Naxos
Grčka,  Kikladi

Povratak na brdoviti scenični Naxos

Pred sam dolazak na granicu, počela je da me drma trema. Dve godine čekanja. Dve duge godine čekanja na sva ta divna sela, očaravajuću prirodu i dobro poznati tirkiz Kiklada. Na malene kreč bele kuće ravnih krovova, sve kao jedna, ispreplitane kamenim sokacima, sa pastelno zelenim kapijama uz koje se na vetru njišu cvetovi ciklama bugenvilije i belog oleandra.

Ušli smo u Grčku. Konačno! Oh kakav osećaj...

Osam godina ranije, čekajući konekciju za Amorgos, ukazala mi se prilika da na najvećem ostrvu Kiklada provedem nekoliko sati. Sećam se da sam tada vozeći unutrašnjošću ostrva ostala očarana njegovom golom filmskom prirodom. Još pod utiskom dala sam sama sebi obećanje: „Ako me put ikada ponovo bude naneo na Naxos biraću da na ostrvu provedem minimum sedam dana, kako bih imala vremena da otkrijem zašto kažu da su naksoske plaže jedne od najlepših na Kikladima.“ Leta dve hiljade i trinaeste godine duvao je snažan vetar ne dozvoljavajući da priđemo obali. Kupanje u tako pobesneloj vodi nije bilo moguće. Stoga nas ostrvo nije ni ispratilo tipičnim tirkizom i plavetnilom, po kome je nadaleko i poznato.

Iskrcali smo se na obalu Naxosa. Skazaljke na satu pokazivale su da se bliži ponoć. Trebalo je stići u Kastraki koji je bio naša baza narednih osam dana. Selo je od luke u Hori, gde je pristao naš trajekt udaljeno 15km, odnosno 30 minuta vožnje kolima. Onako na prvu, po mrklom mraku ostrvo nam je izgledalo pusto, tamno, mračno. Nismo imali pojam ni gde je obala, ni gde more. Znali smo da je smeštaj udaljen stotinjak metara od seoske plaže. Međutim, situacija u kojoj smo se našli u sred noći odavala je utisak kao da smo smeštaj rezervisali na kraju sveta u nekoj nedođiji. 

Dok je gospođica već uveliko na zadnjem sedištu spavala, smirivala sam situaciju govoreći gospodinu turisti, ali i tešeći sebe, da bi nam utisak bio potpuno drugačiji samo da smo tlo Naxosa dotakli za dana. Pa ovo nam je već drugi pun dan kako putujemo do ostrva. Bili smo umorni. Želeli smo se opružiti u krevetu i odmoriti.

Iako je sa vlasnicom objekta bilo dogovoreno vreme našeg dolaska, na lokaciji nas niko nije sačekao. Brzim telefonskim pozivom saznali smo da je njen asistent na putu za Kastraki. Nakon pola sata čekanja, konačno smo kroz prošli kroz tirkizom obojenu drvenu kapiju u dvorište apartmana. U vazduhu se mešao miris bosiljka i nane. Momak je otključao drvena vrata bele kućice koja će narednih osam dana biti naš dom. Ubrzo smo preumorni utonuli u san. 

Vreme je za novo upoznavanje sa ostrvom

Gospođica je sa nestrpljenjem ustala ranije nego inače. Sigurna sam da nije bila naspavana, ali osećaj uzbuđenja što će konačno nakon dve godine ugledati more, bio je jači od umora. Razumem je u potpunosti. Otvorila sam drvene žaluzine. Zaplahnuo me je dobro poznati miris mora. Ispred kuće se prostirala plava površina.

Brzinski smo doručkovali i spustili se na našu dugu peščanu Kastraki plažu. Udaljena je stotinjak metara od smeštaja Depis Village Kastraki. Boja vode je bila onako baš tirkizna, kao iz priče, toliko da su oči bolele od plavetnila. U plićaku nije bilo mirno, ali nije bilo ni prevelikih talasa. Rekla bih da je sve bilo potaman.

U daljini iznad rta Mikri Vigla nazirali su se vrhovi zmajeva kajt surfera. Jedan sredovečni par se nedaleko od nas raspištoljio, što bi rekli, onako baš za magazin, kao da plaža zvanično nosi epitet nudističke, iako to nije. Na Naxosu ne postoji zvanična nudistička plaža, iako postoje mesta i delovi plaža koje posetioci koriste za to.

Korisne informacije:

  • Na jednom delu baš duge peščane plaže postavljeni su suncobrani i ležaljke.
  • Parkirati je moguće na više mesta na neasfaltiranim delovima puta.
  • U užem pojasu oko plaže postoji nekoliko raštrkanih taverni i jedan market. 
  • U zaleđu plaže se nalazi dosta smeštajnih kapaciteta, kikladske arhitekture. Odličan je izbor za porodice sa decom, zbog dugog plićaka.

U luci Hore možete pogledati lepezu ponuda za krstarenje do susednih ostrva

Upeklo je, pesak se pošteno zagrejao, a mi smo se uputili u Horu na ručak. Imali smo ideju da sagledamo kako onaj sinoćni put u „nedođiju“ izgleda po dnevnoj svetlosti. I mogu vam reći, izgleda sasvim pristojno, kao i svaki drugi na većini ostrva.

Auto smo parkirali u luci, pa se vodili onom da je dobra hrana tamo gde ima ljudi i seli u tavernu Ammos, poznatu po meniju sa morskim plodovima i ribom, te odlučili da probamo neke od njihovih specijaliteta. Za gospođicu smo, čini mi se, izabrali najbolju opciju i to mini lignje koje su bile zaista ukusne. Grilovana lignja koja je bila moj izbor nije mi se dopala, jer je bila previše žilava i za moj ukus nedovoljno pečena. Nisam sigurna, možda to tako i treba… ali meni se takav vid pripremanja hrane ne dopada. Međutim, moram primetiti da su im porcije prilično velike.

Vreme nakon ručka iskoristila sam da prošetam lukom i pogledam ponudu krstarenja ka drugim ostrvima. Imala sam ideju da obiđemo Male Kiklade i to ostrvo Kufonisi, pa ako nam se uklopi i Irakliju ili Šinuzu. Međutim, ono što sam od ponuda pronašla je bilo prilično skupo.

Cene grupnog krstarenja do Kufonisije su se kretale od 35 EUR za odrasle i 20 EUR za decu, do individualnog putovanja po znatno višim cenama. Ako bismo pak išli organizovano na Mikonos, morali bismo da izdvojimo 50 EUR po osobi, plus 25 EUR za dete.

Hora Naxos
Hora Naxosa
Luka Naxosa

Bonus savet:

  • Kasnije sam istražila i druge opcije, te pronašla način da za samo 38 EUR nas troje (dvoje odraslih i dete) prevoznikom Blue Star, klasičnim trajektom koji plovi 2 sata od Naxosa stignemo na Kufonisi. Imali bismo nekoliko sati na raspolaganju za obilazak ostrva. Pešaka ili taxi brodom otišli bismo do neke od susednih plaža i tamo se kupali, prošetali po gradu, pa večernjim trajektom koji kreće u 20h vratili na Naxos.
  • I sve bi to bilo sjajno, pa i izvodljivo da je polazak tog broda, koji isplovljava u podne ka Kufonisiji, a vraća se uveče na Naxos, plovio još neki drugi dan u nedelji, osim vikendom, jer smo mi baš tada imali isplaniran prelazak na susedno ostrvo.

