U srcu Omana uz urme i miris tamjana

Najviše od svega na ovom krstarenju kruzerom radovala sam se odlasku u Oman. Da, baš u onaj Oman koji sam zamišljala dok sam igrala omiljenog Princa od Persije. Onaj Oman koji sam obožavala da upišem u kategoriji države na slovo O dok smo kao deca igrali zanimljive geografije. Da, upravo u tu zemlju koja miriše na tamjan i urme. Priznajem, najviše sam o njemu maštala i pri samoj pomisli da ću uskoro kročiti na tlo Omana telom mi je prolazila neka blaga pozitivna jeza.

Do Muskata – glavnog grada Omana plovili smo gotovo ceo dan i celu noć. Ujutru sam bila spremna, zapeta ko puška, očekujući susret sa, posle Saudijske Arabije, možda i najtradicionalnijom zemljom Arapskog poluostrva. Ispred kruzera spremne su čučale omanske agencije nimalo privlačnih ponuda, koje su nudile usluge vožnje taksi kombijem po basnoslovnim ciframa. Dok sam bezuspešno pokušavala da registrujem srpski broj telefona u aplikaciji OTaxi, krajičkom oka videla sam da vođa „turističkih lešinara“ majstor Nebojši pokušava da uvali vožnju kombijem u dužini od 4 sata po ceni od 60 EUR po paru. Za nas osmoro to bi bilo „samo“ 240 EUR, govorio je. Morali smo da odbijemo ovu „velikodušnu ponudu“ i pokušamo naći drugo rešenje.

Besplatan shuttle bus koji je vozio do izlaza iz luke Sultan Kabus čekao nas je udaljen samo par koraka niže. Dok smo ulazili u bus, za oko su mi zapale vezene crvene navlake za sedišta, ali i kićanke koje su visile sa police za kofere, klateći se pod strujanjem vazduha izazvanog klima uređajem koji je na omanskih 26 stepeni radio u turbo modu. Vozač u tradicionalnoj dišdaši, sveže ispeglanoj i beloj kao sneg, sa neizostavnom kumom na glavi –vezenom crno belom kapom, sedeo je na beloj jamboliji i tipkao po svom telefonu. Samo mu je još falio handžar, bogato ukrašen zakrivljeni bodež napravljen u obliku slova J, simbol društvenog statusa, muškosti i časti, koji se nalazi i na zastavi Omana.

Do izlaza iz luke putovali smo par minuta. Vozač nas je istovario kod visoke zarđale bledo plave kapije. Čim smo izašli iz luke, opsela nas je gomila taksista nudeći svoje usluge. I dalje sam imala problem sa osposobljavanjem aplikacije OTaxi. Prinuđena da nađem brzo rešenje preusmerila sam se na instalaciju aplikacije drugog taksi prevoznika koja nosi naziv Tasleem Taxi.

Nakon što je majstor Nebojša isuviše napadnim taksistima rekao „She is the bos“ pokazujući rukom u mom pravcu, cela svita istih okupila se oko mene, neprestano izbacujući nove ponude po cenama koje nam uopšte nisu odgovarale. Iako su me strašno opterećivali, u znatnoj meri ometali i činili uznemirenom, nisam želela da im dam na važnosti, niti sam obraćala pažnju na njih. I pored moje molbe „Please NO“, ne samo da se nisu sklonili, već su u još većem broju nastavljali da nude vožnje, uporno krećući se za mnom, misleći očito da će im takva navalentna rabota proći. Nakon što sam uspela da instaliram aplikaciju, pozvala sam taxi, koji se ubrzo, samo par minuta kasnije našao ispred ulaza u luku, a odmah za njim i drugi, kako bi cela ekipa uspela da se evakuiše i pobegne abnormalno napadnim taksistima, ostavljajući ih praznih ruku.

Čitajući putopise i utiske iz Omana, pre dolaska u ovu zemlju, iz svakog sam stekla utisak da su ljudi ono što Oman razlikuje od drugih arapskih zemalja, međutim, naše prvo iskustvo sa Omanom nažalost nije prošlo onako kako sam zamišljala da hoće i da bi trebalo. Baš ti navalentni taksisti pokvarili su prvi susret sa Omanom. No, nisam se dala demoralisati. Nastavila sam dalje, čekajući da upijem mirise i život Omana. Govorila sam sebi: „Ovo sasvim sigurno ne može biti to“. Tako je i bilo.

