Kritske priče – Kedrodasos i Elafonisi u trci za najboljom među jednakima
Danas je taj dan. Krenuli smo u potragu za najboljom među jednakima. Odmah na početku moram vam reći da njih dve samo izgledaju slično, ponajviše zbog tirkizne boje vode, međutim, plaže Elafonisi i Kedrodasos prilično se razlikuju i pobedu nedvosmisleno odnosi Kedrodasos!
No krenimo redom, kao što smo i mi krenuli tog jutra. Ustali smo, ne baš previše voljni da napustimo našu kamenu kućicu. Dok sam u veću plavo belu torbu pakovala neophodne sitnice za plažu, razmišljala sam: „Pa nismo došli čak dovde da bismo odmor proveli zatvoreni međ’ četiri zida“, iako mi, ruku na srce, u Pamelas house to zaista ne bi nimalo smetalo.
Provezite putem kroz Topolia kanjon i pazarite neki od lokalnih tradicionalnih proizvoda
Put do Elafonisi plaže vodi preko kanjona Topolia na čijem ulazu nas je sačekao jednosmerni tunel i crveno svetlo na semaforu. U nastavku puta smenjivale su se tezge sa lokalnim tradicionalnim proizvodima na kojima je bilo moguće pazariti med, smokve ili maslinovo ulje, sve dok nismo stigli do table koja je ukazivala na drvo masline staro čak 900 godina. Odlučili smo da u povratku, ukoliko bude vremena napravimo predah na ovom mestu.
Prošli smo pored sela Elos u koje kažu da treba doći kako biste imali priliku da u jednoj od mnogobrojnih tradicionalnih taverni probate neka od najboljih kritskih jela. Bilo je rano, te smo odlučili da u selu ne pravimo pauzu, već smo u selu Vathi u manjem marketu kupili prilično skupo belo vino, čije zalihe smo prethodnog dana zaboravili da natankamo obilazeći Lidl u Hanji.
Kada dođete na plažu Elafonisi prepešačite preko peščanog spruda i smestite se u neku od tamošnjih uvala
Stigli smo na Elafonisi, plažu sa roza peskom, svetski mega popularnu plažu za koju sam sigurna da ne postoji čovek koji nije nekada, možda i u prolazu, već čuo. Na parkingu ugledasmo 585 000 automobila. Desni deo ogromnog parkinga izgledao je rasterećeniji, pa smo se uputili na tu stranu.
Izbili smo na plažu i ugledali tirkiz, ali i 858 000 ljudi na njoj. Dok smo bezuspešno pokušavali da zabodemo suncobran u kamenu podlogu, vetar se prilično uspešno trudio da nam pokaže kako silno grešimo. Odustali smo od ideje da se smestimo na desnom delu plaže, pa smo sa sve mobilijarom prepešačili skroz na levi deo.
U jednoj od uvala nadomak malog drvenog mola nije bilo preterano mnogo kupača, te smo nastavili sa pokušajima da smestimo naš suncobran, međutim i dalje bezuspešno. Vetar je duž plaže opasno šibao, pa je po ostale posetioce bilo apsolutno nebezbedno da suncobran tu i ostavimo. Jedina mogućnost bila je da dok sedimo na plaži i posmatramo početnike na dasci za jedrenje od kojih je najperspektivnije izgledao „Makedonac Pere“, suncobran držimo čvrsto rukama kako isti ne bi odleteo i napravio karambol na plaži.
Posmatrala sam peščani sprud i gomilu ljudi koja se protezala duž njega, razmatrajući da li isti prepešačiti i istražiti poluostrvo na kome znam da rastu kritski ljiljani. Nije nam se dalo da se selimo iz naše male plave oaze, pa sam prišla malo bliže uvali sa ležaljkama u kojoj je bilo najviše roze peska, po kojoj je uostalom i sama plaža Elafonisi nadaleko poznata. Bilo je prilično teško uhvatiti kadar bez ljudi koji su se valjali po plićaku i slikali za društvene mreže.
Bonus informacije:
- Od severa ostrva je potrebno preko sat vremena vožnje kolima do same plaže.
- Put do plaže je izuzetno dobar, malo krivudav kroz kanjon Topolia, ali dobrog kvaliteta.
- Iznad plaže nalazi se nekoliko marketa.
- Parking na plaži je prilično prostran i besplatan.
- Set suncobrana i ležaljki ukoliko dođete baš rano možete „uhvatiti“ za 15 EUR.
- Možda najbolji deo za kupanje je onaj na poluostrvu do koga se dolazi peščanim sprudom.
- Veliki broj agencija radi organizovan prevoz autobusima do plaže Elafonisi, ukoliko već i sami niste motorizovani.
- Po meni je voda na Elafonisi bila taman, dok gosn turista kaže da je ista bila hladna.
Posetite najlepšu plažu na Libijskom moru - Kedrodasos
Na plaži Elafonisi zadržali smo se par sati, pa pokupismo pinkle i uputismo se na Kedrodasos. Znala sam da će mi ova plaža najviše prirasti srcu. Nema šta, to se jednostavno oseti.
Od Elafonisi do parkinga iznad plaže Kedrodasos od ove godine prilično je lako stići asfaltnim putem. Samo jedan kraći deo puta pre samog parkinga odlučili su da ne asfaltiraju. Na parkingu smo ugledali pedesetak parkiranih automobila. Obuzela me je sreća, mnogo je to bolje, nemerljivo bolje u odnosu na obližnji Elafonisi.