Jedan od simbola Naxosa - Portara uzdiže se sa ostrva Palatia

Dok sam se vraćala ka autu, Portara me je onako grandiozna sa ostrvca Palatia pozivala da se popnem do nje i nakon osam godina ponovo uživam u pogledu na belu Horu. Levo od Hore u uvali podno grada smeštena je gradska plaža Grote, na kojoj verovali ili ne, gotovo uvek duva vetar i ja do sada nikada nisam videla da se iko ikada tu i kupao. Sa desne strane mola koji vezuje Horu i Portaru voda je bila mirna, a iz daljine sa susednog Parosa širio se dim, zbog požara koji je zahvatio područje nedaleko od sela Lefkes.

Grota
Grote

Osam godina ranije, Portaru sam obišla pri zalasku sunca, koje je činilo da zidovi Hore imaju neki žućkasto narandžasti odsjaj. Sada je Hora bila tipično kikladski čista i bela. Drugačije mi je izgledala.

Dan kada smo na rtu Aliko otkrili najlepšu plažu ostrva...

Ustali smo rano i krenuli na rt Aliko. Gospodin turista nema strpljenja za besomučno istraživanje i fotografisanje. Te dve „složene“ radnje su moj zadatak. 😉 Gospođica je jedva čekala da utrči u tirkizom obojenu vodu. Stoga smo se na parkingu oronulog, nikad završenog hotela razdvojili, te je svako „dobio voljno“ da radi ono šta voli i u čemu uživa. Kroz vreli pesak i kedrovu šumu provukla sam se do staze koja vodi ka plaži Hawaii. Usput sam, stajući, sagledala male uvale koje su se ređale jedna za drugom, kako bih ocenila da li se na neku vredi i spustiti.

Naxos
Uvale na rtu Aliko

Ubrzo se na vidiku pojavila zelena plaža Hawaii. Boja vode je bila ovakva zbog talasa koji su se kovitlali u plićaku. Osmotrila sam mesto sa koga bi se moglo spustiti na plažu. Bilo je podalje od tačke na kojoj sam stajala, pa sam odlučila da pođem ka hotelu i pronađem uvalu u kojoj su se gospoda smestila.

Hawaii plaža
Hawaii plaža
Hawaii plaža
Hawaii plaža

Obavezno posetite ruinirani, nedovršeni hotel na rtu Aliko i divite se nekim od naslikanih murala

Vratila sam se do ruiniranog hotela na samom rtu iznad plaže Mikro Aliko. Hotel nikada nije dovršen, što je činilo pogodnu situaciju da njegovi goli zidovi postanu idealno mesto za nekolicinu uličnih umetnika. Najvredniji suvenir su dela poznatog indonežanskog umetnika Wild Drawing-a, rođenog na Baliju, sa prebivalištem u Atini, koji je svoje murale i grafite naslikao širom sveta. Čovek slika u 3D formatu, dela su mu prepoznatljiva i nadasve ostavljaju bez daha. Ona najbitnija su smeštena na spoljnim zidovima, jer su lako uočljiva. U unutrašnjosti hotela postoje razni grafiti pojedinih umetnika, pa i žvrljotine onih u pokušaju, ali bez obzira na sve, ovaj ruinirani hotel svakako privlači veliku pažnju i veoma je interesantan za posetiti. Dela Wild Drawing-a ćete prepoznati po logou WD, čija slova su ujedno i inicijali njegovog pravog imena.

Bonus savet:

  • Prilikom obilaska hotela, povedite računa o rupama u podu, kojih ima poprilično, pa i na mestima na kojima ih ne očekujete, kako se ne biste povredili, ukoliko u neku upadnete.
  • Ako odlučite da se popnete na krov, odakle se uzgred pruža odličan pogled na plažu Aliko, budite oprezni, jer ograde ne postoje i na nekim delovima su takođe vidljive rupe u podu, odnosno tavanici.

Puštam da me staza vodi i spuštam se na plažu Mikro Aliko gde gospoda već uveliko uživaju čari tirkizne vode. Sa leve strane uvale uspevam da uhvatim malo hlada, od stene koja se nadvila nad plažom. Voda je mirna i topla, gužve nema i vreme je za uživanje.

Mikro Aliko
Mikro Aliko
Mikro Aliko
Mikro Aliko

Par dana ranije smo pazarili šator za plažu, misleći da će isti biti idealno rešenje za zaštitu od sunca, a i vetra, te ponosni na „izum“ šepureći se, raširismo isti. Nakon par minuta, razočarani ustanovismo da šator ne pokriva dovoljan prostor ni za dvoje ljudi, kao i da je ovo glupost za koju smo do sada nesumnjivo najbolje „bacili“ novac. Sunce je upeklo, nije više za plažu, te menjamo lokaciju.

Ako vam zatreba čas istorije, posetite Demetrin hram u dolini Gyroula Sangri

Osam godina ranije obišla sam Demetrin hram nadomak sela Sangri. Ove godine sam želela da isti pokažem gospođici i gospodinu turisti, iako me nijedno od njih dvoje za isti nije pitalo. 😉

Dok smo se spuštali u dolinu Gyroula Sangri, sa uzvišenja se izdizalo Demetrino svetilište sagrađeno u VI veku pre Hrista. Tokom ranohrišćanskog perioda u V veku pretvoreno je u baziliku, nakon toga urušeno i napušteno, a bogosluženje je nastavljeno u maloj kapeli Agios Ioannis Bogoslov koja je kasnije cela preneta na lokaciju pored hrama, gde se i sada nalazi. Demetra je bila drevna boginja žita i plodnosti, pa je hram njoj u čast podignut upravo u plodnoj dolini Sangri.

Putem naniže stigli smo do malog muzeja. Ispred samog ulaza sinulo mi je da smo maske zaboravili u automobilu. Kustoskinja nas je zamolila da sačekamo kako bi prethodni posetioci izašli iz muzeja i rukom nam pokazala kada možemo ući. Zahvaljujemo! Parking i nije toliko blizu muzeja, te samim tim nismo morali da komplikujemo situaciju sa ulaskom i izlaskom iz kompleksa.

Muzejski deo je prilično skroman sa izloženim delovima skulptura i predmeta koji su na lokalitetu pronađeni. Brzo smo prošetali po unutrašnjosti i izašli na zadnja vrata u vrt.

Muzej Demetrin hram
Muzej Demetrin hram
Muzej Demetrin hram
Muzej Demetrin hram

Korisne informacije:

  • Radno vreme kompleksa je svakim danom osim utorka od 8:30-15:30h.
  • Cena ulaznice za odrasle je 4 EUR.

Na Naxosu u selu Damalas imaćete priliku da vidite staru ručnu presu za masline

U selu Damalas, na malenom trgu, smeštena je presa za masline. Mlin je pretvoren u mini muzej i ulaz je besplatan. Prostorija je zamračena i u nju se silazi niz dva stepenika. Ne zna se tačno vreme kada je presa napravljena, ali najstariji ljudi u selu tvrde da je to bilo pre 1850. godine. Svi delovi prese i mašine za ručno pravljenje maslinovog ulja su u dobrom stanju i izuzetno su očuvani.

U mlinu je radilo petoro ljudi i svaki je imao svoj zadatak u procesu nastajanja maslinovog ulja. Presu su pokretala dva čoveka. Gospođica je silno želela da sama pomeri teški mermerni točak, ali u tome nije uspevala.

Na celom ostrvu, postoji nekoliko ovakvih presa za ceđenje maslina. Napravljene su sa cilljem da svaki deo ostrva dobije svoju manuelnu fabriku, kako ljudi težak materijal ne bi prenosili na sopstvenim ramenima kilometrima dalje.

