Zeleni Pelion – istočna strana
Nakon završenog radnog dana oko 17 časova krenule smo na putešestvije put Grčke. Stižemo do Volosa u noćnim satima. U planini ispred nas, vide se svetla kuća koja odaju utisak kao da se nakon 100 m moramo popeti pod uglom od 90 stepeni. Još tada ne shvatam da će ova činjenica doprineti tome da ću kročiti na takav tip puta, kakav u životu videla nisam. Da se razumemo, vozila sam zaista po svakavim putevima i imam dugačak vozni staž. Takođe, volim da vozim i uživam u tome. Međutim, vozač na ovim putevima ne može uživati. Ne postoji niti jedan pravac gde biste mogli eventualno dok vozite krajičkom oka razgledati okolinu. Dakle, krenete da se penjete na vrh brda i put izgleda ovako: krivina, nagla krivina, oštra krivina, blaga krivina u levo, oštra u desno, lakat krivina, rupa, dupla krivina (levo, pa desno), radovi na putu, pa opet krivina… i tako desetinama kilometara. Vožnja se odvija u prvoj, drugoj i eventualno trećoj brzini par sekundi. I zaista od Volosa do Agios Ioannisa treba dobrih sat do sat i po vožnje. Nije moguće stići ranije, jer vam je neophodna ogromna koncentracija. Nakon pola sata takvog tempa ste isceđeni i smoždeni i samo želite mali pravac da odmorite i mozak i ruke…
U Volosu pratim putokaze za Pelion. Prolazimo kroz planinska mesta Ano Volos i Portaria. Budući da je rano jutro i još uvek nije svanulo, nema svrhe ići na balkon Volosa u selo Makrinitsa, jer se i sa puta sve vreme sa naše desne strane pruža pogled na Volos. Noću je on impozantan, a verujem preko dana još fascinantniji. Grad odavde izgleda ogromno, ako uzmemo u obzir da je u pitanju jedan primorski lučki grad. Dok sam ja vozila i vozila, a drugarica spavala i spavala, skoro sam obnevidela. Kada sam nakon sat vremena shvatila da smo se tek popele na vrh brda, te da nas čeka spust, parkirala sam auto na proširenju pored puta i utonula u san na dva – tri sata. Probudilo nas je sunce i vrućina koja ide uz to.
Dan prvi…
Rezervisale smo smeštaj u Agios Ioannisu imena Kelly hotel koji se nalazi na kraju mesta u pravcu Plake, na samoj obali. Kako je rezervacija izvršena preko booking-a, sačekale smo 13 časova da bi se smestile. Do tada je bilo potrebno iskoristiti vreme, pa odlučujemo da se preko Zagori spustimo do Horefto plaže.
Na plaži se nalazi nekoliko taverni koje su tek otvarale svoja vrata turistima. Od centralne plaže više me je zanimala sledeća uvala, pa uskim putem krećemo da se penjemo do parkinga jedne kuće iznad same plaže. Odatle se kroz splet vinove loze, plodova grožđa i saksija muškatli spuštamo do dela plaže koji mi se dopao, više nego prethodni. Na plaži su se smestili kamperi sa šatorima, a putem pored obale preko stena se može doći do prethodno pomenute duge glavne plaže Horefta. Pravimo pauzu, plivamo, pa nastavljamo dalje.
Pelion ima zavidan broj divljih plaža do kojih je kopneni put prosto nemoguć, iz prostog razloga što je teren jako strm i nepristupačan. I do poznatijih plaža put je problematičan, a kamoli do onih manje posećenih ili neposećenih skrivenih uvala. Ukoliko ste izvesno vreme odredili za Pelion, možete istraživati i pokušati da pronađete staze koje vode do skrivenih uvala. Verujem da ćete se iznenaditi divljom lepotom koju Pelion pruža. Mi smo na Pelionu planirale boraviti nepuna tri dana, stoga nismo imale luksuz za otkrivanje skrivenih mesta.
Plaža Agia Saranta mi se učinila lepšom dok sam je gledala sa vrha planine, tačnije sa prilaznog puta, nego kada sam se spustila do obale. Svakako, u pitanju je jedna zanimljiva dugačka plaža sa infrastukturom i ponekim kafeom. Na kraju plaže nalazi se stena koju zovu The Monk. Ovde možete naći suncobrane i ležaljke, kao i tuševe. Zanimljivo je da na Pelionu gotovo ne postoji plaža bez tuševa… Dobro, nađe se poneka, međutim utisak koji se neizostavno javljao svaki put kada kročimo na neku novu plažu jeste upravo taj da je plaža isključivo podređena ljudskom rodu i njegovim potrebama. Takođe, kabine za presvlačenje su propratni detalj skoro svake plaže na Pelionu. Ovu uređenost pripisujem tome što je u pitanju poluostrvo u susedstvu Sporada i što, koliko god to zvučalo nemoguće, Pelion ima svoju klijentelu zahvaljujući kojoj je posećen tokom cele sezone.
