Oj Karlovci, Sremski moji dragi…
„Oj Karlovci, mesto moje drago,
Ko detence došao sam amo,
Igra beše jedino mi blago,
Slatko zva ja med i smokvu samo.
Dete malo – golušavo tiče,
Dođe tiče pa se tu naviče.“
Branko Radičević, Đački rastanak
Ovu sremsku varošicu poznatu po Branku Radičeviću, Karlovačkoj gimnaziji, bermetu i kuglofu prvi put sam posetila tokom đačke ekskurzije u osnovnoj školi, kada smo se peli na Stražilovo, dok nam je „duša bila u nosu“. Od 2003. godine vođena opojnim ukusom raznolike lepeze vina, nebrojeno puta sam se sa uživanjem vraćala Karlovcima, iznova i iznova, svake godine, sa nestrpljenjem iščekujući kraj septembra i Karlovačku berbu grožđa, poznatiju pod sveopšte prihvaćenim nazivom Grožđebal.
Tih godina isključivo sam bila zainteresovana za ispijanje bermeta, podrazumeva se, u što većim količinama, koje tada i jesu priličile jednoj dvadesetogodišnjakinji. U Karlovcima sam, nevezano za Grožđebal, bila mnogo puta, ali sam tek ove godine koja je za nama, prošetala širim jezgrom grada, diveći se lepim fasadama nižih vojvođanskih kućeraka, sa idejom da vidim još neke znamenitosti, koje ruku na srce, za vreme Grožđebala, nije moguće natenane obići, mahom zbog ogromne gužve.
Novoizgrađena crkva Blage Marije
Na putu za Sremske Karlovce nalazi se vikend naselje Banstol, a na samoj raskrsnici za Čortanovce novoizgrađeni hram Blage Marije, koji me je istog momenta asocirao na rusku crkvu Svetog Nikolaja u Sofiji, dok sam nedaleko odatle kroz krošnju drveta posmatrala zelenu kupolu sa zlatnim krstom na vrhu. Crkva izgleda nesvakidašnje za našu zemlju, upravo zbog ruskog stila gradnje i nijansi zlatne i zelene boje.
Prilazimo varošici. Sa leve strane puta iznad Sremskih Karlovaca uzdiže se Magarčev breg na čijem vrhu od 1913. godine dominira crkva Svetog Jakoba apostola, podignuta kao porodična grobnica Jakoba i Marije Žagar. Na istom bregu nedaleko od groblja nalazi se i vidikovac odakle se pruža pogled na krovove sremsko karlovačkih kuća, prvu gimnaziju u Srbiji čiji je đak bio i sam Branko Radičević, te na uže i šire jezgro grada.
Do sada nikada nisam bila na ovom vidikovcu. Konačno je došao momenat i za to, razmišljala sam, dok smo automobilom jezdili do mesta sa koga kreću stepenice ka vidikovcu. Zaustavili smo se ispred bele prizemne kuće. Iznenada, kroz čipkane zavese provirila je glava brkatog Sremca, pa surovo, bez imalo topline u glasu saopštila: „Vidikovac je zatvoren, pomerite auto odatle, samo pravite blato.“ Zabezeknuta i iznenađena, ne očekujući ovakvu „dobrodošlicu“, nisam uspela ni reagovati. Brka je brzinom svetlosti utekao iza zatvorenog prozora.
Kako sam se "provela" na Magarčevom bregu...
Jedna ženica koja je sa kćerkom stajala nedaleko od nas, malo tiše mi je saopštila da su oni uspeli okolnim putem, preko groblja, stići do vidikovca tokom marta meseca, kada je isti bio zatvoren. Sa čuđenjem u glasu upitah, koji je razlog zatvaranja vidikovca zimi. Gospođa mi odgovori: „Verovatno da se gore ne bi okupljali sumnjivi likovi.“ Zahvalivši, krenusmo dalje, razmišljajući o tome da se „sumnjiva lica“ mogu okupiti na vidikovcu i leti ili tokom bilo kog drugog godišnjeg doba, te zatvoren vidikovac zimi, samo ima za posledicu ukidanje užitka pogleda na grad normalnim ljudima, a ne i spas od uništavanja.