Gospoda su krenula prema parkingu, a ja ka centralnom trgu sela, u nadi da ću uspeti da obiđem folklorni muzej, međutim isti nije bio otvoren. Usput sam zastala pored nekadašnjih ulaznih kućnih vrata. Svaka su bila različito obojena, sa biljkom pored kao ukras…

U keramičarskoj radnji Manolisa Libertasa možete videti proces pravljenja grnčarije

Vraćajući se ka parkingu zatekla sam ih da razgledaju grnčariju lokalne keramičarske radnje Manolisa Libertasa, izloženu na zidiću pored puta. U samoj radnji, vlasnik demonstrira način pravljenja grnčarije, međutim mi smo zbog vrućine odlučili da ne gubimo vreme, već hitro požurimo na neku od obližnjih plaža.

Stigli smo na Glifadu. Prišli smo plaži kolima najbliže što smo mogli, a opet dovoljno daleko od peska, da ne bismo rizikovali eventualno uglavljivanje točkova. Plaža je jako duga, tirkizne boje vode, povremeno na delovima sa grupisanim suncobranima. Od plaže Kedros koja važi za nudističku deli je rt, dok se desna strana naslanjala na našu Kastraki plažu. Iskoristili smo blagodeti sunca koje je već krenulo da zalazi i uživali do sumraka.

Glifada
Glifada
Glifada
Glifada

Bonus informacija:

  • Na glavnom putu, odmah iznad plaže Glifada nalazi se Gratsias market, koji je prilično dobro opremljen za jednu lokalnu prodavnicu udaljenu od glavnog grada.
  • Ukoliko vam nešto zatreba, kao što je recimo voda, voće, neki slatkiš ili pivo, a smešteni ste na Kastraki plaži, za tili čas ćete stići do marketa, jer se nalazi nedaleko od sela.

U vreme jačih vetrova plaža Mikri Vigla je raj za kajt surfere

Novi je dan i vreme je za otkrivanje novih plaža. Krećemo ka rtu Mikri Vigla. Vetar se razduvao. Na lokalnom prašnjavom neasfaltiranom putu pre skretanja za plažu osetna je gužva zbog velikog broja kajt surfera koji su požurili da iskoriste vetar, zarad pokretanja svog zmaja. Stajemo na obod plaže i dok nas vetar praši, razgledamo vičnost i sposobnost vozača. Nema ih još uvek mnogo i na pristojnom su razmaku jedni od drugih.

Mikri Vigla
Mikri Vigla
Mikri Vigla
Mikri Vigla
Mikri Vigla

Na Orkos plaži ćete uspeti da pronađete prirodan hlad

Plaža nije bezbedna za kupanje, a čini mi se da ulazak u vodu nije ni dozvoljen dok kajteri surfuju, pa nastavljamo ka Orkosu. Teritorija sela Orkos se nalazi u pravcu Plake, a u produžetku plaže Mikri Vigla i sklop je simpatičnih peščanih uvalica, gde je, što me najviše i radovalo, bilo moguće pronaći prirodni hlad. 

Dok je gospođica ronila u plićaku, gospodin turista je nakon par ispijenih konzervi piva, šutirao loptu ka pučini, čekajući da je talasi vrate na obalu. Saopštio nam je da je njemu „strava“ i da bi tako mogao ceo dan. Međutim, nije nam svima bilo baš toliko zabavno, pa sam ih poterala u Horu na ručak.

Do grada smo se spustili lokalnim polu asfaltiranim, oronulim puteljcima, kojima je moguće stići do nekih od plaža kao što su Plaka ili Agia Anna. Pejzaž je ovde jako dinamičan, naizmenično se smenjuju polja sa balama sena i ogromne kamene stene, čudnih oblika, poslagane jedna na drugu, nesigurno kao da će se neka od njih svakog momenta skotrljati i zatvoriti jedini ulaz u pećinsku crkvicu, napravljenu upravo ispod te kamene stene.

Bala sena
Polje sa balama sena

Zađite među zidine kastra u Hori i prošetajte živopisnim uskim ulicama

Nakon što smo ručali vrlo dobru oradu, ušli smo u splet uličica kastra, koji je još poznat kao trgovačka zona. U šarenim prodavnicama među uskim ulicama kastra može se naći razna roba, od suvenira, magneta, garderobe, do zimskih kućnih papuča, razglednica sa likovima naksoskih starica i nakita.

Glavna trgovačka ulica vodi do taverne Tipografio koja je osam godina ranije bila postavljena na tri terase. Danas je jedna terasa zatvorena, baš ona na kojoj smo pre polaska na Amorgos, te užarene julske noći, osam godina ranije večerali. Razlog zatvaranja nije mi poznat, ali moram primetiti da su se pojedine stvari na ostrvu izmenile.

Tipografio
Tipografio
Tipografio
Tipografio

Spustili smo se ka luci i odmah iza ugla naišli na Vaffle house poslastičarnicu, gde smo se gospođica i ja počastile sa po dve ogromne kugle odličnog sladoleda i razume se preterale. Ovde možete probati svakojake drangulije od vafla i sladoleda. Moram primetiti i da su cene sladoleda onako klasično „grčki“ skupe.

Hora
Hora
Hora
Hora

U selu Melanes nalaze se dve statue Kourosa koje datiraju iz VI veka pre Hrista

Krenuli smo ka selu Melanes. U šumarku ispod krošnji drveća, skrivena od sunca, da joj ne bi bilo vruće, leži statua Kouros Flerio. Na celom širem području Fleria nalazili su se antički kamenolomi u kojima je upravo i ova figura muškarca bez odeće isklesana tokom VI veka pre Hrista. Prilikom transporta iz kamenoloma do reke, figura nadrealnih dimenzija, od čak 5,5 metara je polomljena u predelu nogu, pa je kao takva postala neupotrebljiva i ostala da leži na zemlji, hiljadama godina kasnije.

Dok smo razgledali statuu, mogao se samo čuti šum grana drveća i cvrkut ptica. Kakav mir. Pored lokaliteta, do koga se sa glavnog puta stiže kratkom stazom, nalazi se mesto zvano Paradise garden, koje bi trebalo da predstavlja uređenu baštu, međutim tokom našeg obilaska, bašta nije bila sređena. Izgledala je prilično obraslo i zapušteno.

Kouros Flerio
Kouros Flerio
Kouros Flerio
Kouros Flerio

Nekoliko metara dalje od skretanja za Kouros Flerio, nalazi se tabla koja ukazuje da nagore vodi staza ka Kouros Faragi, još jednoj skulpturi, koja je kao i prvo viđena neslavno završila svoj put, prelomivši se u predelu stopala. Isprva smo mislili da se figura nalazi bliže, nego što ustvari jeste. Staza vodi uzbrdo, prolazeći kroz jedan od antičkih kamenoloma, pa potom kroz privatno imanje sa drvenom kapijom, da bi se nakon 10-ak minuta pešačenja uzbrdo završila kod ogromne polomljene skulpture.

Kouros Faragi
Kouros Faragi

Dodatna informacija:

  • Prilikom pešačenja po kamenitim, brdovitim i sušnim predelima uvek budite na oprezu, jer su oni prirodno stanište različitih vrsta zmija. U šumarku kraj puta smo se u isto uverili, kada nas je gospođica, spazivši kožu zmije ostalu na obližnjim granama, upozorila o prisustvu istih.

Od naxoskog mermera zvanog Crystallina izgrađen je hram boginje Demetre

Iznad puta za Kinidaros izdiže se jedan od pet kamenoloma odakle potiče i čuveni kvalitetni naksoski mermer zvani Crystallina od koga je svojevremeno podignut i Demetrin hram.

