Srbija,  Vojvodina

Kako sam planinarila po Vojvodini

Na padini brda, onoj do koje sunce teže dopire beleo se preostali sneg, dok se na površini jezera prostirao krivudavi trag od napuklog leda. Sunce je sijalo kao da leto smenjuje proleće, a crveni zreli plodovi šipka su nagoveštavali da stiže jesen. Četiri godišnja doba smenila su se u jednoj slici. A bio je 15. februar.

Otkriću vam kako sam stigla do Ledinačkog jezera. Konačno, iz trećeg puta, pa i ne baš lako. Prvi put sada već davne 2013. godine popeli smo se „pogrešnim“ putem na kome nas je sačekao čuvar sa oružjem i njegov pas, koji nije prestajao da laje. Tada još nisam znala da je jezero, tačnije ceo posed oko jezera privatizovan i da je prilaz zabranjen. Čuj, zabranjen prilaz jezeru. Pa ja to nisam mogla da pojmim. Od tada do sada ništa se nije promenilo, prilaz je i dalje zabranjen, ali postoji mogućnost da se levim strmim putem kroz šumu popne do vidikovca iznad jezera.

Moram vam reći da mi penjanje nije lako palo, nisam u kondiciji, ali na stranu sve to, mislim da najveći razlog leži upravo u tome što sam promašila deo puta, kao po običaju. Automobil sam parkirala na kraju puta koji vodi do jezera, pre rampe. Pitala sam se da li treba odmah odatle skrenuti levo puteljkom u brda, ali sam ipak nastavila pravo još stotinjak metara, pa klizajući preko blata i lišća, oslanjajući se na okolna stabla, uz pravljenje stalnih pauza, kako bih uhvatila preko potrebni dah, uspela sam se popeti na kolski put. 

Da biste stigli do vidikovca iznad Ledinačkog jezera pratite šumski put sa leve strane brda

Odavde je bilo lakše, jer je relativno ravno do dela gde se put račva na dve staze, levu i desnu. Leva vodi uzbrdo, dok desna nakon ravnog dela ide nadole. Budući da mi se puls još uvek nije smirio, odabrala sam da krenem ravnijim putem, misleći da ću imati prostora da ustalim lupanje srca. Aha. Opet sam došla do dela padine uz koju sam morala skoro četvoronoške da se popnem, kako bih izašla na stazu koja vodi uzbrdo do prvog vidikovca. „Bravo genije“, poručila sam sama sebi „Oduvek si bila neprikosnovena u realizovanju fiks ideja…“

Sa prvog vidikovca jezero se naziralo kroz grane, samo zahvaljujući zimi i golom drveću. Međutim, to nije slika koju sam htela da vidim. Želela sam jezero na dlanu, a da bih to dobila morala sam da uposlim noge i krenem ponovo uz brdo krivudavom stazom. Kod trećeg vidikovca sam rekla sebi, dalje nećeš ići. Šta god se desilo, šta god budeš htela, dalje ne ideš! Nakon par minuta, moja suluda glad za avanturom je po ko zna koji put pogazila obećanje dato samoj sebi i naterala me da krenem još više u potrazi za idealnim pogledom.

Tek na četvrtom vidikovcu sam videla to što sam i zamislila. Ivicom provalije sam došla do mesta sa koga se pruža pogled na celo jezero, na obronke brda iznad njega, na zelenu i plavu boju, na pumpu po sred jezera i napukao led.

Ledinačko jezero
Ledinačko jezero
Ledinačko jezero

Od četvrtog vidikovca šumski puteljak nastavlja dalje, što znači da postoji još mesta sa kojih se jezero lepo vidi. Slobodno mogu reći da je po meni, ovo jezero, pored Bešenovačkog najlepše jezero Fruške Gore, a zvanično ih na planini ima čak šesnaest.

Jezero pasuljastog oblika nastalo je 1999. godine od rečica Lukin svetac i Srebrni potok, nakon što su pumpe napuštenog kamenoloma Srebro, oštećene tokom bombardovanja prestale da pumpaju vodu. Meštani Ledinaca su uzaludno vodili bitku da jezero ne pređe u ruke privatnika. Nisu uspeli da se za to izbore, pa se jezero može videti samo sa visine. Interesantno je da je nekoliko filmova, kao i spot za pesmu Zdravka Čolića snimljen na jezeru.

Pogled na Ledinačko jezero
Staza kroz šumu

Bonus savet:

  • Moram vas upozoriti da vodite računa i ne prilazite ivici, jer se konstantno čuje odron sitnog kamenja, koji narušava auru mira Ledinačkog jezera. Posebnu pažnju obratite na decu ukoliko idete sa njima. Nijedan vidikovac nije obezbeđen ogradom, a vi se bukvalno nalazite na ivici jako visoke provalije.

Uputila sam se u Vrdnik. Kada sam nedavno obišla Beli majdan, isto to nisam uradila i sa manastirom Rakovac. Sada sam ispravila grešku.