Vreme je da krenemo do apartmana i ostavimo stvari. Sobe nisu kao što smo očekivale, niti su onakve kakvim su predstavljene na booking-u. Nameštaj je stariji, sobe veoma male, kupatilo takođe staro. Terase su širine 1m, jedva su stali sto i dve stolice i iste nisu odvojene pregradom, već se može slobodno prošetati hotelom u krug. Imaju klimu, mali frižider, ali je sve ovo vrlo skromno i definitivno nije vredno novca koji smo za to platile. Soba je na prvom spratu sa bočnim pogledom na more i mali trg sa crkvom. Hotel nema sopstveni parking i deo oko parkiranja u Agios Ioannisu je veoma komplikovan. U toku sezone se glavna ulica koristi jednosmerno. Ako u okolini hotela ne pronađete parking mesto iz prva, imaćete problem, jer ćete morati da napravite ceo krug oko Agios Ioannisa da biste iz drugog puta okušali sreću u parkiranju. Dakle, baš problematično. Ne bih ni da zamišljam kakvo je stanje tokom avgusta ili još gore sa parkingom za apartmane na samom šetalištu. Problem je i sa vađenjem kofera iz automobila, jer praktično stojite na sred ulice i blokirate saobraćaj, pa možete očekivati da ćete nekom smetati. Suma sumarum, 50 EUR za noćenje u ovakvom hotelu je mnogo. Mi smo platile smeštaj za 3 noćenja, s tim da poslednje noćenje nismo ni iskoristile, jer smo to veče oko 23h morale da krenemo put Kitire, kako bismo u 9h ujutru stigle u Neapoli da preuzmemo karte za trajekt do ostrva.
Plaža u Agios Ioannisu je lepo sređena i dobar je izbor za roditelje sa decom (ukoliko se porodično ipak odlučite za istočni Pelion, što svakako nije moja preporuka). Ako pređete stazom pored stena možete doći do Plaka plaže. Na drugom kraju se nalazi plaža Papa Nero. Meni je Plaka bila zanimljivija, jer deluje kao divlja plaža. Papa Nero mi je odavao utisak isuviše gradske plaže. Mada ni Plaka nije daleko da dobije etiketu gradske.
Parkiramo nasumično na mestu odakle pretpostavljamo da jedan od dva puta vodi ka plaži Damuhari. Lokalci ne znaju engleski, pa rukama, gestikulacijom i čudnim zvucima pokušavamo da doznamo koji je pravi put. Nakon malo vrtenja i uspevamo. Dve uvale bliznakinje odvojene su stenom na kojoj se nalaze ostaci stare tvrđave. Jedna uvala predstavlja luku, a druga malu simpatičnu plažu. Desno od plaže nalaze se stepenice, odnosno kaldrmisani put za mule Kagiolia koji vodi do sela Tsagarada i koji je ranih dana bio glavna trgovačka saobraćajnica.
Odlučujemo da večeramo u italijanskom restoranu u Agios Ioannisu. Cene u mestu su dosta skluplje u odnosu na kontinentalnu Grčku, pa čak i ostrva. Očekivala sam da će za takvu cenu, bar usluga i hrana biti dobre, međutim prevarila sam se. Hrana je, slobodno mogu reći, ispod proseka, porcije su male, a cena preterana. Probale smo taljatelu sa šunkom, i dobile mini porciju za cenu od skoro 10-ak EUR. I ostale cene su izrazito visoke, pa sam se zapitala šta je to tako čarobno ovde da sebi dozvoljavaju ovoliki luksuz.
Dan drugi…
Krećemo duž istočne obale ka jugu. Vozamo se krivudavim putem i u blizini Tsagarade sasvim slučajno nabasasmo na vodopade. Na fotografijama izgleda kao da je u pitanju neki manji potok, ali u stvarnosti ovo jeste vodopad, a kamenčići oko vodopada su ustvari stene. Na jednom stablu drveta u okolini vodopada bila je okačena tabla Mega Rema, pa je vrlo verovatno da se vodopad upravo tako i zove.
Prva plaža današnjeg dana je Fakistra. Do nje vodi kamena staza. Divlja je, prelivanje boja je fenomenalno i ova plaža je po meni No1 na istoku Peliona.
Više puta sam navela da gradske plaže ne volim, pa mi se ni plaža Milopotamos nije dopala. Gužva mi ne prija, pa samim tim ni utisak sa plaže nije zadovoljavajuć. Dve uvale su povezane tunelom između stena. Ono šta mi se dopalo su taverna i kafe iznad plaže… kao i pogled na suprotnu uvalu gde se nalazi bela crkvica. Odavde postoje pešačke staze za selo i plažu Lambinou, do kojih ima podosta pešaka.