Kinidaros kamenolom
Kinidaros kamenolom

Jedna od najstarijih crkvica u Grčkoj je upravo Panagia Drossiani

Stajemo na putu pored crkve Panagia Drossiani iz vizantijskog perioda. Kažu da se u unutrašnjosti crkve nalaze freske iz VI veka i da je ova crkva jedna od najstarijih na Naxosu. Prilazim vratima, pokušavam da uđem, ali bezuspešno. Pravim krug oko crkve, tražeći puteljak kojim bih se mogla popeti i crkvu fotografisati sa začelja. Ni u ovoj nameri ne uspevam. Šteta.

Panagia Drossiani

Nemojte propustiti hodanje po suvom slanom jezeru na plaži Glifada

Put nas ponovo vodi ka plaži Glifada. Ovog puta razlog poseti nije samo puko kupanje u tirkiznoj vodi, već obilazak suvog slanog jezera. Na Naxosu postoji nekoliko slanih jezera, različitog izgleda. Konkretno ovo jezero kod Glifade je belo – žućkaste boje, upravo zbog soli koja se nakupila na neravnom, biljkama obraslom tlu.

Zgazila sam na slanu mekanu površinu. So je krckala pod nogama, a kako sam odmicala od ivice jezera tako je stopalo sve više i više tonulo u sloj mulja koji se nalazio ispod slanog dela. Stala sam. Nisam baš imala nameru uglibiti se do kolena. Na sredini jezera okupilo se jato galebova. Pokušala sam da im krišom priđem i napravim pokoju fotografiju. Međutim, čim su me primetili, kao po komandi jedan po jedan krenuli su da lete i grakću, štiteći svoju teritoriju. „Okej je, neću vam prilaziti. Budite bez brige.“

Do sada nisam imala priliku da igde hodam po ovakvom jezeru. Meni je ovo bilo nesvakidašnje i jedinstveno iskustvo. Iz ovih stopa bih se odmah vratila tamo da opet osetim i čujem to krckanje soli pod nogama.  

Slano jezero Glifada
Slano jezero Glifada
Slano jezero Glifada

Sa druge strane jezera, čim se prođe preko manjih peščanih dina na čijem vrhu je izraslo drveće kedra, izlazi se na središni deo Glifade.

Glifada

Posetite plažu Hawaii i iskusite interesantan spust na istu

Pravilo je da svakog jutra čim ustanemo i obavimo propratne „jutarnje rituale“ gospođica počne da nas besomučno zapitkuje: „Kada ćemo na plažu?“ Stoga, da ne bismo trpeli „torturu“ i ovog jutra brzinski krećemo ka rtu Aliko i plaži Hawaii. Parkiramo iznad same plaže i dolazimo do dela stene sa kojeg se kroz uzak usek silazi na obalu. Ovaj spust me je umnogome podsetio na put do plaže Tsigrado na ostrvu Milos, osim što je do Tsigrado malo teže i opasnije doći, zbog nagiba, visine, kanapa i merdevina. Ovde svega toga nema, pa je pogodno i za decu, koje je na plaži i bilo u popriličnom broju.

Prirodnog hlada od krošnji drveća nema. Međutim, u malim pećinama koje prave stene u zaleđu plaže, neretko bude hlada i ukoliko stignete na kupanje u prepodnevnim satima, posrećiće vam se da neka od njih bude i slobodna, te nećete morati zabadati svoj suncobran u vreo pesak. Jer svakako reči suncobran, meltemi i Kikladi nikako ne idu zajedno. 😉 Plažnog mobilijara ovde nema, budući da se ova plaža može okarakterisati kao jedna pristupačna divlja plaža.

Na rtu kod Agia Anna plaže moći ćete da vidite kamenu ajkulu

Gospodinu turistu je zasmetala gužva koja se uskoro stvorila, pa smo da bi pridobili gospođicu koja nikako nije htela da mrdne sa plaže, obećali da ćemo je povesti da vidi ajkulu. Odvezli smo se ka selu Maragkas, koje se nastavlja na plažu Plaka i parkirali kod slikane i hvaljene taverne Paradiso, te drvenim mostom, dok istovremeno mlada dama nije prestajala da priča o ajkuli, krenuli ka rtu na kome se nalazi crkva Agios Nikolaos. Nismo se nadali da su uvalice na rtu, koje pride izgledaju jako lepo, stecište nudista, pa zatečeni i iznenađeni nastavismo ka ajkuli. Sve dok nije ugledala poveću kamenu formaciju „verno pretvorenu“ u ajkulu, gospođica je verovala da će zaista imati priliku da vidi živo stvorenje. Kako god to zvučalo, ali na momenat se razočarala shvativši da je u pitanju gomila kamenja, dok smo je dozivali da krene sa nama putem ka levom delu plaže Agia Anna, gde smo se planirali stacionirati.

Agia Anna

Korisna informacija:

  • Plićak dela plaže Maragkas ispod same taverne Paradiso je pun klizavih kamenih ploča i jako je teško ući u vodu. Stoga ovde ne preporučujem kupanje.

Plaža Agia Anna umnogome podseća na plaže Sejšela

Uvala plaže Agia Anna nam se izuzetno dopala, voda je plitka, bistra, tirkizna, mirna, zaklonjena od vetra, a stene oko plaže izgledaju kao sa najlepših razglednica Sejšela. Dok smo se kupali, gospođica je sa ushićenjem uočila još neke likove u stenovitim formacijama poput kornjače i raže. Šta da vam kažem… skoro pa čitavo vodeno životinjsko carstvo videsmo…

Malo dalje odatle, vidi se organizovana plaža Agia Anna, sa celokupnom infrastrukturom, tavernama i smeštajnim kapacitetima.

Namenski smo nastavili putem pored obale da bismo izvidili kako izgledaju dobro poznate i popularne plaže Naxosa. Sledeća u nizu bila je plaža Agios Prokopios. Za one koji vole organizovane plaže, mogla bih se složiti da je ova plaža dobar izbor. Ovde ćete dobiti lepu boju vode, peščanu plažu, sa suncobranima i ležaljkama. I relativno je blizu Hore. Plaža je izuzetno dugačka, uostalom kao i većina plaža sa pristupačne i razvijene zapadne strane, pa se na nekim delovima može naći deo bez suncobrana i ležaljki, za one koji vole da se osame.

Agios Prokopios

U zaleđu plaže Agios Prokopios nalaze se tri slana roze jezera

U zaleđu plaže Agios Prokopios nalaze se tri slana jezera. Međutim, ova ne izgledaju, a i ne osećaju se kao ono kod plaže Glifada. Naime, jezera su roza boje, nastala kao posledica delovanja posebne vrste alge. Nisu presušila u potpunosti i prilično smrduckaju. Načula sam, budući da flamingosi vole slanu vodu, kako postoji mogućnost da ove ptice možete u nekom delu godine i videti na sred jezera. Mi nismo. A volela bih da je bilo drugačije.

Popeli smo se na brdo iznad Hore, kako bismo osmotrili plaže u blizini aerodroma. Osim pogleda na grad, plaža nije vredna dolaska. U plićaku se kao i na još par pojedinih plaža, nalaze kamene ploče, koje se čak vide i sa visine, od koje talasi udaraju, pa mi samim tim ne deluje uopšte privlačno za silazak.

Pogled na Horu

Nadomak Hore možete posetiti svetilište boga Dionisa

Prošli smo uređenim putem pored jezera Limnothalassa i naksoskog aerodroma, pa skrenuli ka arheološkom lokalitetu Irya, svetilištu posvećenom bogu Dionisu koje datira iz XIV veka pre Hrista. Kasnije, tokom V veka je kao i većina drugih verskih hramova pretvorena u hrišćansku baziliku. Danas je jako malo od hrama ostalo očuvano. Ni muzejska postavka nije u boljem stanju. Prilično malo predmeta je izloženo i sve to deluje vrlo skromno.