Usidrena Costa Smeralda u luci Sultan Kabus

Oduševite se fascinantnom Velikom džamijom sultan Kabusa

Putevi u Muskatu su odlični, široki, novi, a taksisti, svi do jednog, voze brzo kao da su na trkama. Dok je naš Aladin leteo ka Velikoj džamiji sultan Kabusa (doduše ne ćilimom, već taksijem), pokušala sam da zamislim kako je Oman izgledao pre 1970. godine kada je imao tek desetak kilometara asfaltiranog puta, tri škole koje je pohađalo hiljadu dečaka i jednu bolnicu, sve dok ga sultan Kabus nije uzeo pod svoje. Posmatrala sam bele niske građevine, koje nisu brojale više od par spratova. Opet onaj sultan Kabus odredio je da se Oman neće razvijati u visinu, kao susedni Emirati, već će se skoncentrisati na gradnju tradicionalnih prizemnih niskih belih zgrada bez klasičnih krovova.

Sve u zemlji urmi i tamjana počinje i završava se sa sultan Kabusom bin Said al Saidom, koji je upravo te 1970. godine preoteo presto od svog oca, podigavši zemlju, izgradivši je i obnovivši. Sve u sultanatu se i zove njegovim imenom. Verovatno zasluženo.

Deo družine koju je prvi taksi već dovezao do džamije sultan Kabusa čekao nas je na velikom parkingu u senci lista palme. Brzim korakom stigli smo do ulaza u džamiju. Na vratima nas je odmerila mlađa Omanka, saopštivši da se samo moje pantalone ne uklapaju u koncept dozvoljene garderobe, iako nisu bile ni preuske, ni providne. Pokazala mi je rukom na abaje, sveže pristigle sa hemijskog čišćenja, koje je bilo moguće jednokratno iznajmiti po ceni od 20 EUR. Džas je u rancu imala spremnu rezervnu haljinu, pa sam istu na brzinu navukla preko sebe, a maramu obvila oko glave, te se uputila ka ulazu.

Momak na pultu je prodavao karte iako apsolutno nigde nisam pronašla informaciju da se ulaz u džamiju naplaćuje. Rekla sam gosn turisti da brzinski plati ulaznice, ne bi li zaposleni pogledom na sat shvatili da je kasno i eventualno odlučili da zatvore džamiju za turističke obilaske. Kada mi je gosn turista saopštio da je dve karte platio 16 omanskih rijala i kada sam taj iznos pomnožila sa 2,5, pa dobila cifru od neverovatnih 40 EUR, umalo se nisam šokirala. Ista reakcija bila je i kod ostatka ekipe.

Dok sam žurila ka uređenom vrtu džamije, isprva ne shvativši da imamo vodiča, Ivana me je pozvala da ih sačekam. Delovalo je da momak crne garave talasaste kose, pod konac obrijane brade, u beloj dišdaši, crnoj kumi obmotanoj braon masarom (turbanom od kašmira), crnim japankama i najnegovanijim stopalima koje sam kod muškarca videla, nema više od dvadeset pet godina. Lagano se kretao i još smirenije govorio, a u ruci je držao zastavicu sa brojem 8. Na službenoj legitimaciji koja mu je visila oko vrata, preko dišdaše, pisalo je Ahmed.

Rekao nam je da Velika džamija, pored toga što nosi naziv sultana Kabusa, cela je i građena pod okriljem najvećeg vladara Omana, te sve što u njoj budemo videli prošlo je njegova odobrenja. Gradnja je započeta 1994. godine kako bi nakon nepunih 7 godina na tridesetogodišnjicu sultanove vladavine, Muskat dobio najveću i najlepšu džamiju u zemlji. Krasi je pet minareta koji simbolizuju pet stubova islama i pod konac sređen ogroman vrt pun raznobojnog cveća i diskretnih mermernih fontana, a kapacitet svetinje broji čak 20 000 vernika.

