Videli smo na Kosmaju
Svaki raspoloživ vikend trudim se da iskoristimo za obilazak naše zemlje. I ranije sam obilazila Srbiju, ali čini mi se nikad kao sada. Kada planiramo jednodnevni izlet, obično se rastegnemo skoro do podneva i tek onda krenemo na put. U zimskom periodu, kada su dani kratki, to je podosta kasno, pa se samim tim trudimo da obiđemo neku destinaciju relativno blizu Beograda. Kako do sada nismo bili na Kosmaju, prijao nam je odlazak na ovu planinu.
Dok smo vozili ka Kosmaju, sa vrha Mali Vis, iznad krošnji drveća, izvirivali su kraci spomenika palim borcima Kosmajskog partizanskog odreda.
Automobilom smo stigli do stepenika koji vode do platoa na kome se spomenik nalazi. Delo vajara Vojina Stojića i arhitekte Gradimira Medakovića podignuto je 1971. godine u čast borcima Kosmajsko – posavskog partizanskog odreda, koji je u periodu od 1941. do 1944. godine dejstvovao u tim krajevima, a stubovi visoki 30 m predstavljaju varnicu koja pruža otpor, dok kružni postament na sredini spomenika simbolizuje večni plamen.
Gospođica je sela na ivicu mermernog postolja i tražila da joj pročitam tekst ugraviran na postamentu. „Mladenovčani, Gročani, Smederevci, Podunavci, Jeseničani, Pomoravci, Beograđani, Posavci, Vračarci i Kosmajci“, čitala sam redom, kada me je mlada dama prekinula, „Mama, a gde su Makedonci?“. „Nisu oni, mila, iz ove priče“. 😀
Bonus informacije:
- U podnožju spomenika nalazi se parking gde možete ostaviti vaše vozilo.
- Do spomenika možete doći stazom kroz šumu. Verujem da je osećaj potpuno drugačiji, nakon kratke šetnje. Kako smo mi odabrali dan za obilazak Kosmaja, kada je sneg počeo da se topi i kada je bilo prilično blatnjavo, odlučili smo da do stepenika ipak dođemo autom. Sa desne strane puta, kod početka stepenica, postoji proširenje pa je tu moguće ostaviti automobil. Stepenice su bile pod snegom, te je potreban dodatni oprez ukoliko spomenik obilazite pri zimskim uslovima.
Nedaleko od parkinga sa koga se kreće u obilazak spomenika, nalazi se i drveni toranj – vidikovac, sa pogledom na Šumadiju. Mi smo se do vidikovca ipak provozali kolima, iako su svi ostali posetioci pešačili. Gospodin turista je sve vreme negodovao i stideo se, jer mi jedini vozimo, a svi ostali pešače. Ne može mu čovek objasniti, da asfaltiran put, ukoliko nema zabrane i služi da bi tuda prolazili automobili i da ne mora uvek biti neispravno, ono što je njega sramota. 😉
Skromna spomen kosturnica borcima Timočkog odreda nalazi se na lokaciji Beli Kamen
Dok smo čekale da se rastereti gužva na vidikovcu, dobih ideju da siđemo putem nizbrdo ka spomen kosturnici na lokaciji Beli Kamen. Budući da se gospodin turista i dalje stideo, jer je samo naš auto bio parkiran nedaleko od drvene kule, ljutito je odbrusio da mu ne pada na pamet da se po kaljavom putu spušta ka spomen kosturnici. Okej, nas dve hoćemo.
Prvi deo puta je obećavao, jer je bio nasut tucanikom. Međutim, već nakon par metara, staza je postajala sve klizavija i blatnjavija, toliko da je po sredini puta bilo nemoguće proći. Uspela sam po ivici puta, uz debeo sloj blata na čizmama, da se bez klizanja i padanja, uz nošenje mlade dame na pojedinim deonicama, spustim do spomen kosturnice. Onako u blatnjavom ruhu, ambijent mi i nije izgledao privlačno. Po ko zna koji put sam pomislila da bih nekada stvarno i mogla poslušati savet gospodina turiste. Bar u ovim kaljavim situacijama.
