo besomučno pustahijom. U nekim momentima osećala sam se kao na Eviji. Cene u mestu gde smo boravili, pa i okolnim selima nisu bile drastično više u odnosu na neke druge destinacije. Hrana u gotovo svim tavernama u kojima smo ručali je bila dobra.
Sa druge strane, pređašnje oduševljenje selima sada je splaslo, plaže su delovale pristojne, ali za ovih sedam godina raskoraka, videla sam daleko lepše. Možda je i to uticalo da utisak bude ovakav. 😀
Možda će ti se svideti i
Kikladsko leto – Amorgos
Saronski trougao – Egina, Moni i Agistri