Selo Tsagarada je razuđeno i raspoređeno po obroncima brda sa nekoliko „glavnih“ trgova. Spuštamo se do prvog trga sa crkvom Agii Taxiarches, gde se nalaze dve taverne i fontana između njih. Trg je smešten ispod krošnji drveća koje mu pravi hlad.
Plaža do koje vodi asfaltiran put je Labidonas podno sela Labinu. Ukoliko želite doći do bilo koje plaže, morate se vratiti na glavni put u brdo, pa se sa njega ponovo spustiti do plaže. Dakle, čak i ako postoji neki lokalni put, odnosno prečica, predlog je da se ne igrate i iskušavate sreću, jer na ovakvim krivudavim putevima i ovakvim nagibima niko vam ne garantuje da ćete moći da se iskobeljate, ako nešto krene naopako.
U povratku obilazimo manastir Labidonas. Nije bio otvoren, i u toku su bili radovi na obnovi.
Poslednja plaža za danas je Kalamaki. U pitanju je još jedna simpatična plažica, sa stenovitim kaskadama na desnoj strani i kanjonom koji se završava na obali. Ovde ostajemo do zalaska, pa polako krećemo nazad. Doslovce polako, jer drugačije na Pelionu ne može.
Mala digresija… na svim plažama vidi se da je u pitanju kopneni deo, odnosno poluostrvski. Čistoća plaža na ostrvima ne može se porediti sa kopnenim. Tako je i ovde. Ne mogu reći da ima mnogo vidljive prljavštine, ali se uvek u vodi može naći neka kesa, flaša, trava i slično. Dakle, ni na jednoj od ovih plaža nisam naišla na kristalno čistu vodu kao recimo na Kefaloniji.
U povratku smo prinuđene da prođemo kroz Tsagaradu ponovo, ali to ima svoje prednosti, jer se spuštamo desnom ulicom u drugi centar sela i dolazimo do trga Agia Paraskevi sa platanima starim oko 1000 godina. Trgom dominira crkva Agia Paraskevi sagrađena 1909. godine, koja je bila otvorena, pa u istu i ulazimo. Ovde možete napraviti predah u taverni ispod platana ili se spustiti stepenicama do izvora. Na platan se možete popeti, što sam ja i uradila, ali se odmah za mnom popela još jedna omanja grčka ekskurzija. Sve ovo je rezultiralo mojim, prvo stajanjem, pa sedenjem i na kraju skoro ležanjem, čekajući da se ekskurzija fotografiše, kako bih mogla da siđem, a da ne skačem sa par metara visine.
Selo Kisos se nalazi pre skretanja za Agios Ioannis i izgleda nestvarno, kao i većina tih malešnih planinskih naseobina na Pelionu. Već je pao mrak i posetioci su krenuli u šetnju ili na večeru, a mi smo prošetale glavnim trgom, kojim dominira bazilika Agia Marina podignuta 1745. godine. U sklopu crkve se nalazi i muzej gde je bila postavljena izložba neobičnih figurica. Na trgu se nalaze simpatične taverne, kafei, fontana i česma. Celo mesto se nalazi ispod krošnji drveća, a ulice su u kaldrmi.
Preporučujem da obiđete što više pelionskih sela, jer je svako na svoj način zanimljivo i posebno. Sigurna sam da će vam se neki detalj neodoljivo dopasti i da će svako sebi naći nešto posebno zbog čega bi ponovo prošetao ulicama ovih planinskih seoca.
Večeramo u Agios Ioannisu u taverni Akti. Odlučila sam da probam pelionske tradicionalne kobasice u sosu od paprike, koje nose naziv Spetzofai. „Specijalitet“ je koštao 10-ak eura, prilog uz isti nisam dobila, a u tanjiru stanje kao da su jednu omanju kobasicu isekli na ploške, prepekli u tiganju i polili sosom od paradajza i paprike. Dakle, potpuno razočarenje. Kitira nam je nakon Peliona po osnovu hrane bila pravo otkrovljenje.
Dan treći…
Ustajemo i plan je sledeći: krenuti ka Zagori, pa produžiti do sela Purko i tamo pronaći most Palaia Mitzela. Nakon toga otići do plaže Ovrios. Potom sledi (ne)moguća misija i odlazak južno na plaže poput Potoki i Potistike. Nemoguća, jer vam putevi ne daju mogućnost da misija bude moguća… bar ne u jednom danu…
Još jedna činjenica koja me je fascinirala kod Peliona su upravo izvori i voda koje ima na svakom koraku. Vozeći putem, čujete šum vode i odjednom nailazite na izvor koji šiklja na sred puta. Ta voda se sliva kanalom niz put. Nastavljate da vozite, gde nailazite na još jedan nekontrolisan izvor vode. Dakle, Pelion je najzeleniji predeo Grčke koji sam do sada videla i sama ta bujna priroda mu ustvari i daje najveću draž.