Manastir Rakovac se nalazi u blizini kamenoloma Beli majdan čiji je kamen korišćen za izgradnju crkve

Manastir je osnovao krajem XV veka veliki komornik despota Jovana Brankovića Raka Milošević, po kome je manastir i dobio ime. Manastirska crkva posvećena je Svetom Kozmi i Damjanu i datira iz 1533. godine. Tokom Drugog svetskog rata manastir je značajno stradao, ali je uspešno obnovljen 1958. godine. U manastiru je 1700. godine urađen novi prepis Dušanovog zakonika. 

Trenutno se radi na ponovnoj obnovi crkve i ista je opasana skelama, posebno oko ulaza, pa treba povesti računa pri poseti manastiru. Sveštenik me je upozorio da nije dozvoljeno šetati oko manastira, iako nisam ni imala nameru, osim da napravim par fotografija nekoliko koraka dalje od ulaza.

Manastir Rakovac
Ulazna kapija
Konaci

Bonus informacije:

  • U okolini manastira Rakovac možete posetiti kamenolom Beli majdan.
  • Šumskim putem od kamenoloma možete stići do isposnice Isaije Parivodskog uklesanoj u steni, koju su tokom XVIII veka napravili monasi Rakovačkog manastira.
  • Nedaleko od kamenoloma Beli majdan nalazi se Rakovački kamenolom.
  • U Novom Rakovcu nalazi se i arheološko nalazište Gradina.

U Vrdniku sam ranije posetila manastir Ravanicu i etno selo Vrdničku kulu...

Provozala sam se do etno sela ponovo. Mislila sam, možda se nešto promenilo, možda će mi se sada dopasti. Ništa se nije desilo. I dalje mi se ovakav tip „etno sela“ ne dopada. Iskreno, ja u naselju Vrdnička kula nisam videla ništa etno, nikakav seoski detalj, nijedan pokušaj stvaranja etno utiska. Štaviše sve je vrlo moderno, glomazno i rekla bih izvikano. Na parkingu nije bilo mesta. Sve je bilo popunjeno. Ušla sam u restoran, sa željom da vidim kako izgleda, a sa vrata me je zaplahnuo oblak dima cigareta. Brže sam izašla, nego što sam ušla. Ne, ovo nije moja „šoljica čaja“.

Etno selo Vrdnička kula

Bonus informacije:

  • Iz etno sela se kroz šumu i Adrenalin park može stići do Vrdničke kule. 
  • Zip line dug 1300 m kreće sa Zmajevca i završava se u adrenalin parku iznad etno sela.

Temelji Vrdničke kule datiraju iz 287. godine i stari su sedamnaest vekova

Nakon što sam se spustila sa strmog brda iznad Ledinačkog jezera, nije prošlo mnogo vremena, opet sam se našla na drugom brdu, ovog puta penjući se ka Vrdničkoj kuli. Činilo mi se da sam već osećala upalu mišića od prethodnog uspona, ali nisam odustajala. Kroz malo blata ponovo, uz pratnju dva lokalna psa, približila sam se kuli.

Vrdnička kula
Vrdnička kula
Vrdnička kula

Vrdnička kula je jedna od retkih očuvanih srednjovekovnih građevina na prostoru Vojvodine, čiji ostaci u današnjem obliku datiraju iz 1315. godine. Najnovija istraživanja kažu da temelji kule potiču čak iz rimskog perioda, kao i da je utvrđenje na brdu služilo za odbranu Sirmiuma, sadašnje Sremske Mitrovice.

Prilaz kuli je sređen i pored ostataka bedema napravljene su stepenice. Takođe, podignute su i stepenice koje vode u samu donžon kulu, sa suprotne strane.

Stepenice koje vode u kulu
Na ulazu u kulu
Pogled iz kule

Bonus informacije:

  • Ukoliko kuli prilazite sa glavnog puta (ulica Manastirska) parkirajte na samoj raskrsnici pre skretanja za etno kompleks Vrdnička kula, na improvizovanom parkingu i pešaka krenite 50-ak metara ka selu. Sa desne strane nalazi se tabla sa informacijama o kuli i iza nje put kroz šumu, koji vodi uzbrdo. Malo dalje odatle, postoji još jedan improvizovani parking, ali je staza koja odatle vodi ka kuli prestrma i ne predlažem da se tuda penjete.
  • Ulaz u kulu je slobodan i ne naplaćuje se.

Kako je Sretenje neplanirano bilo predviđeno za „planinarenje“ i to gle’ ironije po Vojvodini, logično je bilo da se opet negde popnem. Na ulazu u Vrdnik mape su pokazivale da se uz padinu šume nalaze stepenice koje ne vode nikuda. Zaustavila sam se na prvom improvizovanom proširenju pored puta. Morala sam da se vratim pešaka po putu, dok su automobili pored mene proletali. Popela sam se uz blago brdašce i ugledala stepenice. Hajde ti Jelena opet gore.