Divite se veličini persijskog tepiha, lustera sa Svarovski kristalima i fascinantno urađenom mihrabu

Prva građevina u koju nas je uveo bila je prostorija za molitvu žena, govoreći da u nju može stati 750 vernica, pokazujući rukom ka bogatom duborezu na specifičnoj omanskoj tavanici i masivnim vratima iznad kojih su bili postavljeni vitraži ukrašeni u orijentalnom stilu.

Gosn turista je, iako mu to niko nije tražio, sa uživanjem glumio Ahmedovog prevodioca. Pomno je pratio šta Ahmed pokazuje, čekajući da momak napravi pauzu, kako bi sa ponosom dignute glave i istrćenog stomaka na polu srpskom, polu makedonskom ponovio ono šta smo mi već čuli. Čini mi se da se gosn turista najbolje zabavljao.

Ušavši u džamiju i videvši spektakularno ukrašenu tavanicu glavne kupole, sa koje je visio luster dužine 14 metara i težine čak 8,5 tona sa 600 000 Svarovski kristala, ostali smo bez reči. Ahmed nam je skrenuo pažnju na ručno tkan molitveni tepih površine 4200 metara kvadratnih i težine 21 tonu sa detaljima persijske kulture za koje su koristili čak 28 prirodnih biljnih boja. Na njegovoj izradi četiri godine radilo je 600 ljudi. Velika džamija sultan Kabusa je sve do izgradnje džamije šeika Zajeda u Abu Dabiju nosila titulu najvećeg sakralnog objekta tog tipa na svetu. I ne samo to, tepih, ali i luster su takođe imali titulu najvećih, dok ih Emirati u takmičenju nisu pobedili.

Iako je sve u džamiji izgledalo spektakularno, ali i skladno, najviše sam se oduševila kada smo se približili mihrabu. Ahmed nas je zamolio da na molitvenom zidu probamo pronaći vrata. Bilo ih je čak dvoje. Objasnio nam je da tokom molitve kroz vrata sa leve strane izlazi imam, dok su desna bila namenjena isključivo i samo za jednog jedinog sultana Kabusa.

Pre nego što smo se rastali Ahmed nam je pokazao kako muslimani vrše abdest, odnosno versko čišćenje pre molitve. Nakon što smo se zahvalili i pozdravili sa Ahmedom stigli smo do dvorišta u čijem predvorju je ispod razgranate krošnje velikog drveta, stariji čovek, koji je na naše iznenađenje znao sve o Srbiji, iz šarenog bokala poslužio kafu, slatke sveže urme i flašicu vode.

Korisne informacije:

Radno vreme džamije od ponedeljka do četvrtka je od 8-11h.
I dalje ne mogu sa sigurnošću tvrditi da će vam ulaz biti naplaćen, iako nama jeste. Pretpostavljam da je to urađeno zbog dva kruzera koja su u isto vreme bila usidrena u Muskatu. Budući da smo mi stigli pred kraj radnog vremena i platili ulaznicu, niko nas nije požurivao i ostali smo u džamiji i nakon njenog zatvaranja. Razmišljajući intenzivno o ovoj naplati, shvatila sam da je nama najverovatnije naplaćena usluga vodiča.
Ukoliko vam usluga vodiča ipak bude naplaćena imajte u vidu da ona košta 8 OMR.

Uživajte u pogledu na veličanstvenu Kraljevsku operu

Kada smo izašli iz džamije, muški deo ekipe počeo je da se domunđava i ćućuri, kako bi naposletku jednoglasnom odlukom saopštio da oni ne žele više da šetaju. Potpuno iznenađena, pomalo i ljuta, a najviše u neverici, pozvala sam taksi koji ih je odvezao natrag na kruzer. Samo sam prozborila: „Jednom dođeš u Oman i verovatno nikad više, a ti odeš na kruzer da piješ pivo, moram priznati, vrhunska zabava“. Ženski deo ekipe, iako začuđen, nije se dao omesti, pa smo pozvale taksi i za ne više od 15-ak minuta našle smo se kod monumentalne zgrade Kraljevske opere koja je ispred nas u svoj svojoj veličini bljesnula od beline.

