Jednostavno – manastir Kaona
Manastir Kaona koji je po predanju krajem XIV veka podigla Ikonija, sestra Miloša Obilića, je na mom spisku želja odavno, no nikako nisam uspevala da ga uvrstim u obilazak uz još neku znamenitost u šabačkom kraju. Prošlog vikenda, iako opet nisam uspela da pronađem još neku interesantnu lokaciju u tom delu zemlje, ipak konačno krećemo ka manastiru.
Od Beograda je najjednostavnije odabrati put preko Uba
Navigacija je davala tri opcije: put preko Šapca, put preko Obrenovca i put preko Uba. Izabrali smo kilometarski najkraći put od cirka 90-ak kilometara preko Obrenovca. Činilo mi se „nikada stići“, a isto to se činilo i gospođici, kao i gosn turisti. Ne mogu reći da je put preterano loš, mada ponegde jeste lošijeg kvaliteta, međutim zbog prolaska kroz naselja traje preko sat i po. Odlučili smo da se vratimo preko Uba, čime smo jedan deo puta uspeli da uhvatimo vožnju auto-putem Miloš Veliki. Cena putarine za deonicu od Uba do Beograda je 110 dinara.
Na samom ulazu u manastirski kompleks sačekaće vas pogled na malo jezero
Na prostranom parkingu manastira, pored našeg, bilo je parkirano još jedno vozilo. Možda je razlog oskudnoj poseti manastiru ležao u hladnom, zaleđenom, zimskom danu.
Kada smo kročili kroz kapiju manastira dočekao nas je pogled na zaleđeno jezero i dve guske koje su na njegovoj ivici pronašle odleđen deo i u njemu se bezbrižno brćkale, čapajući jedna drugu po glavi, kao da je u najmanju ruku 30 stepeni.
Naići ćete na životinje koje šetaju slobodno po imanju
Iza jezera smešten je čardak čiji je donji deo dom pernatih životinja. Kapija je bila otvorena, pa su se one dve gore pomenute bele razdragane guske iskrale i očito pošle na klizanje, međutim sasvim su nenadano u januaru mesecu završile na kupanju.
Gospođica je potrčala ka kokošinjcu sa namerom da uleti među koke i juri za njima. Kada ode kod kumova u selo obožava da se bavi takvim igrarijama, iako smo joj to nedavno zabranili, budući da su poslednji put koke bile na korak od srčanog udara, te nisu htele da nose jaja. 🙂
U nemogućnosti da juri koke, preusmerila je pažnju na guske. Kada sam je podsetila da su je onomad na Androsu dve divlje guske zamalo gricnule i da situacija nije bila nimalo bezazlena po nju, odustala je od namere da se druži sa životinjama.
Iza čardaka na brdu izdizala se još jedna crkva. Između je bila postavljena teška mašinerija i videlo se da je ceo manastirski kompleks po obodima raskopan i u radovima.
Krstionica je podignuta u svrhu krštenja pogruživanjem
Pre nego što smo se popeli do same manastirske crkve, prošli smo pored krstionice posvećene Svetom Savi, sagrađene za potrebe krštenja 1984. godine. U unutrašnjosti se nalazi bazen u obliku krsta koji se koristi u svrhu takozvanog pogruživanja odnosno obavljanja čina krštenja potpunim potapanjem u vodu. Iza krstionice nalazi se izvor lekovite vode sa temperaturom od 11 stepeni C.
Sadašnja crkva podignuta je 1892. godine
Kod manastirske crkve posvećene Svetom arhangelu Mihailu, a podignute 1892. godine bilo je izuzetno tiho i mirno, toliko da čak nije bilo nikog ko bi nam eventualno prodao sveće. Ušli smo u crkvu. Cela je freskopisana. Možda i najbitniji detalj u samoj crkvi je činjenica da se ovde čuva deo moštiju Svete Petke.
Drveni paviljon zvani sobrašica služi za odmor posetiocima manastira
Pored crkve nalazi se natkriveni otvoreni paviljon koji se zove sobrašica a podignut je 1983. godine sa namerom da se tokom letnjih dana u njemu okupljaju posetioci manastira. U sredini sobrašice postavljen je okrugli sto, bez mesta „za čelom“, sa idejom da simbolično pokaže kako su svi isti i jednaki pred Bogom. Na stolu je postavljena maketa crkve smeštene na brdašcu nedaleko od glavne crkve. Kroz drvena okna sobrašice pogled pada na krstionicu.
Gosti manastira mogu napraviti pauzu u odmaralištu sa pogledom na jezero
Dok je gosn turista obilazio oko crkve, gospođica i ja smo se popele drvenim stepenicama na odmorište za goste manastira, kako bismo uhvatile što bolji pogled na veliko zaleđeno jezero. Vodostaj je bio prilično nizak i na nekim delovima vode gotovo i da nije bilo. Verujem da je kada sve ozeleni i jezero punije, te je samim tim, proleće svakako bolji izbor za obilazak manastira. Sa terase odmorišta jasno se vidi replika Vitlejemske pećine napravljena 2004. godine. Nismo otpešačile do nje, upravo zbog ledenih uslova, koji i nisu baš pogodni za boravak u prirodi.
Kada sve ozeleni napravite krug oko velikog jezera
Stepenicama smo se spustile ka jezeru. Na nasipu je pod našim nogama krckao led nastao od bara koje su tu ostale nakon kiše. Iako smo znale da nam se ništa ne može desiti, osim što bismo u slučaju probijanja leda i upadanja u baru, put do Beograda provele u mokroj i kaljavoj obući, nije nam bilo prijatno. Zadržale smo se na jezeru tek toliko da napravimo par fotografija crkve, pa smo polako krenule ka gosn turisti.
Dodatna informacija:
- U jezeru nije dozvoljeno kupanje ni pecanje, bacanje kamenja u jezero, niti ležanje i sedenje na travi tokom letnjih meseci.
Mogu vam reći da je manastirski posed ogroman i da ceo ambijent podseća na etno selo, gde bi tokom lepog vremena bilo prijatno provesti par sati u šetnji crkvenim imanjem. Stoga, kada dođe proleće, spakujte se i krenite put manastira Kaona.
Svi tekstovi i fotografije na blogu, kao i Instagram i Facebook profilu Putovanja iz mog pera podležu autorskim pravima, te samim tim njihovo preuzimanje, kopiranje i korišćenje bez eventualne saglasnosti nije dozvoljeno.