Krenuli smo razrovanom jarugom ka plaži. Gosn turista je po navici počeo da kuka. Palim štopericu samo da bih mu dokazala da do plaže ima malo više od pet minuta pešaka. Eto tako… šest… Ubrzo su se pred nama ukazale krošnje kedra, kroz koje smo ugledali plavetnilo Kedrodasosa.
Okupirali smo prvi kedar koji smo pronašli slobodan. Ispod susednog su kamperi na divlje razapeli mrežu za spavanje i šator pored nje. Pomislila sam kako nepogrešivo znaju da uživanje podignu na maksimalni nivo.
Na dugoj, divnoj peščanoj plaži slika idile. Pojedini posetioci su odmarali među roze peskom, neki su se kupali u preplavoj vodi Libijskog mora, drugi trčkarali sa telefonima i fotografisali ovaj raj, dok su neka „neidentifikovana lica“ na samoj obali napravila jednu veliku piramidu od peska. Nije bilo mnogo posetilaca, a ni plažnih setova. Divota u malom. Otvorila sam ono vino koje smo pazarili u lokalnom marketu i počela da uživam u prizoru..
Bonus informacije:
- Do plaže je potrebno šest minuta pešačenja, dok je natrag potrebno osam.
- Na plaži nema infraskture i deluje kao urbana divlja plaža.
- Ne postoji kantina, niti kafić, pa je potrebno poneti vodu za piće.
- Hladovina se može pronaći u senci mnogobrojnih kedrova.
Okupajte se u slanom Belom jezeru
Na putu ka severu ostrva nalazi se Belo jezero. Iako bi većina zbog reči jezero pomislila da je u pitanju slatka voda, moram vam reći da se radi o uvali do koje vijugavim putem dolazi morska voda. Na obali jezera postojano su stajala četiri suncobrana, pružajući ozbiljan otpor vetru koji je neumitno šibao.
U manastiru Panagia Hrisoskalitisa obiđite crkveni muzej
Put do manastira Panagia Hrisoskalitisa vodi kroz njive zelenih bostana. Dovezli smo do samog ulaza. Lagano sam krenula da se penjem ka manastirskim vratima, međutim krajičkom oka spazila sam nastojnicu koja je očekivala da kupim kartu. U momentu sam se zapitala kako li sam samo mogla zaboraviti na taj mali detalj, koji stalno podseća na činjenicu da na Kritu ništa nije besplatno. Vratila sam se do auta, uzela novac i kupila kartu po ceni od 2,5 EUR.
Prvo sam naišla na manastirski folklorni muzej sa freskama iz XIX veka, crkvenim rukopisima, časnim krstom, te klasičnim predmetima karakterističnim za folklorne muzeje širom Grčke. Nastavila sam da koračam ka balkonu sa koga se pružao divan pogled na morsku pučinu.
Korisna informacija:
- Radno vreme manastira je od 7:30-19:30h.
Na usponu do pećinske crkve Agia Sofia pronađite zlatni stepenik
Pre dolaska na Krit, pronašla sam informaciju da do pećinske crkve Agia Sofia u Topolia kanjonu od glavnog puta treba preći 100 stepenika uzbrdo, od kojih je jedan zlatan i da samo predodređeni mogu isti videti. Okej, znam ja da je u pitanju samo još jedna od narodskih legendi, koja mi je moram priznati u tom momentu bila interesantna, pa sam pred smiraj dana ipak odlučila da okušam sreću i popnem se do pećine.
Već na pola puta počela sam naglas sama sa sobom da razgovaram o tome zašto uvek baš ja nepopravljivo moram kao majmun sve da probam. Shvatila sam da je bolja odluka bila da ostanem u autu, nego da jurim za zlatnim stepenikom, za koji ustvari pouzdano znam da ne postoji.
Nakon što sam zakoračila preko tri puta više stepenika nego što sam u početku mislila da ih ima, našla sam se na ulazu u pećinu. Kada me je ugledao, vidno pripiti nastojnik, crvenih zacaklenih očiju prestao je da viče u svoj telefon i istovremeno udara šakom o drveni sto. Uznemireni golubovi nadletali su ispod pećinskog svoda, raspršujući perje koje je otpadalo sa njihovih krila. Za vrat mi je zapala kapljica slivena sa jednog od stalaktita.
Upitala sam nastojnika da li se plaća ulaz, na šta je on odmahnuo rukom kako ne govori engleski jezik. Pošla sam prema pećinskoj crkvici, koja mi je više ličila na neko ritualno mesto, nego na sakralni objekat.
Jedva sam čekala da pobegnem odatle. Strčala sam do dole i uletevši u auto kratko sam rekla gosn turisti: Bež’mo odavde… u našu lepu Ravdouchu.
Korisna informacija:
- Ukoliko budete želeli da posetite pećinsku crkvu imajte u vidu da je ista otvorena od 8-20h.
Nastavak serijala „Kritske priče“ očekujte uskoro.
Možda će ti se svideti i
Kritske priče – Surova južna obala i promašeni antikristo u Argiroupoliju
Kako je izgledao naš put do ostrva Hios