Stižemo u najveće selo Peliona i pravimo krug po centralnom trgu gde se nalazi crkva, nekoliko taverni, naravno nezaobilazna česma i šuplje stablo velikog platana. Prolazimo pored još jednog trga sa crkvom. U Zagori se nalaze tri crkve Agios Georgios, Agia Paraskevi i Agia Kiriaki u kojima su sačuvane ikone rezbarene u drvetu. Takođe, godine 1712. je u selu sagrađena prva škola, a u bibiloteci se i sada nalazi 18.000 knjiga.
Stižemo do sela Puri i pokušavamo da pronađemo most Palaia Mitzela. Krećemo neasfaltiranim putem, koji postaje sve gori i gori. Stajemo na pola puta, u sred šume ili ako vam je draže nedođije, kad u daljini začusmo brujanje motora automobila. Kada se vozilo približilo, zaustavismo čoveka i zamolismo ga da nam pojasni kako da dođemo do mosta. Čovek uzima štap i crta nam mapu po prašnjavom putu, na osnovu koje nam objašnjava da do mosta moramo voziti pravo još 2km, pa kroz šumu proći pešaka, a ako želimo na plažu Ovrios imamo još 2km istog neasfaltiranog puta. Imale smo ideju (doduše pre nego što smo saznale za famoznih 4km) da odemo na plažu pešaka, kako ne bi rizikovale zaglavljivanje ili oštećenje auta. Međutim, ovde ipak odustajemo iz praktičnih razloga i krećemo natrag, usput svraćajući na plažu Elitsa.
Plaža je fenomenalna i meni se ona posle Fakistre najviše dopala. Ovde se nalazi i crkvica Agioi Pantes, a u pozadini plaže je „prašuma“. Šalu na stranu, ali celo okruženje zaista izgleda kao iz filmova. U crkvici se „smestila“ jedna nemačka porodica i bi im neprijatno kada smo došle da obiđemo istu. Tačnije, imaju montiran i šator na plaži, ali im je ovde izgleda bilo komotnije… ipak imaju „krov nad glavom“. Ne znam da li je u Grčkoj tradicija da ljudi obijaju crkve i tu se smeste, jer smo i na Kitiri nabasale na sličnu situaciju…
Krećemo sa plaže vođene mojom željom da moram videti i južnije plaže. Stižemo na plažu Potoki. Šta bih rekla, sem da povremeno imam sulude ideje. 😏Ovde malo odmaramo, pa sedamo opet u auto i odlazimo na plažu Potistika. Putevi na jugu su malo prihvatljiviji, toliko da se može uhvatiti i poneki pravac, pa negde čak voziti i preko 70km/h. Prevashodno zato što je taj deo manje brdovit, što se odmah i vidi kada se prođe Neohori. Plaža Potistika je klasična duža plaža, gde se na sredini nalazi veća stena. Mogle smo je i preskočiti. Kako više nismo imale vremena, a ni snage, a i čekao me je put do Kitire od 700km bez spavanja, preskočismo Milies (a želele smo da vidimo voz i železničku prugu) i vratismo se u Agios Ioannis.
Ne smem ni da saberem koliko sam taj poslednji dan boravka na Pelionu prevezla i to po kakvim putevima. U hotelu sam pokušala da odremam sat vremena, ali kako san nije hteo na oči, odlučismo da večeramo i nastavimo naš put ka Kitiri.
Zaključak
Pelion je najzeleniji deo Grčke, izuzetno zahtevan i nepristupačan. Ako biste uspeli da iznajmite čamac, verujem da bi vam umnogome bilo lakše da obiđete lepe pelionske plaže. Ja nisam pronašla mesto gde se može iznajmiti čamac i verujem da ih uopšte ni ne rentiraju. Pelion treba videti, ali i pripremiti se za naporne puteve uz dosta strpljenja. Takođe, imajte na umu da vozač ništa neće videti, osim što će moći da se podiči neverovatnom količinom uspešno prođenih krivina.
Konačan utisak nakon tri dana provedenih na Pelionu je sledeći: neverovatno mnogo zelenila, neverovatno mnogo izvora, prirode, planinskih kućica sakrivenih iza krošnji drveća u kombinaciji sa zanimljivim plažama, uz najzahtevnije puteve na kojima sam ikada vozila i preskupim tavernama za ono što nude…
Možda će ti se svideti i
Kako je izgledao naš put do kikladskih ostrva
Pohod na Sporade – Peščani Skijatos