Spomen kosturnica je podignuta 1935. godine i posvećena je palim borcima Jedinice komande grada Beograda i Timočke divizije tokom Prvog svetskog rata. Na spomeniku se nalazi bela tabla sa uklesanim stihovima pesme Otadžbina pesnika Đure Jakšića.
Popnite se na drveni toranj - vidikovac kako biste videli Avalu
Pre nego što smo krenuli ka kosmajskim manastirima, nas dve smo se popele na poslednju platformu drvenog tornja kako bismo proverile da li se vidi Avala. Bilo je relativno vedro, pa smo u toj nameri i uspele.
Manastir Tresije je jedan od dva manastira koji je nezaobilazan za posetu pri dolasku na Kosmaj. Nalazi se na samom putu koji vodi do spomenika borcima Kosmajskog odreda.
Manastir Tresije podignut na obroncima Kosmaja datira iz XIV veka
Veruje se da je sagrađen u vreme kralja Dragutina, 1309. godine, a naziv Tresije potiče od potoka koji nedaleko od manastira izvire. Nekoliko puta je rušen i obnavljan, kao i gotovo veliki broj drugih manastira, koje je zadesila slična sudbina. Iznad glavne crkve koja je posvećena Svetim arhangelima Mihailu i Gavrilu, postoji još jedna manja crkvica. U manastirskom dvorištu podignuta je i spomen česma despotu Stefanu Lazareviću. Lepo je održavan, sa zasadima ruža, koje u ovom periodu još uvek nisu počele da cvetaju.
Ono što mi se nikako nije dopalo je to što i pored brojnih obaveštenja da je neophodno nositi zaštitnu masku u crkvi, posetioci svi do jednog, ovo pravilo nisu poštovali.
Drugi manastir nezaobilazan pri poseti Kosmaju je upravo manastir Pavlovac. Iako je crkva posvećena Svetom Nikoli i ovaj manastir, kao i Tresije, dobio je ime po Pavlovačkom potoku, koji pored manastira protiče.
Manastir Pavlovac nije freskopisan jer zidovi građeni od kamena nisu omalterisani, već samo okrečeni
Podignut je po naredbi despota Stefana Lazarevića 1425. godine. Više puta je uništavan i obnavljan, a ruševine manastirskih konaka se i danas vide. Unutrašnjost crkve nije oslikana, jer zidovi nisu pripremljeni za freske.
Kada sam već odmakla od crkve mimoišla sam se sa monahom, koji me je videvši da sam fotografisala crkvu, zamolio da pogleda fotografije. Pomislila sam možda slikanje nije dozvoljeno, međutim podelio je sa mnom par konstatacija o fotografisanju pri lošem osvetljenju i složio se da je upravo fotografija unutrašnjosti crkve ispala iznenađujuće dobra. Iako to možda i nije očekivao… 😉
Bonus informacije:
- Još jedan manastir, tačnije ruševine koje tek trebaju biti obnovljene su ruševine manastira Kasteljan iz XIV veka, koje se nalaze u selu Nemenikuće, nedaleko od manastira Tresije. Mi nismo obišli ovu lokaciju zbog toga što je već polako počinjao da se spušta mrak nad Srbijom.
- U selu Markovac, nedaleko od Markovačkog jezera nalazi se crkva Svetog Ilije i u dvorištu crkve spomenik na mestu smrti despota Stefana Lazarevića, sina kneza Lazara Hrebeljanovića i kneginje Milice.
- Etno selo Amerić još jedna je lokacija koju možete kombinovati pri poseti Kosmaju. Za sada selo nije otvoreno, pa pre polaska svakako proverite da li su počeli sa radom. Amerić je pored Babine reke još jedno etno selo koje je gospođica posetila sa vrtićem, pa nas svako malo podseća da smo joj ostali dužni porodičan odlazak u Amerić.
Svi tekstovi i fotografije na blogu, kao i Instagram i Facebook profilu Putovanja iz mog pera podležu autorskim pravima, te samim tim njihovo preuzimanje, kopiranje i korišćenje bez eventualne saglasnosti nije dozvoljeno.