Postoji verovanje da Vrdničke stepenice kriju misteriju jer ne vode nikuda

Kažu da 58 betonskih stepenika u šumi vodi do platoa na kome je nekada bila stražarnica obližnje kasarne koja je napuštena 1999. godine. Kažu i da je plato bio predviđen za neki spomenik, ali ideja nije realizovana. Takođe kažu i da bi ako nastavite još malo uzbrdo stigli do starog vrdničkog kamenoloma, gde se nalaze ruševine kuća za radnike i tunel iz koga je iznošen kamen.

A kako sam bila sama i spuštao se mrak, plus u poslednje vreme me baš hoće neke nezgode sa psima lutalicama, kotrljanjima niz padinu, glibljenjem u blato, odlučila sam da se zadržim samo na tih 58 stepenika i da ne krećem ka kamenolomu.

Vrdničke stepenice

Bonus informacije:

  • Google maps će vas lepo dovesti do stepenica ako idete pešaka. Međutim ako ste u autu na putu ka Vrdniku, biće malo teže pronaći proširenje sa te strane puta. Čim vam navigacija poruči da ste stigli na odredište, ako je bezbedno, probajte parkirati na drugoj strani puta, jer je malo prostranije. Još par koraka uzbrdo i tu ste.
  • U samom Vrdniku predlažem da posetite manastir Ravanicu, a probajte pronaći i Lazin vir, manji vodopad na potoku Morintovo.

Moj kršteni kum sa porodicom živi u Pavlovcima. Glavnim putem pored Pavlovačkog jezera prošla sam više puta, ali nikada nisam skrenula na ravan uzak put koji vodi do obale. Vraćala sam se iz Vrdnika i pomislila sam kako je sada pravo vreme da konačno vidim jezero.

Pavlovačko jezero je još poznato pod imenom Kudoš

Iznenadila sam se plavetnilom. Nisam ga ovako zamišljala. Bilo je tiho i mirno. U suštini jezero ni nije uređeno da bi se tuda šetalo. Najviše je posećeno radi pecanja, jer je bogato ribom i za pecanje je potrebna dozvola. Nastalo je 1983. godine pregrađivanjem potoka Kudoš, branom dugom 400 m.

Pavlovačko jezero
Pavlovačko jezero
Pavlovačko jezero

Pre nego što sam krenula natrag, oteo se utisak da bih ovde komotno mogla sedeti satima i u miru posmatrati plavu boju jezera. Nije ni čudo što su pojedine poznate ličnosti odlučile da baš ovde naprave vikendice. 

Naspram Pavlovačkog jezera davno sam videla plavi znak koji usmerava na vodenicu. Istraživala sam malo po mapama o tome i pronašla da se na tom mestu nalazi vinarija Komuna. Čitala sam da su posetioci jako zadovoljnim onim šta vinarija ima da ponudi. Kako sam na ovo „planinarenje po Vojvodini“ krenula sama, jer je gospodin turista imao poslovne obaveze, mislila sam se da li uopšte da krenem do vinarije. Ostalo je još malo do zalaska sunca pa sam odlučila da iskoristim dan do kraja.

Vinarija Komuna je idealno seosko domaćinstvo za beg iz grada

Do kapije ispred ulaza u vinariju, truckala sam se po neravnom zemljanom putu. Kada je navigacija saopštila da sam dostigla odredište, nalazila sam se u sred njive. Logično je bilo da produžim napred putem, sve dok se na vidiku ne pojavi neko domaćinstvo. 

Stigla sam do kraja puta. To je bilo to. Sa desne strane prostirao se vinograd. Levo kapija i stepenice kojima sam se spustila u dvorište. Pozdravio me je momak na engleskom jeziku. Zbunila sam se i otpozdravila, pa stidljivo produžila ka unutrašnjosti. Izgledalo je kao da vinarija ne radi, ali isto tako kao da je taj momak gost. Ništa mi nije bilo jasno.

Prošetala sam po imanju, koje je čak i u ovom zimskom periodu izgledalo održavano i uredno. Nekoliko pasa čuvara, koji pored ribnjaka imaju svoje kućice, pratilo me je u stopu. Razmišljala sam kako ova vinarija ima odličan potencijal, kada sunce grane.

Vinarija Komuna

Na njihovom facebook profilu pročitala sam da su prošle godine sezonu otvorili 1. juna. Pretpostavljam da će tako biti i ove godine, pa nameravam da brže bolje rezervišem dolazak na degustaciju što njihovih vina, što domaće hrane, koju posetioci naširoko hvale. Tada je moguće obići i domaćinstvo, staru vodenicu iz 1763. godine ili napraviti kratku šetnju do Borkovačkog jezera. Jedva čekam!

Vinarija Komuna
Vinarija Komuna

Bonus informacija:

  • Na njihovom sajtu piše da je radno vreme samo subotom i nedeljom od 12-16h, kao i da je neophodna najava dolaska.

Do sledećeg čitanja vas pozdravljam.

Jelena

Za više fotografija pratite me i na Instagramu.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *