Zaboravljena baština južnog Banata
Spremni? Sledi priča o nekim banatskim manje poznatim lokacijama. Ustvari, moraću da se ispravim. Prva lokacija koju smo obišli nije u Banatu. Nalazi se u blizini Beograda.
Da li ste znali da se u selu Brestovik nalazi Rimska grobnica iz III veka
Moram priznati da me je, dok sam istraživala gde putovati i šta neobično videti, iznenadilo saznanje da ovakvu zaostavštinu koja datira iz III veka imamo nadomak Beograda, na opštini Grocka u selu Brestovik.
Ako se uzdate u navigaciju, teraće vas na groblje. Ako se uzdate u savete meštana, kao recimo mi, proći ćete kroz privatno dvorište, pored psa čuvara, koji će zalajati na vas i kamenim stepenicama popeti se do Rimske grobnice, koju je prilikom kopanja voćnjaka 1895. godine otkrio i u nju upao tadašnji vlasnik Vukašin Milosavljević.
Jedan deo grobnice je ukopan u zemlju i to onaj koji je služio za sahranjivanje pokojnika. U tom delu se vide i zidovi oslikani geometrijskim motivima, predstavama ptica i riba, kao i cvetovima. Prilikom istraživanja grobnice pronađena su tri zidana sarkofaga, kao i dve skulpture lava čuvara i statua muškarca u prirodnoj veličini, verovatno vlasnika grobnice. Smatra se da je kasno rimska grobnica pripadala bogatoj porodici koja je imala imanje u blizini. U grobnici se sada nalazi značajan broj ikona, koje su pretpostavlja se ostavljali posetioci ne baš upućeni u svrhu lokaliteta.
Do grobnice bi se teoretski moglo stići i preko groblja, pod uslovom da se zna tačno mesto gde istu treba tražiti, jer se odozgo ne vidi ulaz, budući da je gotovo ceo preostali deo građevine ukopan u zemlju.
Zaboravljeno kulturno dobro Banata - most Marije Terezije
Nakon što smo obišli Rimsku grobnicu, uputili smo se ka Kovinu i u ataru sela Pločica stigli do mosta na suvom. Lokaciju smo pronašli, u selu pitavši za most Marije Terezije, momka koji je nedaleko odatle u svom dvorištu spremao drva za zimu. Pokazao nam je rukom u pravcu mosta.
Pretpostavka je da je most od crvene opeke podignut početkom XVIII veka preko jednog manjeg rukavca reke Ponjavice. Danas više nije u upotrebi i izgleda baš usamljeno na praznom prostoru, po sred poljane. Možda odatle dobijamo i objašnjenje zašto je ova lokacija jedna od zaboravljenih u Srbiji.
Kroz Belu Crkvu smo prošli sa krajnjim ciljem da stignemo do železničke stanice Jasenovo. Od kada sam sasvim slučajno u Vršcu dospela na deo prve železničke pruge u Srbiji, rešena sam bila da vidim i nekada od velike važnosti, čuvenu glavnu stanicu te pruge.
Bela Crkva je poznata po svojih sedam jezera
Stali smo kod Glavnog jezera od sedam koliko ih ima u Beloj Crkvi. Izgledalo je lepo, sa svom refleksijom grana drveća i lokalnih kućica u vodi. Leti su jezera veoma posećena. Čak su i Vrščani nekada, tom istom prugom koju spomenuh, u velikom broju dolazili na Belocrkvanska jezera.
Imali smo ideju da prošetamo Belom Crkvom, pa čak i da se popnemo do vidikovca Tri krsta, međutim, vazduh oko nas je u tom periodu bio poprilično vidljiv i izuzetno se osećao, te smo jednoglasno odlučili da našim plućima nećemo dati prostora da udahnu „to nešto“, pa smo produžili ka Jasenovu.
Stigavši u Jasenovo, navigacija nas je vodila do velikog poljoprivrednog imanja. Vidljivost je već bila smanjena, jer se sumrak spustio na Banat. Gospodina turistu je stalno nešto sramota, pa ga je ovog puta bilo sram da automobilom prođe do kraja imanja, pored visokih hangara, kako bismo sebi olakšali pronalazak stare železničke stanice Jasenovo. Tandem predvođen sramežljivim gospodinom turistom, odlučio je da ostane u autu. Nema šta, navikla sam! Koračala sam ka kraju gazdinstva, kada ugledah devojku koja mi se užurbano približavala. Videla nas je putem kamere, kako se vrzmamo na ulazu, pa je krenula ka nama. Rekla mi je da moram izaći sa imanja i pored njihove ograde blatnjavim putem otići do pruge.
Druga zaboravljena lokacija Banata je stara železnička stanica Jasenovo izgrađena na prvoj pruzi u Srbiji
Uputila sam se ka pruzi po njenom savetu. Sve mi je to nekako izgledalo čudno. Sa leve strane kaljavog puta, na kome su se jasno videli otisci traktorskih guma, prostirala se deponija. Razmišljala sam da je nemoguće da su dozvolili da jedno kulturno dobro bude gotovo zatrpano smećem. Međutim, u zemlji Srbiji, videli smo, sve je moguće. Pa i ovo.
Stigla sam do pruge i skrenula u pravcu građevine čiji se krov jedva nazirao iza gomile obraslog šiblja. Rešila sam da ne ulazim unutra, koliko god bila znatiželjna, jer mi se neki strah uvukao u kosti. Sama sam, daleko od auta, a okolina u polutami izgleda jezivo.
Iza obraslog šipražja, nešto je šuškalo. Ispred mene iskočio je veći beli pas i počeo da laje. Bilo je jasno da čuva teritoriju. Ukopala sam se u mestu i instiktivno pokušala da popričam sa njim. „Zdravo Beli, ja sam samo u prolazu. Nisam znala da je to sad tvoja kuća, a nisam baš ni mislila da ulazim unutra, pa ako nemaš ništa protiv, ja bih sada krenula natrag, eto baš me gospodin turista i gospođica čekaju u kolima i već se pitaju gde sam se zamlatila fotografišući…“
Međutim, Beli je odlučio da ne padne na moj umilan glasić i uporno je nastavljao sa lajanjem… a i samim tim mojim mukama tu ne bi kraj…
Sa deponije sve glasnije i jasnije se čuo lavež nekoliko Belovih drugara. Ustuknula sam, kada sam videla da mi se čopor pasa velikom brzinom približava. U momentu sam počela sama sebi da spominjem sve redom… po spisku, što bi rekli… „Pa mogla si i ti lepo da se stidiš, kao gospodin turista, ne kaljaš po blatu, ne provlačiš kroz šiblje, sediš u toplom autu, dok gledaš kako dan zalazi nad banatskom ravnicom i ne dovodiš sebe u situaciju da smišljaš kako da pobegneš od razularenog čopora pasa sa obližnje deponije. Jeb’la te (oprostićete mi na izrazu) železnička stanica Jasenovo.“
Železnička stanica Jasenovo sada propada
Sagnula sam se i pokupila prvi kamen koji mi se našao na putu. Odmah potom i veću močugu. Ne mnogo brzo, da ih ne razularim, počela sam da se povlačim unazad ka blatnjavom putu. Jedan od njih nije odustajao. Sve vreme me je pratio, smenjujući režanje lajanjem. Napokon sam ugledala auto. Stigavši do kola, bacila sam „oružje“ i sela unutra, na sigurno. Gospodin turista me je pogledao i upitao: Iiiii, je l vredelo? Uz olakšanje odgovorih: Ne znam da li je vredelo, ali znam da sam za dlaku (i to pasju, kakva ironija) izbegla da postanem večera čoporu lutalica sa deponije.
Hoću li se ikada opametiti? I dalje mislim da ne, taj gen je nepopravljiv…
Ono šta želim da vam kažem na kraju ove ne baš bezazlene priče sa srećnim krajem jeste da se najvažnija stanica na nekadašnjoj prvoj pruzi u Srbiji Jasenovo ne nalazi iza deponije, na mestu gde sam zamalo postala obrok gladnom čoporu pasa. Stanica se nalazi kilometar dalje uz prugu i do nje se stiže okolnim asfaltnim putem. To sam prokljuvila tek nekoliko dana kasnije, kada sam se ponovo bacila na internet istraživanje Jasenova.
Za sada je lokacija ostala neotkrivena, ali ostavljam prostora pri nekom sledećem putovanju ka Deliblatskoj peščari i njenim Zagajičkim brdima ili Beloj Crkvi, naravno leti kada dani budu duži, za novo istraživanje.
Ako ste posetili neku od ovih lokacija, ostavite vaše mišljenje u komentaru.
Svi tekstovi i fotografije na blogu, kao i Instagram i Facebook profilu Putovanja iz mog pera podležu autorskim pravima, te samim tim njihovo preuzimanje, kopiranje i korišćenje bez eventualne saglasnosti nije dozvoljeno.
Možda će ti se svideti i
Orašac – tajno mesto podizanja Prvog srpskog ustanka
Kroz Aranđelovac