Kako god, nisam htela odustati. „Naterala sam“ gospodina turistu da vozi ka groblju. E pa stići ću ja do vidikovca, ne zvala se ja Jelena. Asfaltni put, pretvarao se u kaldrmu, sa krupnim kamenjem, nepogodan za normalne automobile. Gospodin turista je po ko zna koji put, uz „suptilno“ glasnije gunđanje u bradu, demonstrativno ostao da „čuva“ auto. Preko groblja, zadihana, strmim puteljkom izbila sam na kolski šljunčani put. Odatle lagano stigoh do kapije vidikovca. Zatvorena je. Na tabli piše da je vidikovac moguće posetiti od 31. marta do 31. oktobra. Decembar je. Kraj godine. Hmm, ko će čekati još tri meseca? Ja svakako ne.
Sa Magarčevog brega pruža se pogled na varoš i Dunav u daljini
Sa desne strane strmina, klizava i blatnjava. Procenjujem da ću uspeti zaobići ogradu, ako se čvrsto budem držala, pod uslovom da se ne okliznem i survam niz padinu. Hvatam prvu deblju granu. Čini mi se, dobro mi ide. Gledam preko ograde, fali mi još malo. Iznenada gubim tlo pod nogama, celom dužinom prosipam u blato i počinjem da se kotrljam niz padinu. „Spasonosna“ deblja grana za koju sam se uhvatila u stvarnosti je bila iščupana iz zemlje. Srećom, zaustavljam se kod prvog drveta. Osetila sam se kao skijaš koji treba nakon pada u punoj opremi ustati i nastaviti da skija, sa minimalnom razlikom koja se ogleda u tome da sam se ja nalazila u blatu, a ne u belom čistom snegu…
Iskobeljala sam se, ustala i pogledala ponovo u pravcu vidikovca. Uspeću. Uz malo proklizavanja, uspešno sam se prebacila preko i ivicom pored ograde uređenog dela vidikovca stigla do mesta sa koga se Sremski Karlovci vide kao na dlanu. Vredelo je – govorila sam sama sebi, dok se telo treslo od uzbuđenja ili pak možda pre od želje da sa sebe strese gomilu blata. Duvao je jači vetar, a ja onako kaljava uživala sam u pogledu na dvorište Karlovačke gimnazije, kupolu rimokatoličke crkve Svetog Trojstva, Sabornu crkvu Svetog Nikole i Dunav u daljini. Kroz glavu mi je prošla misao: Upravo ovako izgleda kada „magarac“ pokuša da se popne na istoimeni breg…
Vidikovac je osmišljen kao amfiteatar na kome se nalazi pozlaćeni krst koji je zamenio nekadašnji drveni, kao i skulptura pesnika Duška Trifunovića, pa se u letnjim mesecima ovde održavaju pojedine priredbe na otvorenom.
Vratila sam se istim putem, ovoga puta uspešno prebrodivši „prepreku“. Onako kaljava sa gomilom blata na čizmama i facom u stilu… „jbg, desilo se opet, nisam se mogla obuzdati“, pojavila sam se pred gosn turistom, koji se već navikavši i pomirivši sa sudbinom, prekrstio i samo rekao: „Dobro je, u komadu si, haj’mo dalje…“
„Oj Karlovci, lepo l’ žive tude,
Al’ što mora biti neka bude,
Ta i mene nešto dalje vuče,
Evo pružam svoga raja ključe.
Pa kada bi imo kaku želju,
Jednu b’ imo samo ali velju,
Kad bi tako smanjao se tudi
Da te mogu pritisnut na grudi,
Ta na grudi i na svoja usta,
Oh željice, ala si mi pusta!“
Branko Radičević, Đački rastanak
Šta možete videti u užem centru grada...
Spustili smo se u grad ulicom u kojoj se nalazi nekoliko vinarija, Muzej šibica koji je bio u fazi rekonstrukcije i donja crkva Svetih apostola Petra i Pavla sa platanom starim preko 160 godina, pa tražeći parking mesto produžili ka gornjoj crkvi Vavedenja Presvete Bogorodice, koja je 2016. godine proglašena manastirom, a datira iz XVIII veka. Posebno mi je bila interesantna činjenica da su u hramu pohranjene mošti Svetog Nektarija Eginskog, čiji smo hram upravo na ostrvu Egina obišli 2017. godine. Pored toga, u kripti crkve sahranjeni su i srpski patrijarsi Georgije Branković i Lukijan Bogdanović.
U istoj ulici u palati Ilion, nekadašnjoj rezidenciji baronske porodice Rajačić, nalazi se i Gradski muzej koji poseduje arheološku, etnološku, istorijsku i umetničku zbirku. U muzeju je izložena postavka o Branku Radičeviću, primer seljačke kuhinje s kraja XIX i početka XX veka, slike Milića od Mačve, akvareli Svetomira Lazića i svečana trpezarija porodice Rajačić. Nažalost, na gotovo svim znamenitostima koje bi valjalo obići smo zatekli „katanac“. Vrata su bila zatvorena.
Korisne informacije: Muzej bi trebao biti otvoren svim danima, osim nedeljom od 9-17h. Cena ulaznice je 150 dinara. Deca do 7 godina ne plaćaju ulaz.
Sremski Karlovci poznati su po mnogobrojnim vinarijama...
Nedaleko od muzeja nalazi se i vinski podrum Bajilo, jedan od mnogobrojnih u Sremskim Karlovcima. Prešla sam sa jedne na drugu stranu ulice, dok sam dozivala gosn turistu da se vrati, kako bismo okvasili grlo i malo se ugrejali. Dok sam čekala da gospodin dođe i pravila fotografije dvorišta, u vinariju je ušetalo troje posetilaca, uz ljubazno pitanje da li ih mogu sve primiti, budući da je obaveštenje na ulazu govorilo da maksimalan broj ljudi koji mogu u isto vreme boraviti u prostoriji jeste dva.
U septembru kada dolazim na „bal grožđa“, obilazim veliki broj štandova, isprobavajući tada vina različitih sorti i vinara. Više puta sam pila vino iz podruma Bajilo, pa mi je bilo malo lakše što za dlaku izgubismo primat u vinariji. Nije nam se dalo čekati da prethodni posetioci završe degustaciju, pa smo nastavili ka centru varošice, koji se nalazi u neposrednoj blizini podruma Bajilo.
Na centralnom trgu, Trgu Branka Radičevića nalaze se mahom sve bitne građevine Sremskih Karlovaca. Krajem ovog decembra bilo je izrazito prazno, tek šačica ljudi je šetala po varoši. Nekoliko pasa šetalo je oko česme Četiri lava, a par meštana, njihovih vlasnika sedelo je na klupi ispred. Česma je jedan od simbola Sremskih Karlovaca. Izgrađena je 1799. godine od pečujskog mermera, podignuta na tri stepenika u čast završetka prvog vodovoda u gradu.
Kako sarajevska legenda kaže da će se svako ko popije vodu sa Sibilj česme na Baščaršiji sa sigurnošću vratiti u taj grad, tako isto sremska legenda kaže da će onaj ko popije vodu iz jedne od lavljih glava sa česme u Sremskim Karlovcima, ponovo doći u ovu varoš. Mogu vam reći, da nisam pila vodu ni sa jedne od pomenutih česmi, ali sam se nebrojeno puta vratila u oba grada i opet ću.
Teška drvena vrata rimokatoličke crkve Svetog Trojstva iz 1730. godine isklesana u duborezu nisu bila otvorena.
Ali zato jesu vrata Saborne crkve Svetog Nikole, koja je podignuta u drugoj polovini XVIII veka. Strpljivo smo sačekali da ljudi ispred nas naprave fotografiju, pa smo potom ušli u samu crkvu koja čuva dela Paje Jovanovića i čiji je ikonostas u oltaru vrhunsko umetničko delo Teodora Kračuna i Jakova Orfelina. U samoj crkvi nalaze se deo mošti Svetog Arsenija Sremca, drugog srpskog arhiepiskopa, kao i čudotvorna ikona Presvete Bogorodice Bezdinske.
Nadala sam se da ćemo barem moći ući u Patrijaršijski dvor, koji je danas sedište eparhije sremske, tačnije u Riznicu na čijem ulazu redovno piše radno vreme i to od 9-14h radnim danima i subotom od 9-12h, međutim radovi na obnovi fasade koji su premašili sve rokove i koji su još uvek u toku, su nas vratili u realnost zemlje u kojoj živimo.
Ono šta sam u Riznici želela videti, pored bogate zbirke crkvenih rukopisa, ikona i najstarije knjige za mlade monahe naziva Cvetnik iz XV veka su tapete od štavljene jagnjeće kože, koje postoje u samo tri dvora na svetu, od kojih je jedan upravo Patrijaršijski dvor.