Zgradu Opere sagradio je niko drugi do sultan Kabus, praktično sam za svoj ćef, budući da je neodoljivo voleo klasičnu muziku. U Omanu je sve čisto i uredno, gde god da pogledate i gde god da se okrenete. Plato ispred Opere neverovatno je beo, prošaran samo lejama ciklama, belog i ljubičastog cveća.

Unutrašnjost opere bilo je moguće obići po ceni od 3,15 OMR, međutim, čari grupnog putovanja, gde obilasci nisu podređeni individualnim željama, već je potrebno razumevanja i empatije, odvratile su me od ulaska u ovu spektakularnu građevinu, iako sam, priznajem, imala žarku želju da je vidim. Pre polaska na ovo putovanje pomirila sam se činjenicom da ću neke stvari morati da propustim, budući da situaciju gde sedam ljudi samo mene čeka ne smatram fer ponašanjem, iako su me svi ubeđivali da to zaista ne bi bio nikakav problem.

Korisna informacija:

Operu organizovano možete obići od subote do četvrtka u periodu između 8:30 i 17:30h.
Cena individualne posete je 3,15 OMR (oko 8 EUR).

Provozajte se do sultanove palate Al Alam

Od Opere do predsedničke palate Al Alam trebalo je preći sedamnaest kilometara, pa sam preko aplikacije ponovo pozvala taksi. Pratila sam broj registracionih tablica koji ovog puta aplikacija nije prikazala, te sam se zarad utvrđivanja tačne lokacije taksiste bacila na prepisivanje WhatsApp porukama. U glasovnoj poruci koja mi je od njega stigla čulo se samo: „Come, come brother, same location Opera house, come, come.“ 🙂 Ubrzo nakon toga spazile smo našeg novog taksistu prodorno plavih očiju i crne kose, imena Muhamed, koji je parkiravši paralelno sa autobusom napravio zastoj, zagradivši prolaz ostalim vozilima, koja su sasvim očekivano sirenama izrazili nezadovoljstvo usled nastale situacije.

Dok sam kroz prozor taksija pokušavala da snimim džamije koje su pored nas proletale, Muhamed se svim silama trudio da upadne u kadar, pomerajući se u istom pravcu u kom sam, kako bih ga izbegla, pomerala telefon. Saznavši da dolazimo iz Srbije, počeo je da se raspituje ima li u Beogradu klubova, kakvo im je radno vreme i može li on tamo da konzumira alkohol, rešen da za četiri meseca dođe u Beograd, na šta sam konstatovala da bi gosn turista njegovom posetom bio „preoduševljen“. Na moje pitanje da li je njima u Omanu dozvoljen alkohol, rekao je da suštinski nije, ali da on pije rum, iako je bilo očigledno da voli popiti koju više. Ispričao nam je da ima šest sinova i konstatovao da mu je supruga moje godište, sve vreme gurkajući me laktom, preponosan šegama koje zbija. Dok smo se nas četiri prevrtale od smeha, shvatile smo da nas Muhamed već drugi put vrti kroz isti kružni tok, ne prestajući da priča. Kada smo izlašle iz taksija duboko se naklonio i rekao: „You are very good people!“

Hodajte bosi po mekanoj travi uređenog vrta Al Alam palate

Idući ka palati Al Alam još uvek nismo prestajale da se smejemo. Zaustavile smo se kod visoke crne kapije, odakle smo jasno mogle videti ulaznu zgradu zlatno plave boje. Palatu koju je 1972. godine sagradio sultan Kabus nije bilo moguće obići, niti ući u njeno dvorište, ali ju je bilo moguće posmatrati kroz gvozdenu crnu ogradu.

Sa leve strane palate izvirivala je tvrđava Al Jalali, koju su tokom XVI veka zajedno sa tvrđavom Al Mirani podigli Portugalci, kada je Muskat uostalom i zavredio titulu centra trgovine začinima, budući da je zauzimao važan strateški položaj između Istočne Afrike, Indije, a naposletku i Kine. Nekada je u tvrđavi Al Jalali bio smešten zatvor, dok je danas ona pretvorena u privatni Istorijski muzej Omana koji mogu obići samo visoki državnici tokom zvanične posete omanskom sultanu.