Korisne informacije:

  • Cena ulaznice je 3 EUR za odrasle. Deca ulaz ne plaćaju.
  • Radno vreme je svim danima osim utorka od 08:30-15:30h.
  • Lokalitet nema vodiča, međutim ima tetu koja vas prati u stopu, šunja se iza vas i posmatra iz prikrajka. Šalu na stranu, poštovanje teti, ali zaista ne vidim razlog da vas neko prati dok obilazite lokalitet, a pritom tu zaista nema nekog velikog izbora da bi se išta moglo oštetiti. Svakako da nam nije bilo najprijatnije sa „tetinim očima na leđima“, a bojim se da smo se zbog toga, a i vrućine, potrudili da što pre napustimo lokalitet. 

Živopisno selo Halki je bilo prva prestonica ostrva

Približili smo se živopisnom selu Halki. Primećujem da je drugačije u odnosu na klasična kikladska sela u kojima preovlađuje kreč bela boja fasada kuća. Ovo selo je svo u primesama zemljanih boja. Razlog pronalazim u tome što je Halki nekada pre Hore bio prestonica ostrva i glavni administrativni i trgovački centar. Želela sam da vidim krem „bubu“ parkiranu u kamenom sokaku ispod cveta bugenvilije. Toliko puta sam videla tu fotografiju na internetu, da sam i je i ja poželela imati. Međutim, devojka iz jedne prodavnice na samom ulazu u selo mi je rekla da buba nije više tamo. U nadi sam ipak bazala selom, zavirujući redom u sokake, ne bi li možda buba od negde izvirila. Ali nje nije bilo.

U destileriji Vilindras se proizvodi poznati naksoski liker Kitron

Spustili smo se glavnom ulicom sela u kojoj se nalaze kafei, taverne, nekoliko prodavnica i destilerija Villindras koja datira iz 1896. godine. Ušli smo unutra. Destilerija se sastoji od nekoliko prostorija koje su pretvorene u muzejski deo, a u kojima je prikazana procedura pravljenja tradicionalnog naksoskog likera Kitron od listova citrusa, koji se distribuira širom Grčke. Zanimljivo je još i to što su u uglovima prostorije izloženi predmeti i nameštaj iz XIX veka, kao i retro posteri, potom nagrade i diplome. Po završetku obilaska, devojka na ulazu nas je ponudila da degustiramo jedan od tri vrste likera, beli, zeleni ili žuti. U njihovoj prodavnici je pored ova tri likera moguće pazariti i Ouzo.

Pronađite put do vizantijske crkve Agios Georgios Diasoritis

Na izlasku iz sela, ugledali smo tablu koja usmerava na vizantijsku crkvu Agios Georgios Diasoritis iz XI veka. Do nje vodi staza i nije moguće prići joj automobilom. Prošli smo pored male bele crkve Agia Marina i nastavili stazom dalje. Budući da je gospođica bila sa nama otvorila sam četvoro očiju, zbog mogućeg susreta sa zmijom. Nakon ovogodišnjeg neslavnog susreta sa poskokom u Trpejcima, počela sam da gledam i grane drveća, pored toga što budno pratim bilo kakvo neprirodno pomeranje lišća na zemlji. Srećom, ovog puta nismo imali bliski susret, ali me on jeste sačekao koji dan kasnije, kada sam sama krenula u obilazak nekih nedođija, koje su mi do tada ostale nedokučene.

Crkva nije bila otvorena. Pored debelog stabla višegodišnje masline zatekli smo čoveka koji je okopavao zemlju. Pomislila sam da je u pitanju crkvenjak, međutim, čovek nas je samo pozdravio i nastavio sa svojim poslom. Ni u ovoj crkvi, kao ni u crkvi Panagia Drossiani nismo uspeli videti čuvene freske iz vizantijskog perioda.

Crkva Agios Georgios Diasoritis

Korisne informacije:

  • Javni parking se nalazi odmah pored škole i odatle je lagano pešaka stići do centra sela.
  • Odmah do javnog parkinga postoji odličan Spar market, jako dobro opremljen. Ovde smo nekoliko puta pazarili ručak, tačnije neko od gotovih jela koja su bila na repertoaru taj dan. Mi smo probali musaku, pečeno pile i pasticio. Sve je bilo poprilično dobro, ako uzmemo u obzir da je u pitanju ipak market, a ne taverna.
  • U blizini se nalazi još jedna vizantijska crkva Taxiarches iz XI veka, kojoj je bliže prići iz sela Monitsia.

Pred smiraj dana odmorite na plaži Kavos

Sunce se skrilo iza oblaka, a mi smo se popeli na rt Mikri Vigla, da bi se odatle spustili na plažu Kavos, sa koje se pruža pogled na susedno ostrvce i crkvu Panagia Parthena. Onako od oka, rekla bih da se do ostrva komotno može i otplivati, jer mi ne deluje daleko. Iznad plaže nalaze se smeštajni kapaciteti, u kojim bi, pomislih, bilo odlično odsesti.

Dok su se gospoda brćkala i dobacivala loptom, iskoristila sam priliku da procunjam po okolini, pa sam se popela do mini rta odakle se vidi plaža Mikri Vigla. To je ona plaža, sećate se, koja služi kajt surferima za vožnju i učenje. Međutim, sada nije bilo daška vetra, pa je plaža delovala mirna i tiha. Nije bilo ni traga od one gužve, užurbanosti i vreve koju smo zatekli pre neki dan.

Mikri Vigla
Mikri Vigla

Danas smo odlučili da izmenimo rutinu. Gospođica je burno negodovala što prvo ne idemo na plažu. Nikako da joj postanu zanimljivi obilasci u režiji njene gospođe majke. Što se, moram priznati, u poslednje vreme i gospodinu turisti sve češće i češće dešava. Mlada dama večito koristi priliku da pred širokim auditorijumom saopšti, kako ona želi da uživa na plaži, ali je mama tera (‘ej tera) da izigrava Robinzona i bude avanturista i istraživač. U maršrutama smo se najviše „slagale“ do njene četvrte godine. Jer, razume se, nije imala izbora. Sada je postala „kupoholičarka“ i draže joj je da pazari igračke po prodavnicama, nego da istražuje svet sa nama. Shvatate li vi sada koje bitke ja svakodnevno vodim? 🙂

Bazeos kula je nekada funkcionisala kao manastir Timios Stavros

Htela sam da krenem do napuštenog pećinskog manastira Kalotaritsa. Stoga sam odlučila da nam prva stanica bude Bazeos kula. Iza kule počinje uspon ka manastiru.

Stigli smo do kule, a ja sam sve vreme zverala po planini, kako bih locirala manastir. Gospodin turista me je krajičkom oka pogledao, klimnuo glavom i videvši da nešto smeram upitao: „Gde?“ „Khm, khm, ništa, nigde…“ ,ko iz topa sam odgovorila. Znala sam da bi mi za odlazak do gore trebalo puno vremena i zaista nisam želela da im dok se ne vratim priuštim čekanje u autu. Ne bi bilo fer. Ipak smo tu da svi zajedno odmorimo, onako kako ko za sebe misli da je najbolje i kako mu najviše prija. Rešila sam da jedan dan sednem sama u kola i izobilazim sve na šta znam da gospoda nikako ne bi pristala. Nakon te odluke, usledilo je olakšanje. Ne znate vi kako izgleda ta borba u meni. Moram sve videti, što bi rekli pošto poto i ne smirujem se dok zamisao ne ostvarim.