Ne propustite Riznicu Patrijaršijskog dvora
Ispred Patrijaršijskog dvora prodavci suvenira i drugih drangulija nude svoje proizvode. Najbliži od svih me uljudno pozdravlja, pokazujući rukom da priđem. Otpozdravljam sa dobar dan i kulturno ga pitam da li je moguće ući u Riznicu. Videvši da neće biti prodaje proizvoda, jer sam naprosto zainteresovana za obilazak, gospodin (ne)očekivano postade hladan i odbojan, uz nastavak razgovora u ljutitom tonu. Ovoga puta nisam se dala omesti. Za razliku od situacije sa brkom koji je provirio kroz svoj prozor i pred mene nespremnu sasuo svoje nezadovoljstvo, ovde sam spremno uzvratila. Zbunio se očigedno ne očekujući ofanzivu. Izgleda su jutros svi ovi Sremci ustali na levu nogu.
Prolazimo pored Vile Bermet ispred koje troje Indijaca, sa vinskim čašama u ruci, razgovaraju na maternjem jeziku, dok sve pršti i zvuči kao da se ozbiljno svađaju. U tim situacijama, čitam govor tela, jer ih ne razumem, pa videvši da bučan razgovor prekida poneki osmeh, govorim gospodinu turisti: „Bez brige, sve je u redu, upravo izjavljuju ljubav jedni drugima.“ Čudno je kako pojedini narodi, ovde uključujem i Kineze, Japance, Arape, pa i Grke pri svakodnevnom ustaljenom razgovoru zvuče kao da će upravo uslediti kataklizma.
Gospodinu turisti puca vezica na masci. Govorim mu da u Sremskim Karlovcima postoji apoteka, jedna od najstarijih u Vojvodini i da imam u planu da je obiđemo, ali da putokaz ka apoteci usmerava na put ka Preradovićevoj ulici, pa ćemo ka njoj kasnije. U samom centru varoši naspram današnje zgrade Bogoslovije Sveti Arsenije Sremac koja je podignuta 1900. godine za potrebe Crkveno narodnih fondova, ugledah natpis Apoteka. Ući ću u nju, da kupim masku. Nakon iskustva sa dva namrštena meštanina, dama za pultom je bila veoma ljubazna i raspoložena za razgovor. Popravila je utisak o ljudima svoga grada.
Jedna od prvih apoteka u Vojvodini otvorena je u Sremskim Karlovcima...
Dok sam plaćala račun, upitala sam je da li bi me mogla uputiti na najstariju apoteku. Podigla je pogled i rekla: „Pa upravo se nalazite u njoj.“ Osnovao ju je Ludvig Štraser 1890. godine, a enterijer je naručen i donet iz Venecije. Još mi je u poverenju rekla, da se u ovoj apoteci zaista oseća kao farmaceut, ne kao prodavac. I razumem je. Apoteka izgleda starinski, sa tamnim drvenim policama i fiokama, nema one sterilne bele boje, sa neonskim svetlom koje obasjava staklene police. Spremala sam se da izađem, a u apoteku je ušetalo četvoro ljudi. Jedna gospođa se obratila rečenicom: „Mi smo turisti, došli smo da vidimo apoteku, ali ću svakako kupiti suplemente.“ 🙂
„Pored apoteke nalazi se poslastičarnica Belilo u kojoj su snimani kadrovi iz filma Lajanje na zvezde.“
Odmah iza Bogoslovije nalaze se zgrade Bogoslovskog seminara i Stefaneuma koji su kao internat za đake podignuti 1903. godine na inicijativu patrijarha Georgija Brankovića.
U Sremskim Karlovcima je sve blizu, pa tako i park Patrijaršijskog dvora u čijem sklopu se nalazi i crkvena vinarija, gde se može pazariti vino, kao i fabrika za izradu sveća.
Na Trgu Branka Radičevića nalazi se najstarija gimnazija u Srbiji
Uputili smo se ka čuvenoj Karlovačkoj gimnaziji, najstarijoj gimnaziji u Srbiji. Osnovao ju je 1791. godine mitropolit Stefan Stratimirović. Prva zgrada gimnazije srušena je 1890. godine, da bi godinu dana kasnije osvanula nova zgrada, današnjeg izgleda, kao zadužbina patrijarha Germana Anđelića. U početku su je pohađali samo dečaci, dok je od 1907. godine dozvoljeno da i devojčice uče Karlovačku gimnaziju. U školi se nalazi i Spomen biblioteka koja broji 18198 knjiga.
Danas je gimnazija deklarisana kao filološka i u njoj se izučavaju savremeni i klasični jezici. Branko Radičević najpoznatiji je đak gimnazije, a njegova bista se nalazi u dvorištu škole, pored stabla tise starog preko 100 godina. Sve ovo moguće je obići, po simboličnoj ceni od 100 dinara, gde vas kroz gimnaziju provode i o istorijatu pričaju njeni učenici. Nažalost, kao što već spomenuh u prethodnim redovima, mi ni u jednu zgradu te subote nismo uspeli ući.
Nasuprot Karlovačke gimnazije nalazi se zgrada Magistrata, danas sedište opštine Sremski Karlovci, građena između 1804-1806. godine. Na spomen ploči stoji da je sa tog mesta, tačnije balkona Magistrata proglašena Autonomna Srpska Vojvodina 1848. godine.
„Ja se šetam, družina sa mnome,
Mi idemo Stražilovu tome,
Pod nogama ona rosna trava,
A sa strane brda mirisava.“
Branko Radičević, Đački rastanak
Dvorska bašta je prva botanička bašta u zemlji...
Ulicom Karlovačkih đaka, pa potom Ljudevita Gaja koja vodi i ka Stražilovu krenuli smo ka Dvorskoj bašti, najstarijoj botaničkoj bašti u zemlji. Provirila sam kroz kapiju zatvorene vinarije Došen, koja se nalazi naspram Karlovačke gimnazije. Hvale je. Nismo uspeli da uđemo.
Na ulazu u Dvorsku baštu drvena tabla obaveštava da je u pitanju spomenik prirode pod zaštitom države. Nažalost, kao i većina lokacija koje su „pod zaštitom države“ i ova je upropašćena, nije održavana, većina tabli sa obaveštenjem o kojoj vrsti biljke je reč ne postoji, a objekat desno od ulaza koji je nekada predstavljao botaničku baštu za tropske biljke skroz je napušten i propada. A nekada je ova bašta između ostalog služila za okupljanje đaka Karlovačke gimnazije i održavanje časa u prirodi.
U Sremskim Karlovcima za okruglim stolom potpisan je Karlovački mir...
Krenuli smo ka Kapeli Gospe od mira. Znamo da nije otvorena, ali želimo da objekat u kome je 26. januara 1699. godine potpisan Karlovački mir između Hrišćanske alijanse odnosno Austrije i njenih saveznika sa jedne strane i Turske sa druge strane, kada je prvi put u istoriji svetske diplomatije korišćen okrugli sto, bez pridavanja značaja onome ko sedi na pročelju, vidimo uživo. Kapela bi trebala biti otvorena tokom Karlovačke berbe grožđa u septembru, naravno kada se završi agonija sa korona virusom i manifestacija nastavi da se održava.
U ulici koja vodi ka kapeli nalaze se brojne vinarije, i to redom Vinarija Dulka, Vinarija Vinum, Vinarija Petrović, Vinarija Kosović i potom Vinarija Kiš. Ova poslednja je jedna od najstarijih vinarija u Karlovcima. Osnovana je 1830. godine, a za njen opstanak najzaslužniji je Slavko Kiš, čiji unuci su danas preuzeli tradiciju proizvodnje vina.
Nakon Vinarije Kiš nalazi se muzej Zavičajna kuća Podunavskih Švaba iz druge polovine XVIII veka. Bilo bi interesantno videti kako su tada ljudi živeli, hranili se, podizali decu, međutim obilazak muzeja od 1. oktobra do 31. marta je moguć samo uz dogovor, a kako mi to prethodno nismo uradili, ideja ostaje za proleće i ponovni obilazak Karlovaca. A možda i jun, kada se u normalnim okolnostima na Trgu Branka Radičevića održava Festival kuglofa.