Ispred kapije palate Al Alam ugledale smo pod konac sređen vrt sa cvećem blještavih boja, koje je savršeno poslužilo za kreiranje uspomena i razglednica iz Omana.

Korisna informacija:

Nedaleko od palate Al Alam nalazi se i Bait al Zubair privatni muzej sa bogatom kolekcijom omanske tradicionalne odeće, nakita i oružja.

Odmorite u hladu Nacionalnog muzeja Omana

Na kružnom toku naspram palate Al Alam, ispred Nacionalnog muzeja Omana sele smo u obližnji hlad da pozovemo taksi kako bi nas isti odvezao do šetališta Korniše na obali Indijskog okeana. Odatle smo planirale da zađemo u Mutrah suk, najstariji deo Muskata, uglavljen u visoke oštre tamne omanske planine.

Duž šetališta Korniše divite se arapskoj arhitekturi

Iz taksija smo se iskrcale tačno na šetalištu Korniše, odakle smo jasno mogle videti našu Smeraldu koja je izvirivala iza manjeg kruzera usidrenog pre nas tik uz muskatski terminal. Sa druge strane šetališta izdizala se tvrđava Mutrah do koje je vodilo 100 stepenika i 3 omanska rijala. Na kraju šetališta u daljini, ugledale smo riblju pijacu, pored koje smo neki sat kasnije i prošle, vraćajući se na kruzer. Duž celog šetališta nizale su se bele niske zgrade, interesantnih izbačenih terasa i prozora urađenih u arapskom stilu, koje su presecale šarene munare lokalnih džamija.

Osetite miris tamjana u Mutrah suku

Ušetavši među šarene dućane ispod svodova Mutrah suka osetile smo kako se pijacom širi miris tamjana. Ubrzo smo ispred jedne šarene radnje ugledale i izvor mirisa. Momak u beloj dišdaši naokolo je nosao kadionicu iz koje je dimio tamjan nastao od smole stabla bosvelije. Jasno je bilo da se nalazimo u zemlji koja je stasala na proizvodnji i prodaji najkvalitetnijeg, najčistijeg i najcenjenijeg tamjana na svetu.

Razgledajući urme, tamjan, začine, handžare, parfeme, ešarpe i razne druge suvenire, čule smo da dva mlađa momka obučena kao Omanci pričaju srpskim jezikom. U razgovoru sa njima saznale smo da su iz Novog Sada, da se u Omanu nalaze već nekoliko dana, ali i da im se zemlja prilično dopala.

Do shuttle busa koji nas je čekao na ulazu u luku stigle smo pešaka, laganom šetnjom u trajanju od svega 10-ak minuta. Kako je već jedan kruzer bio usidren na mestu terminala, a on nije bio naš, na kruzer nismo mogle da uđemo standardnom procedurom, kao što smo navikle do tada, već su nam stvari proverene na improvizovanoj mini sigurnosnoj kontroli unutar kruzera. Pre isplovljavanja još jednom sam izašla na palubu kako bih ovekovečila zemlju urmi i tamjana, mahnula joj i pozdravila se sa njom do nekog sledećeg viđenja.

Dobro je znati:

Državljani Srbije, Hrvatske i Makedonije u Omanu bez vize mogu boraviti do 14 dana.
Valuta u Omanu je omanski rijal (OMR) i treća je najjača valuta na svetu posle kuvajtskog dinara i bahreinskog dinara. 1 OMR vredi 2,5 EUR.
Vremenska zona u odnosu na Srbiju je +3h.
Ukoliko imate telefon koji podržava eSIM najbolja opcija je da koristite internet preko aplikacije AirAlo.
U januaru je bilo izuzetno toplo i temperatura je prelazila 26 podeok.
Oman je konzervativna muslimanska zemlja, pa je potrebno pristojno se obući.

Sledeća priča donosi utiske iz Katara i njegovog glavnog grada Dohe. Stoga, ostanite uz blog.

Svi tekstovi i fotografije na blogu, kao i Instagram i Facebook profilu Putovanja iz mog pera podležu autorskim pravima, te samim tim njihovo preuzimanje, kopiranje i korišćenje bez eventualne saglasnosti nije dozvoljeno.