Bazeos kula datira iz 1600. godine i isprva je funkcionisala kao manastir Timios Stavros što bi na grčkom značilo Sveti Krst. Početkom XIX veka je kula prešla u vlasništvo porodice Bazeos po kojoj je i dobila ime. I danas se u desnoj prostoriji kule nalazi oltar sa ikonostasom. Međutim, sada je kula preuređena u mesto za održavanje raznih umetničkih izložbi. U periodu kada smo mi obilazili kulu, u njoj su bila izložena dela umetnika Nikosa Mochosa rođenog na Kritu u Heraklionu, sa prebivalištem u Atini.

Korisne informacije:

  • Ulaznica za odrasle košta 5 EUR.
  • Kula je otvorena svakog dana osim ponedeljka od 10-17h.

Nakon šetnje do crkve Panagia Filotitisa odmorite uz limunadu u senci platana na glavnom trgu sela Filoti

Nastavili smo ka selu Filoti. Saopštila sam gospodi da idem prošetati uzbrdo ka crkvi Panagia Filotitisa. Čim su čuli čarobnu reč „uzbrdo“, munjevitom brzinom su prikovali svoje zadnjice za prvu stolicu koju su ugledali. Naručili su limunadu i pivo u senci platana na glavnom trgu i umilno uz jedno „nemoj da žuriš“ rekli da će me čekati. Svima lepo.

Prošetala sam pored prodavnice voća i povrća, pa potom kafea sa stolovima i stolicama smeštenim na samim stepenicama koje vode ka crkvi. Ubrzo sam kroz narandžasti cvet ugledala prebelu crkvu Panagia Filotitisa. Ispod nje nalazio se muzej, a ispred njegovih vrata kartonska kutija osrednje veličine. Sve je ukazivalo na to da muzej nije radio već neko duže vreme.

Interesantno je da je crkva dobila ime Filotitisa po mestu u kome se nalazi. Sadašnja crkva je sagrađena na temeljima stare crkve iz vizantijskog perioda koju su 1544. godine srušili pirati. Ova sadašnja sa trostrukim zvonikom i sat kulom je podignuta 1718. godine.

Nastavila sam ka kuli Barozzi, još jednoj u vlasništvu iste imućne porodice, koja je u XVII veku posedovala veliki deo Naxosa, pa se stepenicama nadole vratila do Platanos kafea da pokupim osveženu i odmornu gospodu.

U selu Aperithos možete obići jedan od četiri muzeja i to arheološki, geološki, folklorni ili prirodnjački

Krenula nas ova sela. Sledeće je Aperithos. Njega sam obišla godine dve hiljade i trinaeste i sećam se da mi je ono u mislima ostalo zapečaćeno kao najlepše mesto na Naxosu. Tada smo u selo stigli sa smirajem dana. Duvao je jak vetar, sećam se i oborenog motora na parkingu ispod ostataka vetrenjače.

Sada su vremenski uslovi bili apsolutno drugačiji, vetra nije bilo ni u najavi, a užareni kamen je isijavao toplotu. Nije bilo nikakve mogućnosti da uhvatimo neku senku, te smo brzinski prozujali kroz selo, kako bismo se što pre vratili do auta i upalili klimu na najjače.

U selu postoje četiri muzeja i to arheološki, folklorni, prirodnjački i geološki. Najviše me je interesovao folklorni muzej, budući da se u njemu nalaze donacije seoskog stanovništva u vidu nameštaja, alata za setvu i berbu, muzičkih instrumenata i tradicionalnih nošnji. A sve zarad toga što uživam da gledam starinske stvari, koje vraćaju u neka lepa pređašnja vremena. Iako je muzej tokom jula meseca otvoren od 10:30-19:30h, a tokom avgusta od 10:30-21:00h, zbog nepodnošljive vrućine smo preskočili obilazak muzeja.

Iz ove perspektive kada sam obišla veliku većinu naksoskih sela, ne bih mogla izdvojiti favorita među jednakim.

Gospoda nisu htela ka Apolonasu, pa sam smislila da bi lepo bilo videti neki manastir. Jedan od njih, koji se nalazi relativno blizu sela Filoti je manastir Fotodoti. Vozeći krivudavim putem pod većim nagibom ukazao nam se pogled na selo Filoti, kao i crkvu proroka Ilije koji oduzima dah.

Pogled na selo Filoti
Pogled na selo Filoti
Crkva proroka Ilije

Uživajte u pogledu pešačeći do manastira Fotodoti

Do crkve Agia Marina vodi asfaltiran put. Pogledom tražim put koji vodi u vrh brda ka samom manastiru. Vidim da nije asfaltiran i da ide po obodu planine. Gospodin turista nije zainteresovan da oštetimo automobil. Šetnja na 50 stepeni takođe ne dolazi u obzir. Sa „suzom u oku“ odustajem od pohoda na utvrđeni manastir Fotodoti podignut na temeljima ranohrišćanske bazilike iz VI veka.

Bonus informacije:

  • Ako neko odluči da ide pešaka do manastira, neka ima na umu da je potrebno pešačiti uzbrdo oko 1km, kao i da je manastir tokom jula i avgusta otvoren od 11-15h. U junu i septembru radno vreme za posetu je još kraće i to od 11-14h.
  • Takođe, ove informacije uzmite sa rezervom, jer se nama neretko dešavalo po različitim grčkim zabitima da pratimo uputstva o radnom vremenu, međutim na licu mesta nas često sačekaju zatvorena vrata.
  • U blizini sela Filoti nalazi se i kamena česma na izvoru Argija, odakle se pešačkom stazom može stići do Zevsove pećine. Na fotografijama mi pećina nije izgledala kao nešto što ne treba propustiti, pa sam preskočila obilazak iste.

Prošetajte po rtu Aliko kako biste iz daljine imali odličan pogled na istoimenu plažu

Kako danas nismo bili na plaži, krajnje je vreme da se spustimo na neku od njih. Dvoumim se između plaža Aliko i Pirgaki, dve uvale koje se nalaze jedna do druge. Aliko nam je bliža. Do Pirgaki vodi prašnjav neasfaltiran put. A na fotografijama deluju jako slično. Biramo Aliko.

Već na prašnjavom peščanom parkingu videlo se da je gužva poprilična. Ispod male kapele Agios Georgios na samom desnom obodu plaže, u plićaku su se kovitlali ostaci crne trave. Nije izgledalo čisto. Na srednjem delu plaže, celom dužinom plićaka protezala se klizava ljigava ploča. Sa sve plažnim mobilijarom, jer prirodnog hlada u blizini vode nema, doteturali smo se do levog okupiranog dela plaže, na kome su gotovo svi posetioci bili stacionirani iz prethodno pomenutih razloga. Plaža nije obećavala. Neko vreme smo se nećkali, hoćemo li zabosti suncobran u vreo pesak ili ne, pa budući da po žegi i vrućini nismo imali volje ponovo do auta, ostasmo ovde.

Dok su se gospoda rashlađivala u plićaku, iskoristila sam priliku da prošetam do kapele Agios Georgios. Plaža gledajući odavde izgleda slikovito. Odmah do kapele nalazi se deo bungalova nikad završenog hotela. Okolina i lokacija su obećavale, međutim neko je ipak rešio da hotela ovde neće biti. Samim tim, ogromna konstrukcija propada.