Festival kuglofa je jedan od zaštitnih znakova grada
Za mene kuglof nije nepoznat kolač. Mama je rođena u Dalmaciji, ali je svoj devojački život provela u Sremu, te odatle i donela recept za kuglof, koji nam je u detinjstvu često i pravila. Uglavnom je to bio mramorni kuglof. Sećam se opojnog mirisa kolača i njegove zlatne boje prošarane braon bojom. Kuglof je na područje Srema stigao od Podunavskih Švaba. U Karlovcima se uglavnom prave starinski, mramorni, sa dodatkom bermeta, cimeta, lešnika, oraha, čokolade i suvog grožđa. U centru grada bi trebao da postoji i Muzej kuglofa Gea, koji nam je ostao kao recka za posetiti pri idućoj poseti Sremskim Karlovcima.
Korisne informacije: Radno vreme Zavičajne kuće Podunavskih Švaba od 1. aprila do 30. septembra je subotom i nedeljom od 11-18h i cena ulaznice je 200 dinara.
Sve o proizvodnji meda i vina možete čuti u Muzeju pčelarstva i vinskoj kući Živanović
Spuštamo se u ulicu Mitropolita Stratimirovića. Kapija Muzeja pčelarstva i vinarije Živanović stoji otvorena. Međutim, za obilazak i degustaciju je kasno, a trebalo bi se i najaviti.
Nedaleko od Vinarije Živanović, dok sam koračala ka Muzeju šibica ugledah malenu tablu na jednoj od kuća sa natpisom: U ovoj kući je stanovao kao đak Karlovačke gimnazije Branko Radičević srpski pesnik. Divno, ali nije bilo moguće ući.
I za kraj priča o bermetu kao jednom od glavnih brendova Sremskih Karlovaca...
Mrak je polako padao nad Karlovcima, a mi smo se uputili svome toplom domu, da sa sebe sastružem preostalo blato sa početka ove priče i da otvorim bocu bermeta vinarije Kiš, koju sam pazarila nekoliko dana ranije, kao po nekom osećaju, u jednom većem marketu.
Ovo blagotvorno aromatično desertno piće u koje se dodaju različite vrste lekovitih biljaka, suvo voće i začini, najčešće sa procentom alkohola od 16-18%, prvobitno je služilo kao lek, međutim kasnije je spravljano isključivo kao vino za uživanje. Bermet se služio na Bečkom dvoru, izvozio za Ameriku, a kažu da je posluživan čak i na Titaniku, pa što ne bi i u našoj kući. Živeli…
„Oj Dunavo, o ti reko silna,
Ala si umilna!
Koliko sam puta preveseo
Sa drugovim’ u lađicu seo.“
Branko Radičević, Đački rastanak
Za kraj bih se osvrnula na par utisaka od proteklih godina, pa spomenula da smo u nekoliko navrata ručali u restoranu hotela Dunav, na samoj obali reke. Bilo je to davno, pre cirka petnaestak godina, bila je gužva, na meniju je bio riblji gulaš i sećam se da je bio baš dobar, što nije bilo teško izvesti, jer nam je nakon večernje količine bermeta trebala samo neka tečnost da nadoknadi prethodno izgubljenu. I još… 2013. godine sam ovde večerala lignje koje su takođe bile izvrsne.
Otkrijte ostrvo Koh Chang
Još nešto za videti: Čim otopli i situacija sa virusom bude pod kontrolom u planu imam odlazak na ostrvo Koh Chang. Udaljeno je od Sremskih Karlovaca 10-ak minuta vožnje čamcem sa doka nedaleko od hotela Dunav. Pre odlaska na ostrvo svakako treba proveriti vodostaj reke, jer se dešava da plaže ponekad gotovo i nema. Na ostrvu je moguće i kampovanje, pa ću razmotriti i tu opciju. Dunavom smo plovili više puta, jednom nedaleko od Sremske Kamenice i kampovali, na peščanom sprudu na sred reke odmarali, jurili loptu i kupali se, pa mi samim tim čari ovakvog provoda nisu strane i u njima izuzetno uživam.
Za više informacija zapratite moj Instagram profil, a u komentarima ispod priče očekujem vaše utiske.
Do narednog čitanja, pozdravljam vas uz čašu bermeta.
Jelena
Svi tekstovi i fotografije na blogu, kao i Instagram i Facebook profilu Putovanja iz mog pera podležu autorskim pravima, te samim tim njihovo preuzimanje, kopiranje i korišćenje bez eventualne saglasnosti nije dozvoljeno.
2 komentara
Slavica
Uživala sam u reportaži, hvala na sjajnom prikazu perom i kamerom
Jelena
Hvala Vama na čitanju. Zaista mi je drago što Vam se dopada.