Poslednji dan nam je na Naxosu, a ja nisam videla sve što sam isplanirala. Pakujem vodu, telefon, kremu za sunčanje i patike u auto. Gospoda će se pešaka spustiti na našu Kastraki plažu. Dogovor je da se do ručka vratim u bazu.

Obiđite vizantijske crkvice rasute po naksoskim dolinama

Već nekoliko dana merkam Bazeos kulu i iznad nje, visoko u brdu napušteni manastir Kaloritsa. Nedaleko od kule nalazi se nekoliko crkvi iz vizantijskog perioda. Odlučujem da prvo prošetam do jedne od njih, crkve Agios Georgios. Računam blizu puta je, ravan je teren, neće mi trebati više od 10-ak minuta. Parkiram na putu pored privatne kuće, gde nailazim na žičanu ogradu koja mi onemogućava prolazak stazom ka crkvi. Diskretno pomeram žicu i provlačim se pored zida. Ubrzo dolazim do neobične crkvice. Pokušavam da uđem unutra, međutim vrata su zaključana, a ključ ne uspevam da pronađem. Uskom stazom, pored kamenog zida krećem natrag ka kolima. Nailazim na skretanje u levu stranu, gde nastavak staze od kamenog zida i razgranalog drveta ne vidim. Ustuknula sam unazad istog trena kada sam shvatila da mi je trebalo manje od metra da nagazim podužu tamnu mrku zmiju. Nisam je uočila. Nisam ni mogla. A nije je ni bilo na tom mestu par minuta ranije dok sam tuda prolazila.

Agios Georgios
Agios Georgios

Nakon što sam se, srećom bez posledica, razišla sa dugom zmijom, provozala sam se do druge vizantijske crkve Agios Ioannis Theologos. Ovde sam bila još pažljivija, ukoliko je to uopšte više bilo i moguće. Toliko da sam samo iz daljine napravila fotografiju crkve i sa nekom knedlom u grlu krenula dalje.

Agios Ioannis Theologos

U autu sam sama sa sobom popričala šta mi je činiti. Bila sam u nedoumici, jer sam sa nestrpljenjem čekala odlazak do Kaloritse. Pa ona je i bila jedan od razloga što sam se razdvojila od gospode i sama krenula u pohod na vrleti Naxosa. Nije bilo bezbedno vući gospođicu po terenu koje je prirodno stanište zmija. Svakako nije bezbedno ni da se ja vrzmam tuda. Još jedna „sitnica“ koja me je pored zmija mučila jeste ta što nisam tačno ni znala kuda vodi staza ka napuštenom pećinskom manastiru. Trebalo je pronaći pravi put. Krenula sam po sopstvenom nahođenju stazom nagore, pored Bazeos kule. Put se sužavao i bilo je sve više izgleda da će ponovo doći do bliskog susreta sa nekim gmizavcem. Razmislila sam… ako dođe do ujeda zmije i ako je otrovnica, mali su izgledi da se odozgo sama spustim i spasim, a još manji da me neko tu i pronađe.

Probajte ući u palatu jezuitskih monaha u selu Kalamitsia

„Mahnula“ sam planini gde se manastir nalazi i krenula ka selu Kalamitsia u kome se nalazi jezuitska palata podignuta novcem Roberta Sozea tokom XVII veka, kao letovalište jezuitskih monaha. Ne mogu reći da sam se i sa ovom lokacijom usrećila. Put do palate nije uopšte dobar. Sa vrha sela Melanes spušta se strmim uskim neasfaltiranim putem do same palate.

Izašla sam iz auta, već pomalo razočarana. Uzela sam kraći štap, prvi koji mi je pao pod ruku. Počela sam da razgrćem šiblje koje mi je bilo u visini struka. Džaba. Nisam odmakla ni par metara od početne tačke. Nije bilo mogućnosti na drugi način ući unutra, osim rizikovati ujed zmije. Definitivno me je onaj prvi susret s početka samog dana pokolebao i ostatak obilazaka nije bio onakav kakvim sam ih zamislila pre nego što sam krenula iz Kastrakija.

Ostatke drevnog naksoskog akvadukta moguće je videti u blizini sela Kourounohori

Krenula sam ka Egaresu i „srećom“ promašila put. Praveći polukružno na improvizovanom parkingu uočila sam oronulu izbledelu tablu sa informacijom da se na ovom području nalazi drevni akvadukt iz VI veka pre Hrista dug 11km, koji sam pokušavala bezuspešno da pronađem prethodnih dana. Malo više uz put ugledala sam ostatke cevi antičkog akvadukta, koji je vodom napajao Horu. Usmerenja na stepenice desno od parkinga su govorila da se u blizini nalazi i tunel kroz koji su glinene cevi prolazile, ali kao i većina „znamenitosti“ na Naxosu i ova je obrasla travom i šibljem i nije bezbedno do nje doći.

Antički akvadukt

U Egaresu parkiram naspram otvorenog ateljea lokalnog umetnika, kome je inspiracija za pravljenje figura od naksoskog mermera očigledno muški polni organ, čije se figure duž dvorišta mogu videti u velikom broju i neprirodnim veličinama. 😉

Na tabli je stajao plakat na kome je napisano da drži kurseve pravljenja skulptura u trajanju od 3 sata, međutim s obzirom na njegove sklonosti u radu sa figurama sumnjam da bih se odlučila na pohađanje kursa. 😉

U Egaresu se nalazi još jedna presa za masline

Cilj dolaska u Egares je bio obilazak još jednog muzeja sa presom za masline. Ovaj muzej za razliku od onog u Damalasu izgleda modernije i sterilnije. Ako mene pitate, veći utisak mi je ostavio muzej u Damalasu koji smo obišli pre nekoliko dana.

Egares presa za masline

Korisne informacije:

  • Muzej je otvoren svakog dana od 10-18h. Ulaz je slobodan.
  • U sklopu muzeja postoji i kafić u kome se možete osvežiti.

Krećući se od zapada prema severu redom možete obići manastir Faneromeni, plažu Avraam, te kulu i manastir u Agiji

Odlučila sam da zapadnom stranom ostrva krenem ka krajnjem severu, osmatrajući da li je neka plaža vredna silaska. Nakon jezera skrenula sam ka plaži Amitis i ubrzo stigla na lokaciju koja je bila prilično prazna. Nije mi se dopala.

Amitis

Prošla sam glavnom magistralom iznad utvrđenog manastira Faneromeni iz XIV veka. Nisam se spuštala do same kapije utvrđenja. Plaža Mikra bay delovala je zanimljivo, međutim kada sam videla da do same obale vodi neasfaltiran strmiji put, odustala sam od silaska.

Manastir Faneromeni
Mikra bay

Ona plaža do koje sam se spustila je Avraam. Put do plaže jeste asfaltni, međutim dole je bilo baš pusto, uključujući i jedinu tavernu koja se na plaži nalazi.

Avraam
Avraam

Put me vodi dalje ka kuli Agia koja je tokom XVII veka bila odmaralište porodice Kokkoi. Stajem na samom magistralnom putu i nakon par metara stazom kroz neraskrčen šumarak stižem do kule, čija je unutrašnjost u požaru 1992. godine prilično stradala. Oko ulaza postavljena je žičana ograda, verovatno da obezbedi neulazak u kulu. Gledam ono šipražje i mislim se, pa ko normalan bi vam se uopšte ovde i peo. Malo uređenja okoline ne bi bilo na odmet, dragi moji Grci. Slična situacija je i sa stazom koja vodi nadole niz padinu sve do manastira Agia, koji kažu da zbog stila gradnje datira iz ranovizantijskog perioda. Manastir se vidi i sa prilaznog puta, međutim kapija koja se nalazi na drugom alternativnom putu, kojim bi se manastiru moglo prići nije bila otvorena.

Kula Agia
Manastir Agia

Najveća statua Kourosa nalazi se u Apolonasu

Stižem do Apolonasa, te se ubrzo kratkom stazom penjem do nekadašnjeg antičkog kamenoloma, iz koga je gomila skulptura transportovana na ostrvo Delos. Ovde se nalazi i treća statua Kourosa, najveća od svih, visine preko 10 metara, isklesana tokom VI veka pre Hrista. Gledajući Apolonas sa ove tačke iz kamenoloma, činilo mi se da je osam godina ranije vetar bezdušno šibao obale Naxosa, dok je ove godine bio kud i kamo blaži.

Posetite Stravolagadu i Moutsounu da vidite nadzemnu železnicu za transport šmirgla

Nastavljam kružnu turu oko ostrva, pa skrećem ka rudniku Stravolagada. Ovaj rudnik je jedan od šest iz koliko ih je transportovan emeri, crni kamen nastao mešavinom korunda i magnetita, a koji je služio za pravljenje šmirgli. Uglavnom se emeri koristio za šmirglanje metala i uklanjanje rđe. Rudnik je radio od 1920. godine i šmirgl je nadzemnom železnicom dugom 9 kilometara, umesto tovarnim životinjama kao do tada, transportovan od Stravolagade do sela Moutsouna na istočnoj strani ostrva gde se i nalazila stanica za utovar kamena u brodove. Na lokaciji su vidljive kuće u kojima su radnici boravili, kao i preostala mašinerija.

Čini mi se da je suvišno napomenuti da sam i na ovoj lokaciji hodala kao po jajima, više osluškujući bilo kakav šum, razočarana što bar neka „znamenitost“ nije uređena i održavana, kada se turistima već naširoko predstavlja i nudi kao opcija za obilazak.

Rudnik Stravolagada

Pogledala sam na sat, koji je nedvosmisleno govorio da će gospoda koju sam ostavila na plaži hteti da ručaju. Svratila sam do marketa Spar u selu Halki i pazarila neka od gotovih jela koja su imali u ponudi tog dana.

Karte za polazak na Paros kupili smo par dana ranije. Spakovali smo naše stvari u kofere, pozdravili se sa Kastraki plažom i krenuli put Hore, da pre polaska trajekta procunjamo po kastru. Tvrđavi smo prišli sa zadnje strane, prolazeći pored arheološkog nalazišta Grota, poznatijeg kao Metropolis muzej, u koji smo kroz mutna siva stakla provirili, kako bismo videli zidine nekadašnjeg mikenskog utvrđenja koje datiraju iz XI veka pre Hrista. Gospođica je navijala da se ne zadržavamo, a gospodin je već produžio u pravcu gradske katedrale Zoodochos Pigi. Ja sam zverala okolo, razmišljajući da li da uđem u muzej, međutim, kako je zvezda već u jutarnjim satima upekla, brzim korakom sam ubrzala ka utvrđenju.

Korisna informacija:

  • Radno vreme Metropolis muzeja je od 8:30-15:30h.
Hora
Zoodochos Pigi

A onda smo se izgubili u uličicama kastra. To su te Hore koje naprosto obožavam. Svaka pleni svojim detaljima, belinom, bugenvilijom. U nižim delovima tvrđave smeštene su taverne i prodavnice, dok je u gornjim delovima podignuta katolička katedrala tokom XIII veka, a u starim kućama smešteni su venecijanski i arheološki muzej. Venecijanski muzej, tačnije stara mletačka kuća porodice Della Rocca nije bila otvorena. Kroz prostorije Ursulinske škole koju su osnovali monasi jezuitskog reda u XVII veku dolazi se do kafića Avaton 1739, sa čije terase se pruža pogled na luku Hore i njene krovove. Neki kažu da je odavde jedan od najlepših pogleda na Horu. Nema šta. Mogla bih se složiti.

Korisne informacije:

  • Do kafića se može doći i liftom.  
  • Mi smo se pre polaska trajekta osvežili ceđenom pomorandžom i točenim pivom, a ceh je za tri pića bio poprilično visok i to čak 17 EUR.
  • Obilazak Ursulinske škole, u kojoj je inače osnovana i prva škola za devojčice u Grčkoj, je besplatan.
  • Arheološki muzej se nalazi odmah ispod kafića Avaton 1739 i cena ulaska u isti je 2 EUR. Nismo ulazili, jer nismo imali vremena, ali za one koji žele obići muzej, radno vreme je svakim danom, osim utorka od 9-14h.

Do polaska trajekta ostalo je vremena još toliko da posetimo Portaru još jednom, ovog puta svo troje zajedno i divimo se pogledu na divnu Horu, koja me je ovog puta iznenadila svojom lepotom, za koju prethodno nisam ni znala, misleći da je sve što Hora ima da ponudi kej pored luke i poneku paralelnu trgovačku ulicu.

Luka Naxosa

Poneka reč i o smeštaju

Naš smeštaj Depis Village Kastraki smešten je stotinjak metara od plaže u selu Kastraki. U pitanju je kućica na dva sprata. U donjoj prostoriji nalazi se kuhinja, prostor za sedenje sa jednim ležajem i toalet, dok se na spratu nalazi soba sa bračnim krevetom i kupatilo. Kućerak ima dve terase, jednu na spratu, koja gleda na morsku pučinu i drugu prizemnu gde je bilo izuzetno prijatno predveče sedeti i uživati. Smeštaj je izuzetno dobro opremljen, poseduje dva klima uređaja i WiFi koji je na spratu odlično radio, dok u donjoj prostoriji iz nekog razloga nije. Ispred smeštaja se nalazi poveći parking za desetak vozila.

Ako vam se ovaj opis svideo i razmatrate ovde se smestiti, možete ih pronaći na bookingu. Ja ga od srca preporučujem, ukoliko želite miran odmor i boravak na plaži. Relativno je blizu naksoskim selima Filoti, Halki, Aperithos i popularnim, a manje posećenim lepim plažama ostrva kao što su Kastraki, rt Aliko i rt Mikri Vigla. U blizini postoji nekoliko lokalnih marketa, prilično dobro opremljenih, pa vam snabdevanje neće biti problem.

Depis Village Kastraki
Depis Village Kastraki

Zaključak

Naxos je veliko ostrvo, najveće od svih Kiklada. Severni i istočni deo ostrva nisu pristupačni za obilazak, a samim tim ni mnogo interesantni. Najlepše plaže su na potezu od Hore ka rtu Aliko. One su ujedno i najpristupačnije. Naksoska sela su pravi biseri.

Dok sam se pripremala za obilazak Naxosa na pojedinim sajtovima koji opisuju znamenitosti ostrva pronalazila sam gro lokacija koje su bile označene kao „must to see“. Upravo one su mi uzalud utrošile vreme poslednjeg dana boravka na ostrvu, kada sam pokušala da i obiđem neke od tih „znamenitosti“. Problem je u tome što većina lokacija nije održavana, očuvana niti uređena, pa se na licu mesta oseti samo razočarenje, ne i oduševljenje.

Sa Naxosa smo se preselili na Paros. Ako me pitate da odaberem ostrvo koje mi je više leglo, nedvosmisleno ću se opredeliti za Paros. Samo iz razloga što je manji, pitomiji, brzo se svuda stigne i nema „prikrivenih“ znamenitosti. Uskoro očekujte i priču o Parosu.

Ukoliko vas zanima kako je proteklo putovanje do Naxosa, pa i konekcija sa Naxosa na Paros, o tome čitajte u ovoj priči.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *